Најхрабрији прадједови "Орлова" дали животе за Србију!

Србија је кроз историју имала много јунака, а највише њих - у најодликованијој јединици наше војске. У њој су животе дала и четворица прадедова наших кошаркашких репрезентативаца, открива „Блиц”.

Кошарка 07.01.2016 | 23:00

Други пешадијски пук „Књаз Михаило” је у околини Прокупља и Куршумлије мобилисан 1912. када се кренуло у ослобођење од Османлијског царства онога што се звало Старом Србијом. И, тај пук израстао је до 1918. у најодликованију јединицу у нашој историји. Међу војницима су била и три претка доскорашњег капитена „орлова” Ненада Крстића, као и један Вука Радивојевића, који је дрес Србије носио на Евробаскету 2007, а који је у овој сезони сјајним партијама у Београду срушио и Звезду и Партизан.

- Када сте ми рекли да су њих тројица, моји Крстићи, били у тој јединици, стварно сам био поносан. Нарочито јер период од 1912. до 1918. сматрам најсветлијим делом наше историје. Много знамо о Косовском боју, али се за тај период спомињу и издаје... А ово, 1912, када се јавило скоро двоструко више људи на мобилизацију него што је позвано („да се помогне вековима поробљеној браћи”), то да се, скоро без предаха после ратова с Османлијама и Бугарима, цела држава 1914. дигне да брани своје, да дишемо као једно... То једноставно инспирише човека - каже Крстић за „Блиц”.

Гвоздени пук је подвиге извршио и против Османлија, и против Бугара на Брегалници 1913, када му је непријатељ и дао тај надимак. А нарочито у Великом рату, јер је одлучио Церску битку, а потом чуда чинио све до 1918. Умирући, да би се живело.

- Тужно је колико људи не зна макар оно основно о нашим славним прецима. А био је то обичан народ, сељачки, који је чувањем предања и својим примерима нама оставио да из њихових живота црпимо енергију заједништва.

Тројица Крстићевих прадеда, Сима, Димитрије и Влајко, у Првом светском рату као војници Гвозденог пука дали су животе за слободу.

- Најбоље људе смо изгубили тада да бисмо ми живели сада. Мало је часних претекло, па ће нам требати још много времена док се не опоравимо. Ако се опоравимо. А снагу нам могу дати управо сећања на њихове подвиге - закључује Крстић.

Радивојевић: Поносан сам!

Када смо Радивојевићу саопштили да смо пронашли архивске записе о томе да је његов прадеда Зарије, као војник Гвоздених, погинуо у најчувенијем јуришу пука, 1913. на Брегалници, био је више него затечен.

- Не знам ни сам шта да кажем. Поносан сам, до неба! Највећа је ствар положити свој живот за друге. Стварно сам поносан, пуно ми је срце - каже бивши репрезентативац Србије, сада кошаркаш Игокее.

Крстић: Узори!

- У школама су нас учили другим стварима, а ове би биле корисније. Не због ратова, већ због снаге јединства. Знам, друга су то времена била, али и то су били људи, као што смо и ми. Нама садашњима потребни су узори. Ови јунаци то свакако могу да буду - каже Крстић.