Анализа: Аудере ест фацере - може ли Тотенхем до титуле?!

Да ли ће, на крају, у најлуђој сезони у новијој историји Премијер лиге клинци у које нико није полагао наде однети шњур? Смеју ли навијачи Тотенхема да признају да сањају? Или ће се све, како нас је историја навикла у белом делу северног Лондона, завршити у сузама и на бенсединима?

Фудбал 30.12.2015 | 23:00

Шта ли сада мисли Џон Крејс? Колумниста угледног Гардијана и навијач Тотенхема написао је пре неколико година књигу "Вертиго", о својој борби против депресије која је, ето, изазвана и несрећном чињеницом да је Крејс навијач Тотенхема цео живот.

А тешко може грах да вам падне теже него да навијате за Тотенхем: из године у годину тим са Вајт Харт Лејна, подмазан бланко-чековима газде Данијела Левија, игра се рингишпила, балерине и, на концу, куће страве са својим присталицама. Оптимизам је увек велики у јуну и јулу, милиони фунти бацају се на играче које јури пола Европе, а онда дође август, септембар или октобар, и Тотенхем је опет онај стари – тужан пораз од аутсајдера код куће, па капитулација против неког фаворита у гостима, и ето их на традиционалном петом-шестом месту у мају...

Све до сада.

Или је, наздравље Џону Крејсу и његовом менталном здрављу, ово што се сада догађа у северном Лондону, овај прозор кроз који се назире чак и титула, а сигурно Лига шампиона, у ствари само још једна сплетка тог поганог Тотенхема, врхунац његове злурадости према људима који се куну у њега, па ће и овог пролећа све, по обичају, доћи на своје, и вратити се она депресија навијача, који ће углас викнути: "Знали смо"?

Само два пораза у 19 кола – први на старту, од Јунајтеда, када се још мислило да ће Јунајтед јуришати на титулу, други чудан, непотребан и тако тотенхемовски, против слабог Њукасла кући – најбоља гол-разлика и најбоља одбрана у лиги, победа у понедељак у последњим минутама против узлетелог Вотфорда, самоуверена игра, прегршт младих, полетних, нарајцаних, напаљених играча, нова, мање убитачна али сасвим ефикасна улога за Харија Кејна...

Има још: разноврсна тактика коју једино Тотенхем још гаји у Премијер лиги – без класичног шпица, када се шест играча убаци на противничку половину и почне да комбинује (што изгледа секси све док лопта не дође до Ламеле, па је он углавном прода) или постављање Ерика Дајера у улогу Митка Стојковског баш против Вотфорда – све то су састојци које је смућкао Маурисио Покетино, вративши оптимизам момцима у белом и њиховим потресеним навијачима.

Стари лисац Хари Реднап, један од покера стручњака који су добрано допринели депресији свих џона крејсова са планете – Мартин Јол, Хуанде Рамос, Реднап, Андре Вилас-Боас (хајде, зар сте стварно мислили да ћемо поменути Тима Шервуда?) – воли да каже како је улога тренера прецењена и како 90 одсто резултата зависи од момака у дресовима, а не оних који носе кравату и деру се покрај аут-линије, но чини се да је, макар у овом случају, истина много комплекснија.

Маурисио Покетино, талентовани и срчани Аргентинац нимало нежне нарави (његова прошлогодишња изјава да на терену не показује емоције јер их “чува за кревет” улази у топ 5) – за разлику од својих претходника, он се са дрвеном грађом или ексерима који из ње штрче обрачунава немилосрдно, па је показао врата и Солдаду, и Ленону, и Адебајору, и Капуеу, Холтбију, Паулињу, па и оном румунском пању Кирикешу; “на лед” је ставио и Таунзенда када је овај помислио да је дисциплина ту тек да би се рушила – није натерао свој тим само да игра другачије, он је, што је много важније, убедио Данијела Левија, сјајног бизнисмена, али очајног познаваоца фудбала, да је дугорочно планирање можда досадно, али неопходно.

Ерик Ламела, несразмерно талентовани Покетинов сународник, последњи је изданак “старог Тотенхема” и његова веза са оним што смо гледали у протеклих петнаест, двадесет, тридесет година, те напуцане звезде које по доласку на зелену лондонску траву изгледају као да им је неко исисао сву страст из душе и све умеће из ногу; но Покетино је и ту заиграо своју “лонг гаме”, давао је шансу Аргентинцу да покаже шта уме и трпео јауке фрустрације који су допирали са трибина кад год би анемични Ерик завршио на трави – али ма шта о њему мислили истински навијачи Тотенхема, Ламела је играч који ће макар једном направити разлику, урадити нешто чудесно и чудовишно, и Покетино би више волео да се то догоди сада у Енглеској него за коју годину натраг у Италији.

Но остатак “ростера” представља јасан раскид са “старим” Тотенхемом, баш као и начин игре који форсира Аргентинац. Пресинг по читавом терену, али без “дављења” лопте и превише поседа, интелигентне акције које се не завршавају шутевима са тридесет метара, али нити покушајима да се лопта ушета у гол, све то је, знао је Покетино – тај је занат добро испекао још у Саутемптону, који је под њим био хит Премијер лиге и имао главу и реп које често јури са Куманом – било немогуће остварити са преплаћеним звездама без жеље.

Зато се окренуо младима, момцима спремним да гризу и да се не уплаше када истрче на гостујући терен (“стари” Тотенхем би на Олд Трафорду, Емиратима, па чак и Енфилду изгледао као пребијена мачка која само чека крај па да премине на миру, “нови” Тотенхем не познаје тај ирационални страх), лансиравши Кејна, Деле Алија, Дајера, Роуза, Вокера, Ериксена право у орбиту, купивши тачно оне фудбалере за које је знао да би се уклопили у његов систем, и пустио их је, играјте, децо, боли вас глутеус, нешто као Робин Вилијамс у “Друштву мртвих песника”, слична је и фризура, само што Маурисио има и брадицу од два-три дана...

И нису га изневерили.

Због вере у домаће таленте, због откривања мултипрактичности Ерика Дајера (дечко може дословно да игра на свакој позицији на свом делу терена) и чињенице да Деле Али уме да протури лопту кроз ноге ама баш сваком дефанзивцу, острвски новинари ће прозвати Покетина “најважнијим енглеским тренером у 21. веку” – ако ишта ураде догодине на првенству Европе, и Аргентинац треба да добије медаљу – али ће просек година у саставу бити двосекли мач који виси изнад главе подивљалог певца.

Тотенхем је ретко ове сезоне успевао да стигне предност када на почетку падне у минус (против Свонсија је то учинио само захваљујући савршеним слободњацима Кристијана Ериксена), али су зато били тотални мајстори да проспу вођство, срећом углавном до нерешеног резултата.

То су, зна и Покетино, дечје болести које морају да се прележе, ма колико сигурно и искусно да делују Фертонген и Алдервејрелд (довођење другог био је тако једноставан и логичан трансфер: упарити двојицу Белгијанаца који се познају у прсте, и плодови те одлуке се ове године јасно виде), Дембеле и голман Лорис, најстарији првотимци у белим дресовима.

Треће место које екипа заузима на табели уочи Нове године и вечерашњег судара Лестера и Ситија, производ је, дакле, напорног рада – менаџера Тотенхема бије глас да су му тренинзи спартански – и самопоуздања, а не “доброг распореда”.

Тај, да се помогнемо туђицама, моментум и тај феел-гоод фактор нешто је на шта Вајт Харт Лејн није навикао, његови навијачи, понављамо, углавном делују као човек који се плаши летења и у авиону увек очекује најгоре, али ове сезоне никако да нестане; чак су и Лигу Европе схватили озбиљно, завршивши на првом месту своје групе, испред Монака, Андерлехта и Карабага...

Јануар ће, зато, а не септембар, бити месец у којем ће се одлучити судбина Тотенхема, Покетина и који ће нам дати одговор на питање због којег бисте све до вртоглаве, дибидус луде сезоне 2015/16, добили превртање очима и упут за психијатријску клинику: Може ли Тотенхем до титуле, прве после 1961. године? (Нећемо превише о симболици, али и тада је Лестер био хит године, а Манчестер Јунајтед и Челси пливали по мору медиокритетства.)

Јануар, не само због распореда који није претежак, али далеко од тога да је лак: Евертон у гостима, Лестер кући, Сандерленд кући, Кристал Палас у гостима, то је редослед догађаја у 2016. из којег би “стари” Тотенхем понео највише четири-пет бодова, овај нови може и свих дванаест. Али једнако важно биће оно што ће се догађати у глави, офису и фијоци Данијела Левија.

Да ли се и он јутра против утакмице у Вотфорду пробудио и намирисао славу о којој толико певају трибине? Да ли ће најзад схватити колику шансу има и сада, у јануару, одмах купити још једног покетиновског шпица, попут Саида Берахина којег је летос узалуд покушавао да спакује на авион – јер шта ако се Хари Кејн повреди или упадне у кризу? – и макар још једног задњег везног, за оне утакмице на којима ће Дајер морати да иде скроз назад?

Да ли ће, на концу, у најлуђој сезони у новијој историји Премијер лиге, клинци у које нико није полагао наде однети шњур? Смеју ли навијачи Тотенхема да признају да сањају?

Или ће се све, како нас је историја навикла у белом делу северног Лондона, завршити у сузама и на бенсединима?