Analiza: Audere est facere - može li Totenhem do titule?!

Da li će, na kraju, u najluđoj sezoni u novijoj istoriji Premijer lige klinci u koje niko nije polagao nade odneti šnjur? Smeju li navijači Totenhema da priznaju da sanjaju? Ili će se sve, kako nas je istorija navikla u belom delu severnog Londona, završiti u suzama i na bensedinima?

Fudbal 30.12.2015 | 23:00

Šta li sada misli Džon Krejs? Kolumnista uglednog Gardijana i navijač Totenhema napisao je pre nekoliko godina knjigu "Vertigo", o svojoj borbi protiv depresije koja je, eto, izazvana i nesrećnom činjenicom da je Krejs navijač Totenhema ceo život.

A teško može grah da vam padne teže nego da navijate za Totenhem: iz godine u godinu tim sa Vajt Hart Lejna, podmazan blanko-čekovima gazde Danijela Levija, igra se ringišpila, balerine i, na koncu, kuće strave sa svojim pristalicama. Optimizam je uvek veliki u junu i julu, milioni funti bacaju se na igrače koje juri pola Evrope, a onda dođe avgust, septembar ili oktobar, i Totenhem je opet onaj stari – tužan poraz od autsajdera kod kuće, pa kapitulacija protiv nekog favorita u gostima, i eto ih na tradicionalnom petom-šestom mestu u maju...

Sve do sada.

Ili je, nazdravlje Džonu Krejsu i njegovom mentalnom zdravlju, ovo što se sada događa u severnom Londonu, ovaj prozor kroz koji se nazire čak i titula, a sigurno Liga šampiona, u stvari samo još jedna spletka tog poganog Totenhema, vrhunac njegove zluradosti prema ljudima koji se kunu u njega, pa će i ovog proleća sve, po običaju, doći na svoje, i vratiti se ona depresija navijača, koji će uglas viknuti: "Znali smo"?

Samo dva poraza u 19 kola – prvi na startu, od Junajteda, kada se još mislilo da će Junajted jurišati na titulu, drugi čudan, nepotreban i tako totenhemovski, protiv slabog Njukasla kući – najbolja gol-razlika i najbolja odbrana u ligi, pobeda u ponedeljak u poslednjim minutama protiv uzletelog Votforda, samouverena igra, pregršt mladih, poletnih, narajcanih, napaljenih igrača, nova, manje ubitačna ali sasvim efikasna uloga za Harija Kejna...

Ima još: raznovrsna taktika koju jedino Totenhem još gaji u Premijer ligi – bez klasičnog špica, kada se šest igrača ubaci na protivničku polovinu i počne da kombinuje (što izgleda seksi sve dok lopta ne dođe do Lamele, pa je on uglavnom proda) ili postavljanje Erika Dajera u ulogu Mitka Stojkovskog baš protiv Votforda – sve to su sastojci koje je smućkao Maurisio Poketino, vrativši optimizam momcima u belom i njihovim potresenim navijačima.

Stari lisac Hari Rednap, jedan od pokera stručnjaka koji su dobrano doprineli depresiji svih džona krejsova sa planete – Martin Jol, Huande Ramos, Rednap, Andre Vilas-Boas (hajde, zar ste stvarno mislili da ćemo pomenuti Tima Šervuda?) – voli da kaže kako je uloga trenera precenjena i kako 90 odsto rezultata zavisi od momaka u dresovima, a ne onih koji nose kravatu i deru se pokraj aut-linije, no čini se da je, makar u ovom slučaju, istina mnogo kompleksnija.

Maurisio Poketino, talentovani i srčani Argentinac nimalo nežne naravi (njegova prošlogodišnja izjava da na terenu ne pokazuje emocije jer ih “čuva za krevet” ulazi u top 5) – za razliku od svojih prethodnika, on se sa drvenom građom ili ekserima koji iz nje štrče obračunava nemilosrdno, pa je pokazao vrata i Soldadu, i Lenonu, i Adebajoru, i Kapueu, Holtbiju, Paulinju, pa i onom rumunskom panju Kirikešu; “na led” je stavio i Taunzenda kada je ovaj pomislio da je disciplina tu tek da bi se rušila – nije naterao svoj tim samo da igra drugačije, on je, što je mnogo važnije, ubedio Danijela Levija, sjajnog biznismena, ali očajnog poznavaoca fudbala, da je dugoročno planiranje možda dosadno, ali neophodno.

Erik Lamela, nesrazmerno talentovani Poketinov sunarodnik, poslednji je izdanak “starog Totenhema” i njegova veza sa onim što smo gledali u proteklih petnaest, dvadeset, trideset godina, te napucane zvezde koje po dolasku na zelenu londonsku travu izgledaju kao da im je neko isisao svu strast iz duše i sve umeće iz nogu; no Poketino je i tu zaigrao svoju “long game”, davao je šansu Argentincu da pokaže šta ume i trpeo jauke frustracije koji su dopirali sa tribina kad god bi anemični Erik završio na travi – ali ma šta o njemu mislili istinski navijači Totenhema, Lamela je igrač koji će makar jednom napraviti razliku, uraditi nešto čudesno i čudovišno, i Poketino bi više voleo da se to dogodi sada u Engleskoj nego za koju godinu natrag u Italiji.

No ostatak “rostera” predstavlja jasan raskid sa “starim” Totenhemom, baš kao i način igre koji forsira Argentinac. Presing po čitavom terenu, ali bez “davljenja” lopte i previše poseda, inteligentne akcije koje se ne završavaju šutevima sa trideset metara, ali niti pokušajima da se lopta ušeta u gol, sve to je, znao je Poketino – taj je zanat dobro ispekao još u Sautemptonu, koji je pod njim bio hit Premijer lige i imao glavu i rep koje često juri sa Kumanom – bilo nemoguće ostvariti sa preplaćenim zvezdama bez želje.

Zato se okrenuo mladima, momcima spremnim da grizu i da se ne uplaše kada istrče na gostujući teren (“stari” Totenhem bi na Old Trafordu, Emiratima, pa čak i Enfildu izgledao kao prebijena mačka koja samo čeka kraj pa da premine na miru, “novi” Totenhem ne poznaje taj iracionalni strah), lansiravši Kejna, Dele Alija, Dajera, Rouza, Vokera, Eriksena pravo u orbitu, kupivši tačno one fudbalere za koje je znao da bi se uklopili u njegov sistem, i pustio ih je, igrajte, deco, boli vas gluteus, nešto kao Robin Vilijams u “Društvu mrtvih pesnika”, slična je i frizura, samo što Maurisio ima i bradicu od dva-tri dana...

I nisu ga izneverili.

Zbog vere u domaće talente, zbog otkrivanja multipraktičnosti Erika Dajera (dečko može doslovno da igra na svakoj poziciji na svom delu terena) i činjenice da Dele Ali ume da proturi loptu kroz noge ama baš svakom defanzivcu, ostrvski novinari će prozvati Poketina “najvažnijim engleskim trenerom u 21. veku” – ako išta urade dogodine na prvenstvu Evrope, i Argentinac treba da dobije medalju – ali će prosek godina u sastavu biti dvosekli mač koji visi iznad glave podivljalog pevca.

Totenhem je retko ove sezone uspevao da stigne prednost kada na početku padne u minus (protiv Svonsija je to učinio samo zahvaljujući savršenim slobodnjacima Kristijana Eriksena), ali su zato bili totalni majstori da prospu vođstvo, srećom uglavnom do nerešenog rezultata.

To su, zna i Poketino, dečje bolesti koje moraju da se preleže, ma koliko sigurno i iskusno da deluju Fertongen i Aldervejreld (dovođenje drugog bio je tako jednostavan i logičan transfer: upariti dvojicu Belgijanaca koji se poznaju u prste, i plodovi te odluke se ove godine jasno vide), Dembele i golman Loris, najstariji prvotimci u belim dresovima.

Treće mesto koje ekipa zauzima na tabeli uoči Nove godine i večerašnjeg sudara Lestera i Sitija, proizvod je, dakle, napornog rada – menadžera Totenhema bije glas da su mu treninzi spartanski – i samopouzdanja, a ne “dobrog rasporeda”.

Taj, da se pomognemo tuđicama, momentum i taj feel-good faktor nešto je na šta Vajt Hart Lejn nije navikao, njegovi navijači, ponavljamo, uglavnom deluju kao čovek koji se plaši letenja i u avionu uvek očekuje najgore, ali ove sezone nikako da nestane; čak su i Ligu Evrope shvatili ozbiljno, završivši na prvom mestu svoje grupe, ispred Monaka, Anderlehta i Karabaga...

Januar će, zato, a ne septembar, biti mesec u kojem će se odlučiti sudbina Totenhema, Poketina i koji će nam dati odgovor na pitanje zbog kojeg biste sve do vrtoglave, dibidus lude sezone 2015/16, dobili prevrtanje očima i uput za psihijatrijsku kliniku: Može li Totenhem do titule, prve posle 1961. godine? (Nećemo previše o simbolici, ali i tada je Lester bio hit godine, a Mančester Junajted i Čelsi plivali po moru mediokritetstva.)

Januar, ne samo zbog rasporeda koji nije pretežak, ali daleko od toga da je lak: Everton u gostima, Lester kući, Sanderlend kući, Kristal Palas u gostima, to je redosled događaja u 2016. iz kojeg bi “stari” Totenhem poneo najviše četiri-pet bodova, ovaj novi može i svih dvanaest. Ali jednako važno biće ono što će se događati u glavi, ofisu i fijoci Danijela Levija.

Da li se i on jutra protiv utakmice u Votfordu probudio i namirisao slavu o kojoj toliko pevaju tribine? Da li će najzad shvatiti koliku šansu ima i sada, u januaru, odmah kupiti još jednog poketinovskog špica, poput Saida Berahina kojeg je letos uzalud pokušavao da spakuje na avion – jer šta ako se Hari Kejn povredi ili upadne u krizu? – i makar još jednog zadnjeg veznog, za one utakmice na kojima će Dajer morati da ide skroz nazad?

Da li će, na koncu, u najluđoj sezoni u novijoj istoriji Premijer lige, klinci u koje niko nije polagao nade odneti šnjur? Smeju li navijači Totenhema da priznaju da sanjaju?

Ili će se sve, kako nas je istorija navikla u belom delu severnog Londona, završiti u suzama i na bensedinima?