Коментар: Како да овом дивном момку кажеш иди?!

Ма колико је Црвеној звезди неопходан новац, тај новац не сме да једини извор има у продаји Марка Грујића. Шта да тај Марко није заблистао током јесени? Шта да је одиграо само врло добру, а не одличну сезону? Шта да се Марко повредио? Шта онда? Да ли би се Звезда угасила? И ко би онда био крив? Марко?

Фудбал 25.12.2015 | 23:40

Хајде да будемо искрени. Имаш 19 година, зове Ливерпул, ма нек се сад и распада ипак је Ливерпул, милионима ти машу пред носом, и ти кажеш – Црвена звезда?!

Да се не лажемо, колико би нас то урадило, мани сад навијачку припадност? Уосталом, зар није протекла деценија у оваквом никаквом домаћем фудбалу углавном прошла у причама црвено или црно-белих како ова нека нова деца не знају шта значи тај грб на грудима? И онда нам се деси тај Андрија Живковић. И тај Марко Грујић. И деца пољубе тај грб. И видиш да то није тек тако. Видиш да воле. Да разумеју. Да је то њихов грб...

И онда овом првом пребациш да би Партизан био у Лиги шампиона да је искористио једну од оних неколико шанси против БАТЕ Борисова, овом другом кажеш: Иди?!

Да се разумемо, није то „иди“ измишљена категорија. Не, то је болна реалност српског фудбала. Али за њу су најмање криви Андрија и Марко. Па нек нису, у случају овог другог, као ужарени скочили са столице кад се јавио славни Ливерпул и на сто бацио кофер који живот значи. Јер фудбал није оно што је у коферу. Фудбал је страст, нешто што не можеш да објасниш ни мајци, ни оцу, ни девојци, ни најбољем другару који мало рационалније гледа на живот. Фудбал је управо то – живот.

Ма колико је Црвеној звезди неопходан новац, тај новац не сме да једини извор има у продаји Марка Грујића. Шта да је тај Марко летос отишао за много мање паре? Шта да није заблистао током јесени? Шта да је одиграо само врло добру, а не одличну сезону? Шта да се Марко повредио? Шта онда? Да ли би се Звезда угасила? И ко би онда био крив? Марко?

Година му је 19. И словима – деветнаест.

Има онај снимак са Новог Зеланда. Када Вукашин Јовановић лије сузе због титуле планетарног првака. Тешко да сте у српском фудбалу у овој 2015. години могли да видите јачу емоцију. Можда само код баш тог Андрије и баш тог Марка. Нема лепшег од тога. Без њих и клинаца попут њих ни та Европа не вреди. То је оно што те дефинише. Што казује да си велик клуб. Клуб који се воли.

И да су га други, пре свега неки ранији челници Звезде док су за стотине хиљада доводили сув просек од играча, волели као што га воли Марко, вероватно не би клупска каса изгледала као бунар без дна, вероватно се не би 70 година славне историје клатило на раменима детета тек изашлог из пубертета.

Мучна је ово ситуација. Мучно је гледати како све оно лоше из последњих година на наплату долази баш после најлепших шест месеци Звезде у последњој деценији. Није фер ни опалити сад по Звезди. Овај пут је искрено рекла шта је прогања (изузев можда оне шарене лаже да ће неко истрести милионе и оставити га да игра европске квалификације оличене у неистинитој реченици: „Нико није на продају до 31. августа“). Стоји све то. Није од јуче.

Само, како да му кажеш иди? Како да се одрекнеш нечега што би требало да ти је циљ, сврха? Како да се помириш са тим да се фудбал ипак претворио у оно из кофера? И да нема ништа више од тога?

А има! Има када у Хумској развију шеталицу са Андријиним ликом. Има када на црвено-белој страни Топчидерског брда запевају Марково име. А певаће. Неће му ово заборавити. Јер се водио срцем. Чиме момак његових година и треба да се води.

На другима је да емоције склоне у страну и размишљају пословно. Штета је само што су се такви често понашали као деца.