Рушење Српске

У једној од новијих теорија завјере коју владајући Режим у Српској константно продукује, Предсједник Републике Српске, праћен стандардном плејадом квазианалитичара, пласирао је тезу да је на сцени план дестабилизовања Републике Српске кроз стратегију урушавања интегритета њених пет најважнијих иституција. Ради се о институцијама: Предсједника Републике Српске, Владе Републике Српске, Парламента Републике Српске, МУП-а Републике Српске, и РТРС-а.

Република Српска 24.12.2015 | 22:50

Што се тиче креатора и извршилаца овог пројекта у питању су стандардни завјереници: "У томе учествују неке стране амбасаде у БиХ, такозвани невладин сектор - међународни и домаћи, и дио политичких снага из Републике Српске" [хттпс://www.независне.цом/новости/бих/Додик-На-сцени-план-русења-пет-највазнијих-институција-Републике-Српске/342101].

Наравно, прави актери овог “издајничког” пројекта су сви они који мисле да је интегритет институције Предсједника РС више него озбиљно урушен постојећим оптужбама и сумњама за уплетеност актуелног предсједника у евентуалне криминалне радње по многим питањима. А на крају крајева и самим његовим “Баја” стилом, ако ту врсту понашања можемо означити термином стил.

Завјереници против Баје

Завјереници који раде против отаџбине су и сви они који мисле да је интегритет институције Владе Републике Српске више него озбиљно урушен невјероватном неспособношћу и некомпетенцијом, што за посљедицу има, на примјер: раст дуга са 1.046 млрд КМ на 5.5. млрд.КМ (у период 2006-2015) или безбројне афере типа Бирач, Банка Српске, Боска итд итд.

Ништа мањи издајници нису ни сви они који, на примјер, сматрају да је интегритет Парламента РС озбиљно (ако не и неповратно) урушен скандалом без преседана – афером “Папак” те серијом антиуставних одлука који је НСРС донијела у току 2015.

Но тема овог текста је једна од институција која је означена као мета “завјере”, а која је посебна у односу на остале јер би, по дефиницији, морала бити политички неутрална или бар коректна: Јавни РТВ сервис Републике Српске.

Политика неутралности

Та политичка неутралност није ствар пароле, већ произилази из логике самог појма “јавног” сервиса: за разлику од приватних ТВ које су природном ствари подвргнуте законима тржишта и вољи уредника, РТРС би требала да буде бастион јавног дискурса – “седма сила” која говори у име свих, па и оних који нису у стању (немају средства) да сами проговоре. Међутим, она то није.

Као примјер навешћемо врсту и методе кампање којима сам лично био изложен у претходних пар дана. Наиме, на једном од популарних блогова објављена је информација која ме оптужује за могуће незаконито ангажовање у кабинету Предсједавајућег Дома Народа ПСБХ [хттпс://слободанвасковиц.блогспот.ба/2015/12/нове-обмане-огњена-тадица-оставку-је.хтмл].

Овдје не желимо полемисати са аргументима који се у том тексту износе - они су и формално нетачни и суштински погрешни (наиме, врста ангажмана која је овдје у питању је потпуно друга врста радноправног статуса од оног у случају Марине Пендеш на који се тај текст реферише). И поред тога, није ми пало на памет да реагујем на писање било ког приватног лица без обзира шта исти о мени напише. Аутор овога текста је на начелном нивоу противник антиуставног

ЗОЈРМ

Закона о јавном реду и миру у оном дијелу који рестриктивно третира слободу говора на “мрежи”, о чему сам у више наврата и писао [на примјер: хттпс://www.нспм.рс/судбина-дејтонске-бих-и-република-српска/резим-лицне-власти-као-главни-проблем-уставног-уредјења-рс.хтмл ]. По мом дубоком увјерењу, цензура било ког типа је неприхватљива, а функција правног поретка није да заштити моја или било чија друга “осјећања” - слобода сваког да изнесе став о свему/свакоме је априорна „метаправна“ вриједност. Ми смо сви одрасли људи и требамо сами доносити судове о информацијама које преузимамо, као и онима које пласирамо.

То не може радити законодавац у наше име. Волтеровска максима “ја се не слажем с вашим мишљењем али браним ваше право да га изнесете” је цивилизацијска тековина тако скупо плаћена да је се не смијемо одрицати чак ни под пријетњом тероризма, а поготово не таквих ствари као што је нечија евентуална “душевна бол”. Патриот ацт је пад у варварство који евоцира злокобно сјећања на неке мрачне периоде новије историје.

Текст као реакција

Овај је текст реакција на методу којом РТРС, умјесто да брани тај простор јавног дискурса (као најпозвнија институција за то), исти контаминира и тиме заправо самоукудиа себе као Јавни сервис. Чиме, ни мање ни више, укида простор рационалне полемике унутар нашег друштва. Метод је стандардан и небројено пута употребљен у медијској пракси. Конкретно то изгледа овако. У прилогу емитованом у Дневнику 2 од 22.12.2015.год. [хттпс://www.ртрс.тв/ав/пусти.пхп?ид=55431 (прилог почиње на 22мин.10.сек.)], уредници готово у потпуности преносе како кажу “непотврђене” информације с поменутог блога. Прилог базиран на тим “непотврђеним” информацијама траје готово 4 минута централног Дневника. Сљедећег дана услиједила је званична реакција из кабинета Предсједавајућег/замјеника предсједавајућег Дома Народа ПСБХ.

Та званична информација је, међутим, завриједила мање од пола минута прилога, при томе реинтерпретирације садржаја. Очигледно је у питању свјесна намјера да се искривљено пренесе слика стварности. Индикативно је, и говори јако много о намјери уредника Дневника, да РТРС по први пут преузима текст с дотичног блога, иако је исти врло фреквентан. О мотивима зашто је мета овог удруженог подухвата постао управо г-дин Огњен Тадић са својим сарадницима могло би се много шта рећи, али то није тема овог текста. Ми желимо демонстрирати стварно значење формулације “урушавање интегритета” институције РТРС и које су посљедице тога.

Наиме, овај релативно тривијалан случај само је показатеље дубине пада који једна институција сама себи приређује. Ми смо, као друштво у цјелини, срозани до те мјере да један Јавни сервис, не само да допушта себи да објављује „непотврђене“ информације, већ нема ни минимум снаге, довољан да објави (у складу с узусима професије) одговор стране коју је претходно таргетирао.

Дискурзивна полемика

Ово, нажалост, није опис једног изолованог инцидента, поготово не жалопољка аутора над тиме што је овај пут управо он био мета. Ради се о евидентирању једног парадигматичног случаја, у коме не само да су пласиране информације биле непровјерене и свјесно тенденциозно контаминиране, већ није испоштован ни елементарни услов дискурзивне полемике: презентовати аргументације свих страна. Ово очито није ствар “страних плаћеника и домаћих издајника”, већ аутодеструктивно дјеловање једне институције против саме себе, а тиме (с обзиром да се ради о институцији од општег значаја) и свих нас.

Као што је већ речено, фундаментални задатак Јавног сервиса је да обезбједи простор на коме би се теме од општег интереса могле продискутовати и тиме обезбједити јавности подлогу од довољно квалитетних информација, да та јавност може да креира став о теми која је на дневном реду. На примјер, ако неко сумња у кредибилитет рада неког јавног службеника, то је врло озбиљна оптужба и заврјеђује да се тематизира у јавном простору. Или, ако неко константно износи хипотезе о “наранџастим” или каквим већ револуцијама у РС, онда је то очигледно више него значајна ствар која мора бити размотрена. Али да би то уопште било могуће неопходне су минимално кредибилне информације и тзв. “објективистички” приступ.

Објективистичка школа

То и јесте примарна функција Јавног сервиса. На тај начин Јавни сервис обезбјеђује, како се то у теорији дефинише, простор за индивидуални рационалитет у политичкој заједници – Ми, наиме, можемо бити рационална бића само ако на основу доступних информација и употребом властитог (а не Владиног, Уредничког и сл.) разума доносимо одлуке. Улога Јавног сервиса у савременим друштвима Запада је да обезбједи форум као начин егзистирања политичког бића схваћеног као анимал ратионале.

Чак и више од тога, то је начин на који ми једино можемо да постојимо као “морално аутономна бића” у смислу о коме је о томе писао Имануел Кант. Упадљива ирационалност и аморалност јавног простора Републике Српске нису тек случајна аномалија, производ хира историјских околности, већ институционално произведена атмосфера. Укидање средстава за постојање политичког грађанства као и максимално сужавање моралне аутономије унутар јавног простора, карактеристична је одлика ове врсте политичких поредака.

Једнака упадљивост као карактеристика

Једнако упадљива и једнако карактеристична као и њихово узурпирање средстава јавног информисања. Једнако упадљива и једнако карактеристична као и тежња да се простор јавног дискурса претвори у перманентни “ријалити” и тиме спријечи дискусија тако што се кич-квазидискусије, нека врста вербалне кафанске туче, константно одржава и мултипликује у бесконачној хиперпродукцији. Односно, да парафразирамо одличну формулацију Слотердијка - “ријалити” претвара у свеопшти перпетуум мобиле.

Разултат је то потребе једног трагичног Режима, запетљаног у властите контрадикције, да побјегне од стварности у аутохипнозу и искривљене симулакруме. Као и сваки бијег он је проузрокован страхом: у овом случају страхом од реалности. Нажалост, РТРС је претворена у само једно од средстава да се што дуже одржава фикција, простор бијега од неподношљиве стрепње коју стварност значи. На тај начин Јавни сервис укида сам своју властиту сврху постојања. Он је редуковао себе на инструментализовано средство неког од центара моћи чији је пуки портпарол. Он претвара сам себе у “ТВ Бастиљу”. Он поништава сам себе, тако да они који би евентуално хтјели да раде на његовом урушавању заправо немају шта да раде.

Аутор: Александар Савановиц

Извор:Фронтал.рс