ИН МЕМОРИАМ: Довиђења, Брђо, а не збогом!

Био је прави капитен. Вођа на терену какав се само пожелети може. Ван њега, сјајан човек и зато је његова смрт дошла као шок, како онима који су га познавали, тако и онима који нису. Јер, живео је мало, тек 50 година, али је пружио много. Име Дејана Брђовића заувек ће златним словима бити уписано у историји српске одбојке, а љубитељи тог спорта увек ће га се поносно сећати.

Остали спортови 23.12.2015 | 23:30
ИН МЕМОРИАМ: Довиђења, Брђо, а не збогом!

Дејан Брђовић је преминуо у понедељак, два месеца пре свог 50. рођендана, а вест о његовој смрти шокирала је све. Тек мали број људи знао је да је тешко болестан и то само зато што је он увек био позитиван, забаван и човек који се никада није предавао. Због тога је многима био идол, али и чињенице да је одбојку држао у малом прсту.

Саиграчима је било право задовољство да га имају у тиму, а играчима које је тренирао част што уче од таквог одбојкашког мајстора. Није скромно рећи да је управо он један од оних који су Србију направили одбојкашком земљом. Одиграо је 300 утакмица у дресу репрезентације Југославије и оставио је на снажним основама својим наследницима, али је претходно са већином њих освојио олимпијску бронзу 1996. године у Атланти.

Иако је на почетку каријере играо на позицији техничара, највећу славу стекао је као коректор, а онда само помислите како је било Ивану Миљковићу када је њега наследио на тој позицији у репрезентацији Југославије. Истина је да је био велики коректор, али још већи капитен, који је бодрио своју екипу и дизао је када јој није ишло. Имао је право умеће да каже праву ствар у право време и то га је учинило правим вођом на терену, али и ван њега.

Многи га памте по играма у националном тиму деведесетих година, али је он плави дрес носио много раније. Деби за Југославију на неком од великих такмичења имао је на Универзитетским играма 1985. године, а само две године касније уследила је златна медаља на истом такмичењу, када је домаћин био Загреб.

Бранио је боје Југославије на Европским првенствима 1987. и 1989, а потом и Медитеранским играма 1991. године у Атини, на којима је освојено сребро. После укидања санкција био је капитен репрезентације која је започела свој пут ка одбојкашком врху. Тај пут је започет бронзом на Европском првенству Атини, а годину дана касније дошла је још вреднија медаља истог сјаја на Олимпијским играма у Атланти.

Играо је за Југославију на првом учешћу у Светској лиги 1997. године, а недуго затим је своје место уступио неким новим клинцима који су 2000. године остварили највећи успех у историји одбојке на овим просторима – освајањем злата на Олимпијским играма у Сиднеју. Колико је неизбрисив траг оставио у репрезентативној одбојци, такав случај био је и у клупској.

Одбојкашку каријеру је започео у родној Жичи, а наставио ју је у Рибници и Црвеној звезди. Вансеријски таленат и свестрани одбојкаш, славу краљевачке, српске и југословенске одбојке проносио је широм света. Играо је у Грчкој за Олимпијакос, Орестијаду и АЕК, у Италији за Рому, Милано, Лорето и Лубе, а играчку каријеру је завршио 2006. у Радничком.

Тренерску каријеру је почео у Крагујевцу, наставио у италијанској Новари, азербејџанској Рабити из Бакуа у два наврата, Кини, па Визури. Годину дана је био генерални директор Рибнице, а смрт га је затекла на месту тренера пољског Шћећина. Иза себе је оставио супругу Јелену, бившу одбојкашицу, ћерку Александру и сина Алексу, којима је пренео своју љубав према одбојци.

22-годишњи Алекса је последњих година репрезентативац Србије и тренутно брани боје руског клуба Гаспром-Урга, а претходно је играо за Рибницу, Млади радник, Партизан и Скра Белхатов. Његова четири године млађа сестра Александра је кренула је татиним стопама и обукла дрес Црвене звезде, у којем је Дејан два пута био спортиста године. Обоје играју на позицији техничара, коју је и њихов отац играо на почетку каријере.

Сигурно је да је њима у овом тренутку најтеже, а ако је за утеху, имају на шта да буду поносни јер је њихов отац био велики одбојкаш и још већи човек. Нажалост, напустио нас је прерано, а небеска одбојка је постала јача. Сигурно већ сада ’тестира’ блок Жарка Петровића, још једне одбојкашке легенде која нас је прерано, пре осам година, напустила.

И, за крај, Брђо, довиђења и хвала за све, ово дефинитивно није збогом. Јер, легенде као Ви, не умиру, већ живе кроз све оне који су их волели и поштовали.

Коментари / 0

Оставите коментар