Анализа: Звездино проклетство претворило се у искуство које је донело Топ 16!

Евролига се показала као велика школа која је добила одличне ученике!

Кошарка 24.12.2015 | 00:00

Учење је процес којем краја нема. Оно се не завршава када прочитате књигу, научите њен садржај и прођете тежак испит. Цео један живот заправо је процес у којем човек свакодневно прикупљају нови елементи и нова искуства претвара у нешто велико. Тако је и са кошарком. Квалитет једног клуба обликује се кроз сваки тренинг, кроз сваку утакмицу, у намери да се стечена знања прелију у победе које ће се памтити.

А тријумфи над Реалом, Химкијем и Бајерном биће једни од оних које ће кошаркаши Црвене звезде у своје мемоаре уписати златним словима. Јер не само да су кроз три велика подвига подно вулкана у срцу Београда одвела црвено-беле до Топ 16 фазе у другој узастопној години, већ се показало да је трогодишње европско школовање почело да даје конкретне резултате. Сам улазак у пробрано друштво за Црвену звезду представља својеврстан успех, с обзиром на турбулентан старт сезоне, бројне повреде, неуиграност екипе, честе промене у саставу, али и саму тежину Групе А. Али, начин на који су Дејан Радоњић и његови ученици дошли до циља, на свом терену, представља право ремек дело.

Звездин ход по ивици жилета лако је могао да се заврши неповољним исходом, односном одласком у Еврокуп. Потера за пехаром у другоразредном европском такмичењу није никаква срамота, али овој генерацији било је суђено да настави путешествије са најбољим, најјачим и најквалитетнијим клубовима.

Више је детаља који повезују последње три евролигашке утакмице одигране у Пиониру. Прво, Звездина најслабија издања виђена су у трећим кварталима, у којим су противници користили споро „паљење“ противника и заостатак претварали у пристојну предност, чак и са двоцифреном разликом. А онда би се догодило право чудо. У све три утакмице на површину су испливали квалитети који раније нису били карактеристични за Црвену звезду, због чега су многи европски великани добијали могућност да се провуку и до победе дођу у последњем тренутку. Те среће нису били играчи актуелног европског шампиона, прескупог клуба из Подмосковља и баварске машинерије. Ментална снага тима, правовременост у доношењу тактичких одлука, вољни моменат, мирна рука и јуначка непоколебљивост... Када су се прави састојци нашли у епрувети, победничка смеса доносила је - успех!

Београдски састав је у три одлучујућа похода у групној фази блистао тачно онда када је било и најважније - у преломним тренуцима и неизвесним завршницама. Тренер Радоњић показао је огромну храброст када је у ватру бацао вихорне ратнике Марка Гудурића и Николу Ребића, али и ауторитет када је најбољем плејмејкеру Стефану Јовићу показао пут у свлачионицу против Реала, после недоличног понашања српског репрезентативца. Тактичка зрелост црногорског стручњака преточена је игру достојну и водећих европских клубова, на шта такмаци на другој страни терена нису имали спреман одговор.

Мајк Цирбес и Квинси Милер радили су бруталне ствари сваком ко им се нашао на путу, о хладнокрвности и значају леворуког егзекутора Гудурића писали смо недавно, а никако не треба заборавити ни огроман допринос који су уткали Јовић, Вилијамс, Симоновић, Ребић и остатак екипе кроз обе фазе игре. Једноставно, поучени искуствима својих претходника, црвено-бели нису желели поново да оману и отишли су корак даље. И то три пута.

Тако је коначно скинуто проклетство које је настало још у времену повратка Црвене звезде у Евролигу, а које је трајало готово све до завршетка Топ 16 фазе прошле сезоне. Због тога је и настао термин „Звездино проклетство неизвесних завршница“.

Искра промене појавила се на рођенданској прослави СД Црвена звезда, у оној величанственој победи над тадашњим важећим прваком Европе, Макабијем, касније и против Панатинаикоса, на опроштају од Топ 16. А прави доказ да Звезда може равноправно да се носи са највећим клубовима виђен је током претходних недеља.

Победе над Реалом, Химкијем и Бајерном дошле су као мелем на рану за све оне поразе који су црвено-беле удаљили од неких већих европских успеха. А током ове три године било их је доста.

Сетимо се само прве евролигашке сезоне и тога како су се Панатинаикос и Макаби провукли у Пиониру. Кроз иглене уши! Па узвратног окршаја са Зеленима у Атини, двобоја са Локомотивом из Краснодара... Тада тиму са Малог Калемегдана нису добро доносила ни вођства од 15 разлике (против Панатинаикоса прим. аут.) или потпуно топљење минуса од 17 кошева (против Макабија прим. аут.). Само једна рецка више водила је Звезду даље, али сваки пут фалило је „оно нешто“ што би донело превагу.

Прошле такмичарске године пролаз у другу фазу није био доведен у питање услед фантастичне игре комплетне екипе кроз групну фазу, али и даље се памте Нептунас у Клајпеди, Галатасарај у Истанбулу, Олимпијакос у оба наврата, Барселона у Београду, Алба у Берлину, још једном Панатинаикос у ОАКА Арени, па и Жалгирис, када је Вилијамсов шут за победу био замало непрецизан...

Превише неизвесних завршница са негативним исходом.

Кроз три евролигашке сезоне Звездини кошаркаши до сада су одиграли укупно 44 утакмице, у којим су забележили 19 победа и 25 пораза. Биланс је могао бити и бољи, само да је било више среће, искуства, знања... Било је момената када је било јасно да је Звезда још „зелена“ да би узела меру највећим противницима. Али времена се мењају. Као што каже она стара - ко зна зашто је то добро.

Све те негативне околности заправо су биле лекције из којих су ученици у црвено-белим дресовима учили, извлачили поуке и на крају пронашли добитну комбинацију. Црвена звезда скинула је проклетство које је претило да узме још већи данак - у сезони чији је почетак изгледао прилично лоше.

Има ту доста и до менталног склопа колектива, нарави тренера, сплета околности и времена. Евролига се показала као велика школа која је добила одличне ученике. Звезда је коначно закорачила путем који би могао да донесе нове радости кроз неке нове ситуације. Сада нема повратка назад.