Анализа - видео: Година у којој Партизан није научио како да побједи у великој утакмици!

Све важне мечеве који су у 2015. одлучивали о трофеју или пласману у европска такмичења црно-бели су одиграли испод реномеа клуба.

Фудбал 17.12.2015 | 00:00

Партизан је одиграо 35 утакмица у сезони. Укупно 53 у години. Рачунајући и ону у среду против Борца бројке ће се увећати за једну. С тим да – како год да се заврши дуел са Чачанима – остаће пред црно-белима болно сазнање да током 2015. нису победили ни у једном мечу од пресудног значаја, ни у једном који је одлучивао директно о пласману и(ли) трофеју!

Исход дуела са Аугзбургом ставио је иза екипе из Хумске 1 неколико знакова питања. Први: да ли актуелна генерација има менталитет победника. А други: да ли је вођена на прави начин, јер је у свим битним утакмицама, погажен деценијски принцип игре Парног ваљка, који је чак и у песму ушао речима „нека меље“.

Тих 1:3 против, шта год ко причао, просечне немачке екипе нису се десили случајно. Нити је за то крив само Љубинко Друловић. Иако јесте највише. Тај резултатски пораз је доказ да Партизан више није у основи - Партизан. Уместо правог Партизана постао је тим склон импровизацији у сваком мечу у коме је пред собом имао императив победе. Таква су била четири у години на измаку.

Најпре против Црвене звезде, на Маракани, 25. априла. Седам кола пре краја клуб из Хумске 1 је био први на табели, имао је пет бодова више од вечитог ривала. Отишао му је у госте. И није победио. Руку на срце, није се ни претргао. За 90 минута успео је да створи само две шансе (Бабовић и Балажиц). Између осталог и због одлуке тадашњег тренера Зорана Милинковића да центарфор на том мечу буде фудбалер који то у основи није – Петар Грбић. Милинковић је испунио циљ, сачувао дистанцу и мирно привео првенство крају, али прву велику утакмицу коју је играо ове године није победио.

Други велики доказ тврдњи да је Партизан „изгубио душу“ десио се, такође, на Маракани, 20. маја. Овога пута у финалу Купа. Црно-бели су против Чукаричког били још безопаснији него у дуелу са Звездом. Створили су само једну шанс. Играли су очајно. Опет је централног нападача глумио Петар Грбић. И опет је екипу водио Зоран Милинковић, који је тако пропустио прилику да сезону оконча дуплом круном. Било је 1:0 за Брђане.

Партизан је током лета значајно променио тим,међутим, није успео да утиче на психу играча. Оних који су дошли, оних који су остали и оног који их води. Био је пред вратима Лиге шампиона, али је на њих закуцао касно. Истине ради, у реваншу са БАТЕ Борисовим јесте победио (2:1), поготком у надокнади, мада је то у основи пораз, јер је први меч у Белорусији изгубио, између осталог, због непромишљености једног (Марка Јевтовића) и непрецизности другог играча (Андрије Живковића). Испао је, јер је у две утакмице завршног кола квалификација створио укупно три шансе, а први бол Белорусима дао под срећним околностима који се не могу подвести под прилику.

Коначно, кад је требало запети, кад је било густо, кад је само требало померити ногу на степеницу више, Партизан је пао. Сурвао се, између осталог и због кукавичке одлуке Љубинка Друловића да против Аугзбурга игра бункер. На овој утакмици црно-бели јесу имали прилика колико нису збирно на три претходне. А опет је нешто недостајало. Мирна глава, концентрација, мало више спортског безобразлука... Шта год да је фалило очигледно је да, уз Друловића, ни психолог Мирољуб Пушкић, ангажован почетком јесени, није добро одрадио посао. Да јесте Партизан би данас био учесник шеснаестинефинала Лиге Европе.

То су биле преломне тачке Партизанове 2015. Реванш са Стеауом једини излази из калупа. То је једина од 55 утакмица ове године у којој је Партизан победио, а да је био под притиском. Једина на којој су играчи и њихов стручни штаб (у коме тад није било психолога) показали да могу. Али, није одлучивао, јер и да је испао у трећем колу квалификација за Лигу шампиона, остала би му још једна шанса да се домогне Лиге Европе кроз плеј-оф.

Како кажу: изузеци потврђују правило?

Песимисти ће рећи да су имали среће, јер су до преокрета стигли после црвеног картона и бројчане предности у завршних пола сата. Поштени се пристетити да се за ту предност сам изборио. А објективни се питати зашто тај модел из другог полувремена меча са Румунима нису применили у четвртак кад им је у госте дошао Аугзбург.

Да јесу, не би било ни поноћног упада навијача у канцеларије, ни оставке Управног одбора, ни критика Саше Илића Партизановој деци, а вала не би било ни овог текста...