Analiza - video: Godina u kojoj Partizan nije naučio kako da pobjedi u velikoj utakmici!

Sve važne mečeve koji su u 2015. odlučivali o trofeju ili plasmanu u evropska takmičenja crno-beli su odigrali ispod renomea kluba.

Fudbal 17.12.2015 | 00:00

Partizan je odigrao 35 utakmica u sezoni. Ukupno 53 u godini. Računajući i onu u sredu protiv Borca brojke će se uvećati za jednu. S tim da – kako god da se završi duel sa Čačanima – ostaće pred crno-belima bolno saznanje da tokom 2015. nisu pobedili ni u jednom meču od presudnog značaja, ni u jednom koji je odlučivao direktno o plasmanu i(li) trofeju!

Ishod duela sa Augzburgom stavio je iza ekipe iz Humske 1 nekoliko znakova pitanja. Prvi: da li aktuelna generacija ima mentalitet pobednika. A drugi: da li je vođena na pravi način, jer je u svim bitnim utakmicama, pogažen decenijski princip igre Parnog valjka, koji je čak i u pesmu ušao rečima „neka melje“.

Tih 1:3 protiv, šta god ko pričao, prosečne nemačke ekipe nisu se desili slučajno. Niti je za to kriv samo Ljubinko Drulović. Iako jeste najviše. Taj rezultatski poraz je dokaz da Partizan više nije u osnovi - Partizan. Umesto pravog Partizana postao je tim sklon improvizaciji u svakom meču u kome je pred sobom imao imperativ pobede. Takva su bila četiri u godini na izmaku.

Najpre protiv Crvene zvezde, na Marakani, 25. aprila. Sedam kola pre kraja klub iz Humske 1 je bio prvi na tabeli, imao je pet bodova više od večitog rivala. Otišao mu je u goste. I nije pobedio. Ruku na srce, nije se ni pretrgao. Za 90 minuta uspeo je da stvori samo dve šanse (Babović i Balažic). Između ostalog i zbog odluke tadašnjeg trenera Zorana Milinkovića da centarfor na tom meču bude fudbaler koji to u osnovi nije – Petar Grbić. Milinković je ispunio cilj, sačuvao distancu i mirno priveo prvenstvo kraju, ali prvu veliku utakmicu koju je igrao ove godine nije pobedio.

Drugi veliki dokaz tvrdnji da je Partizan „izgubio dušu“ desio se, takođe, na Marakani, 20. maja. Ovoga puta u finalu Kupa. Crno-beli su protiv Čukaričkog bili još bezopasniji nego u duelu sa Zvezdom. Stvorili su samo jednu šans. Igrali su očajno. Opet je centralnog napadača glumio Petar Grbić. I opet je ekipu vodio Zoran Milinković, koji je tako propustio priliku da sezonu okonča duplom krunom. Bilo je 1:0 za Brđane.

Partizan je tokom leta značajno promenio tim,međutim, nije uspeo da utiče na psihu igrača. Onih koji su došli, onih koji su ostali i onog koji ih vodi. Bio je pred vratima Lige šampiona, ali je na njih zakucao kasno. Istine radi, u revanšu sa BATE Borisovim jeste pobedio (2:1), pogotkom u nadoknadi, mada je to u osnovi poraz, jer je prvi meč u Belorusiji izgubio, između ostalog, zbog nepromišljenosti jednog (Marka Jevtovića) i nepreciznosti drugog igrača (Andrije Živkovića). Ispao je, jer je u dve utakmice završnog kola kvalifikacija stvorio ukupno tri šanse, a prvi bol Belorusima dao pod srećnim okolnostima koji se ne mogu podvesti pod priliku.

Konačno, kad je trebalo zapeti, kad je bilo gusto, kad je samo trebalo pomeriti nogu na stepenicu više, Partizan je pao. Survao se, između ostalog i zbog kukavičke odluke Ljubinka Drulovića da protiv Augzburga igra bunker. Na ovoj utakmici crno-beli jesu imali prilika koliko nisu zbirno na tri prethodne. A opet je nešto nedostajalo. Mirna glava, koncentracija, malo više sportskog bezobrazluka... Šta god da je falilo očigledno je da, uz Drulovića, ni psiholog Miroljub Puškić, angažovan početkom jeseni, nije dobro odradio posao. Da jeste Partizan bi danas bio učesnik šesnaestinefinala Lige Evrope.

To su bile prelomne tačke Partizanove 2015. Revanš sa Steauom jedini izlazi iz kalupa. To je jedina od 55 utakmica ove godine u kojoj je Partizan pobedio, a da je bio pod pritiskom. Jedina na kojoj su igrači i njihov stručni štab (u kome tad nije bilo psihologa) pokazali da mogu. Ali, nije odlučivao, jer i da je ispao u trećem kolu kvalifikacija za Ligu šampiona, ostala bi mu još jedna šansa da se domogne Lige Evrope kroz plej-of.

Kako kažu: izuzeci potvrđuju pravilo?

Pesimisti će reći da su imali sreće, jer su do preokreta stigli posle crvenog kartona i brojčane prednosti u završnih pola sata. Pošteni se pristetiti da se za tu prednost sam izborio. A objektivni se pitati zašto taj model iz drugog poluvremena meča sa Rumunima nisu primenili u četvrtak kad im je u goste došao Augzburg.

Da jesu, ne bi bilo ni ponoćnog upada navijača u kancelarije, ni ostavke Upravnog odbora, ni kritika Saše Ilića Partizanovoj deci, a vala ne bi bilo ni ovog teksta...