Анализа: Развојни пут Миодрага Божовића - Грофа...

Од Мојковца, преко Београда, Индонезије, Русије до историје! Миодраг Божовић. Гроф. Просечан играч, а врхунски тренер. Играчи и публика га обожавају, са новинарима се сукобљава. Тренутно, вероватно највећа звезда српског фудбала. А, његова Звезда је ушла у историју. Шта је то чиме се издваја од других, у мору тренера који су као пресликани?

Фудбал 13.12.2015 | 23:00

Дуго се такав тренер није појавио на нашем фудбалском небу. Ван сваког шаблона, чије се изјаве препричавају данима, јер у његовом речнику не постоје фразе.

"Показали смо карактер. Играли смо колико нам је ривал дозволио. Оставили смо срце на терену. Дали смо 110 одсто могућности, али нисмо имали среће. Окрећемо се наредном мечу", и бројне друге излизане реченице од Божовића никада неће чути. Увек ће бити искрен и назвати ствари правим именом.

Као да је безброј личности сачињено у једној овог 47-годишњег стручњака.

Волели га или не, има резултате који су за свако поштовање. Гроф ће остати уписан у историји црвено-белих као предводник генерације која је остварила рекордних 18 првенствених победа заредом. Као ниједна Звездина екипа пре њих, а та граница може још да се помери. Јер, како играју Грујић, Катаи, Срнић, Вијеира, Плавшић и остали, чини се да је Божовић од њих направио основу тима за велика дела.

Многи ће рећи да се тренутно игра најлепши фудбал на "Маракани" још од почетка деведесетих и чувене генерације која је покорила Европу и свет. Наравно, нису за поредити, али опет се на нашем највећем стадиону игра фудбал. Тачно тако - игра. Нападачки, за гол више, за дриблинг, додадавање од ноге до ноге, мрежа се тресе из уиграних акција, па је и публика очарана. Нема набијања лопте што даље од одбране, дубинских лопти до изнемоглости, нема бункера. Грофова Звезда се игра. Бар у Србији за сада.

Али, не може све да буде савршено. Грофовски манири нису увек били у првом плану, већ и нека друга страна његове личности. Знао је Божовић да пљује ријалити програме, а онда да исти направи од своје конференције.

Врло је осетљив на критику - не трпи је, па вређа новинаре без пардона. Јасно је да је незгодне нарави. Грофа нисмо видели, али надимак Гроф обавезује га више него да је заиста плаве крви. Јер се надимак "зарађује" током живота, а не стиче рођењем. Зато треба да га оправда понашањем на сваком кораку.

У многоме подсећа и на Жозеа Муриња. Не толико по схватању фудбала, јер инсистира на нападачкој игри, колико по карактеру. Те црте победника бунтовника, да се буде својствен и другачији, које ремете мир и праве креативни хаос.

Али, јасно је да многе ствари свесно ради. Као да сав притисак и пажњу привлачи на себе, како би његови пулени могли да несметано се играју и буду фокусирани само на терен. Јер, пара у клубу нема, плате касне, а атмосфера је никад боља. О резултатима је већ много тога речено. Зато јесте шмекер, али незгодне нарави. Играчи га обожавају и истичу како је све његова заслуга, публику баца у транс и када заради искључење и неоспорно је унео невероватну енергију међу црвено-беле.

До остварења сна и Звезде, како дреса тако и клупе, Божовића је водио дуг пут. Мојковачко дете, најмлађе у петочланој породици сањало је да се нађе на "Маракани" док је јурило за лоптом тереном ФК Брсково (на слици изнад). Селидба у Подгорицу, тадашњи Титоград одлуком покојног оца Ратка, била је пун погодак, иако је жалио за друштвом у родном граду.

Играње у Будућности било му је карта за Београд, "Маракану" и испуњење животне жеље. Црвено-бели дрес је носио од 1992. до 1994. године, за неке премало - 52 утакмице. За њега више него довољно да се заувек увуче "делијама" под кожу.

Одлучио је да игра 96. вечити дерби, 30. априла 1994. само три дана након што му је отац Ратко преминуо. Направио је грешку код гола Партизана, али му то нико није замерио. Напротив, није било звиждука, већ овација за сваки Божовићев контакт са лоптом. Била је то љубав са "делијама" која је доласком на клупу добила посебан печат.

Након те сезоне, док су саиграчи попут Михајловића и Просинечког одлазили у водеће европске клубове, Грофа је пут одвео у Индонезију. У Звезди је зарађивао 25.000 долара годишње, а тамо 12 пута више!

Тамо је стекао драгоцено искуство поред саиграча какви су легендарни Камерунац Роже Мила или чувени Аргентинац Марио Кемпес. За боравак у Индонезији постоји и андегдота. Његова екипа Пелит Џаја морала је да изгуби утакмицу, судија је учинио све да се то догоди. Дуго је резултат био 1:1, свирао је све и свашта, а скоро два метра високом Божовићу "пукао је филм". Ухватио га је за врат и једва пустио пре него што је пренаглио. Од тог тренутка више никад у каријери није имао сукоб са судијама. Досуђен је пенал који је промашен и остало је 1:1, а он и саиграчи су уз огромно обезбеђење полиције, један по један таксијем напустили стадион.

Релативно скромну играчку каријеру је још градио на Кипру, у Холандији (РКЦ Валвајк и Розендал) и Јапану.

Просечан играч претворио се у врхунског тренера. Тада мршав и вижљаст, сада са вишком килограма, проблемима са леђиа, бритким језиком и огромним знањем.

Почео је тихо у ФК Београд, па као помоћник на Кипру, а од 2002. креће успон. Својим непоновљивим шармом и знајем "купио" је све као тренер чачанског Борца, на чијој клупи је седео у три наврата, од 2002. до 2003, у сезони 2005/2006 и 2007. године. Водио га је до историјског шетог места на табели, што је најбољи пласман Чачана на табели. Сезону раније предводио је подгоричку Будућност и постао вицепрвак Црне Горе.

Од Борца је направио клуб који може да се носи са свима у Србији, од Будућности претендента на титулу, што му је трасирало пут ка Русији и потпуном доказивању. Чак седам година радио је у земљи у којој је стекао невероватно поштовање. Ценили су га на сваком кораку и клубови су се "тукли" за његов потпис. А Гроф је одлично знао шта ради у сваком тренутку.

Преузео је тада малени Амкар 2008, поставио га на ноге и одмах направио успех. Први пут у клупској историји га је увео у Лигу Европе. Водио је ФК Москва коме је удахнуо живот, те Динамо из Москве, на кратко се вратио у Амкар, да би од 2012. до 2014. доживео блиставе тренутке са Ростовом са којим је освојио Куп Русије.

Потпуно се афирмисао на источној фудбалској мапи, да је логична била селидба у срце европске елите. Ипак, код њега много тога није логично, па тако ни даљи избор. Уносне понуде, цифре од којих боли глава, ништа га није тако невероватно привукло...

Једну сезону је провео у московској Локомотиви и онда је уследио позив који је толико чекао. Звала га је његова Звезда, чија је жеља дуго био, коцкице су се коначно сложиле лета ове године и еуфорија је могла да почне. Црвено-бели су добили тренера каквог дуго нису имали, уз сво поштовање према његовим претходницима.

Грофова Звезда гази све пред собом, помера границе и руши рекорде. Гроф је велики у победи, увек спреман за шалу, али мора да буде и у поразу.

Може да буде много више од тога да напада новинара после 1:5 у Купу, па да се памти по лепим стварима. Као што су резултати и манири - држање кишобрана репортерки током пљуска приликом давања изјаве. Увек је знао са дамама.

Знао је да вуче праве потезе када жели, када му је стало, а деси се и по неки неоправдани излет у офсајд. Памтиће се да је Угу Вијеири, на чијем доласку је толико инсистирао, рекао да ће му сам давати плату ако буде каснила неколико месеци.

Сада је тај Португалац најбољи стрелац Суперлиге са 13 голова - Божовићев бинго. Нека Уго тресе мреже, Груја плеше и залуђује европске великане, Катаи бициклицом изазива "експлозију" на Маракани, деца стасавају и сањају да врате клуб на шампионске стазе, а Гроф нека буде Гроф. И у победи и у поразу.