Analiza: Razvojni put Miodraga Božovića - Grofa...

Od Mojkovca, preko Beograda, Indonezije, Rusije do istorije! Miodrag Božović. Grof. Prosečan igrač, a vrhunski trener. Igrači i publika ga obožavaju, sa novinarima se sukobljava. Trenutno, verovatno najveća zvezda srpskog fudbala. A, njegova Zvezda je ušla u istoriju. Šta je to čime se izdvaja od drugih, u moru trenera koji su kao preslikani?

Fudbal 13.12.2015 | 23:00

Dugo se takav trener nije pojavio na našem fudbalskom nebu. Van svakog šablona, čije se izjave prepričavaju danima, jer u njegovom rečniku ne postoje fraze.

"Pokazali smo karakter. Igrali smo koliko nam je rival dozvolio. Ostavili smo srce na terenu. Dali smo 110 odsto mogućnosti, ali nismo imali sreće. Okrećemo se narednom meču", i brojne druge izlizane rečenice od Božovića nikada neće čuti. Uvek će biti iskren i nazvati stvari pravim imenom.

Kao da je bezbroj ličnosti sačinjeno u jednoj ovog 47-godišnjeg stručnjaka.

Voleli ga ili ne, ima rezultate koji su za svako poštovanje. Grof će ostati upisan u istoriji crveno-belih kao predvodnik generacije koja je ostvarila rekordnih 18 prvenstvenih pobeda zaredom. Kao nijedna Zvezdina ekipa pre njih, a ta granica može još da se pomeri. Jer, kako igraju Grujić, Katai, Srnić, Vijeira, Plavšić i ostali, čini se da je Božović od njih napravio osnovu tima za velika dela.

Mnogi će reći da se trenutno igra najlepši fudbal na "Marakani" još od početka devedesetih i čuvene generacije koja je pokorila Evropu i svet. Naravno, nisu za porediti, ali opet se na našem najvećem stadionu igra fudbal. Tačno tako - igra. Napadački, za gol više, za dribling, dodadavanje od noge do noge, mreža se trese iz uigranih akcija, pa je i publika očarana. Nema nabijanja lopte što dalje od odbrane, dubinskih lopti do iznemoglosti, nema bunkera. Grofova Zvezda se igra. Bar u Srbiji za sada.

Ali, ne može sve da bude savršeno. Grofovski maniri nisu uvek bili u prvom planu, već i neka druga strana njegove ličnosti. Znao je Božović da pljuje rijaliti programe, a onda da isti napravi od svoje konferencije.

Vrlo je osetljiv na kritiku - ne trpi je, pa vređa novinare bez pardona. Jasno je da je nezgodne naravi. Grofa nismo videli, ali nadimak Grof obavezuje ga više nego da je zaista plave krvi. Jer se nadimak "zarađuje" tokom života, a ne stiče rođenjem. Zato treba da ga opravda ponašanjem na svakom koraku.

U mnogome podseća i na Žozea Murinja. Ne toliko po shvatanju fudbala, jer insistira na napadačkoj igri, koliko po karakteru. Te crte pobednika buntovnika, da se bude svojstven i drugačiji, koje remete mir i prave kreativni haos.

Ali, jasno je da mnoge stvari svesno radi. Kao da sav pritisak i pažnju privlači na sebe, kako bi njegovi puleni mogli da nesmetano se igraju i budu fokusirani samo na teren. Jer, para u klubu nema, plate kasne, a atmosfera je nikad bolja. O rezultatima je već mnogo toga rečeno. Zato jeste šmeker, ali nezgodne naravi. Igrači ga obožavaju i ističu kako je sve njegova zasluga, publiku baca u trans i kada zaradi isključenje i neosporno je uneo neverovatnu energiju među crveno-bele.

Do ostvarenja sna i Zvezde, kako dresa tako i klupe, Božovića je vodio dug put. Mojkovačko dete, najmlađe u petočlanoj porodici sanjalo je da se nađe na "Marakani" dok je jurilo za loptom terenom FK Brskovo (na slici iznad). Selidba u Podgoricu, tadašnji Titograd odlukom pokojnog oca Ratka, bila je pun pogodak, iako je žalio za društvom u rodnom gradu.

Igranje u Budućnosti bilo mu je karta za Beograd, "Marakanu" i ispunjenje životne želje. Crveno-beli dres je nosio od 1992. do 1994. godine, za neke premalo - 52 utakmice. Za njega više nego dovoljno da se zauvek uvuče "delijama" pod kožu.

Odlučio je da igra 96. večiti derbi, 30. aprila 1994. samo tri dana nakon što mu je otac Ratko preminuo. Napravio je grešku kod gola Partizana, ali mu to niko nije zamerio. Naprotiv, nije bilo zvižduka, već ovacija za svaki Božovićev kontakt sa loptom. Bila je to ljubav sa "delijama" koja je dolaskom na klupu dobila poseban pečat.

Nakon te sezone, dok su saigrači poput Mihajlovića i Prosinečkog odlazili u vodeće evropske klubove, Grofa je put odveo u Indoneziju. U Zvezdi je zarađivao 25.000 dolara godišnje, a tamo 12 puta više!

Tamo je stekao dragoceno iskustvo pored saigrača kakvi su legendarni Kamerunac Rože Mila ili čuveni Argentinac Mario Kempes. Za boravak u Indoneziji postoji i andegdota. Njegova ekipa Pelit Džaja morala je da izgubi utakmicu, sudija je učinio sve da se to dogodi. Dugo je rezultat bio 1:1, svirao je sve i svašta, a skoro dva metra visokom Božoviću "pukao je film". Uhvatio ga je za vrat i jedva pustio pre nego što je prenaglio. Od tog trenutka više nikad u karijeri nije imao sukob sa sudijama. Dosuđen je penal koji je promašen i ostalo je 1:1, a on i saigrači su uz ogromno obezbeđenje policije, jedan po jedan taksijem napustili stadion.

Relativno skromnu igračku karijeru je još gradio na Kipru, u Holandiji (RKC Valvajk i Rozendal) i Japanu.

Prosečan igrač pretvorio se u vrhunskog trenera. Tada mršav i vižljast, sada sa viškom kilograma, problemima sa leđia, britkim jezikom i ogromnim znanjem.

Počeo je tiho u FK Beograd, pa kao pomoćnik na Kipru, a od 2002. kreće uspon. Svojim neponovljivim šarmom i znajem "kupio" je sve kao trener čačanskog Borca, na čijoj klupi je sedeo u tri navrata, od 2002. do 2003, u sezoni 2005/2006 i 2007. godine. Vodio ga je do istorijskog šetog mesta na tabeli, što je najbolji plasman Čačana na tabeli. Sezonu ranije predvodio je podgoričku Budućnost i postao viceprvak Crne Gore.

Od Borca je napravio klub koji može da se nosi sa svima u Srbiji, od Budućnosti pretendenta na titulu, što mu je trasiralo put ka Rusiji i potpunom dokazivanju. Čak sedam godina radio je u zemlji u kojoj je stekao neverovatno poštovanje. Cenili su ga na svakom koraku i klubovi su se "tukli" za njegov potpis. A Grof je odlično znao šta radi u svakom trenutku.

Preuzeo je tada maleni Amkar 2008, postavio ga na noge i odmah napravio uspeh. Prvi put u klupskoj istoriji ga je uveo u Ligu Evrope. Vodio je FK Moskva kome je udahnuo život, te Dinamo iz Moskve, na kratko se vratio u Amkar, da bi od 2012. do 2014. doživeo blistave trenutke sa Rostovom sa kojim je osvojio Kup Rusije.

Potpuno se afirmisao na istočnoj fudbalskoj mapi, da je logična bila selidba u srce evropske elite. Ipak, kod njega mnogo toga nije logično, pa tako ni dalji izbor. Unosne ponude, cifre od kojih boli glava, ništa ga nije tako neverovatno privuklo...

Jednu sezonu je proveo u moskovskoj Lokomotivi i onda je usledio poziv koji je toliko čekao. Zvala ga je njegova Zvezda, čija je želja dugo bio, kockice su se konačno složile leta ove godine i euforija je mogla da počne. Crveno-beli su dobili trenera kakvog dugo nisu imali, uz svo poštovanje prema njegovim prethodnicima.

Grofova Zvezda gazi sve pred sobom, pomera granice i ruši rekorde. Grof je veliki u pobedi, uvek spreman za šalu, ali mora da bude i u porazu.

Može da bude mnogo više od toga da napada novinara posle 1:5 u Kupu, pa da se pamti po lepim stvarima. Kao što su rezultati i maniri - držanje kišobrana reporterki tokom pljuska prilikom davanja izjave. Uvek je znao sa damama.

Znao je da vuče prave poteze kada želi, kada mu je stalo, a desi se i po neki neopravdani izlet u ofsajd. Pamtiće se da je Ugu Vijeiri, na čijem dolasku je toliko insistirao, rekao da će mu sam davati platu ako bude kasnila nekoliko meseci.

Sada je taj Portugalac najbolji strelac Superlige sa 13 golova - Božovićev bingo. Neka Ugo trese mreže, Gruja pleše i zaluđuje evropske velikane, Katai biciklicom izaziva "eksploziju" na Marakani, deca stasavaju i sanjaju da vrate klub na šampionske staze, a Grof neka bude Grof. I u pobedi i u porazu.