Анализа: Жорж Жезус и 3,9 километара...!

Када је Луис Фиго прешао из Барсе у Реал, дочекала га је свињска глава, али и транспарент који је говорио „Мрзимо те много јер те много волимо“, а потпуно исти пут за своју Каносу прошао је Жезус.

Фудбал 13.12.2015 | 23:20

За типа који се презива Исус није необично да чини чуда. Једина разлика је што овај син фудбалских богова није дошао на земљу као миротворац, да претвара воду у вино и дели лекције о човекољубљу, већ да на раменима носи сву љубав и сву мржњу овог света, или макар Португалије, наизменично. Јер као сваког пророка, и овог једни воле до бола, а други га се гнушају. А он у томе ужива...

Жорж Жезус, чудотворац из Амадоре, најбољи тренер у Португалије и други најбољи португалски тренер садашњице, додуше, није морао да хода беспућима Блиског истока како би уздрмао свет.

Не, било је довољно да пређе равно 3,9 километара: кад кренеш од дела града који се зове Луж, укључиш се десно, ка мору и ка аеродрому, на Булевар генерала Жозеа Нортона де Матоса, великог португалског војсковође и борца против Салазаровог фашистичког режима који је опоганио двадесетовековну историју ове лепе земље и чија улица данас попут жиле куцавице пресеца и повезује Лисабон, ни пет минута вожње и скренеш лево, и ето те, Жорже, код куће.

Код куће, да. Када је први пут самостално, у новој кравати која је имала зелено-беле нијансе, прешао тај пут, његов нови клуб, Спортинг Лисабон, твитнуо је црно-белу фотографију на којој Жорж Жезус изгледа као рок-звезда из седамдесетих, нешто између Јашара, Клифа Ричарда и Ивице Шурјака: пет година је, без превише успеха, играч Жорж Жезус провео у Спортингу, у којем је и поникао и у којем је давних четрдесетих неког трага оставио и његов отац Вирголино Антонио де Жезус, и четири деценије касније вратио се да уздрманом великану португалског фудбала – а португалски је фудбал важан у светским и историјским оквирима скоро као холандски, када говоримо о популационо „мањим“ нацијама – подари чудо.

Само, тај пребег, та четири километра од митског Стадиона светлости, изнад којег лети Бенфикин орао, до шарених столица здања Жозе Алваладе, није могао бити обичан. И није могао да не остави трага на све актере: Бенфику, Спортинг, Португалију, и понајпре на Жоржа Жезуса.

Била је то можда најважнија и најдраматичнија фудбалска прича прошлог лета, само што је успела да се провуче испод радара из сијасет разлога: бог високо, Португалија далеко, били смо загледани у милијарде које су се вртеле на фудбалској пијаци, а ето, судбину Лисабона решило је тек неколико милиона...

После две титуле заредом, 33. и 34. у пренатрпаној ризници најпопуларнијег португалског клуба, док се шампањац још грејао за фешту која ће уследити, Жорж Жезус емигрирао је из црвеног дела Лисабона и запутио се ка зелено-белом. Разлог? Званично, после милиона и милиона које је донео клубу од 2009. када је емотивни, срчани стручњак стао испред клубе Бенфике – јер њега ћете ретко видети како седи или нешто црта у блокче – клуб је пожелео да, у светлу кресања трошкова, смањи Жезусову плату од четири милиона евра годишње.

Историја се понекад заиста понавља, било као трагедија или фарса, сасвим је свеједно: око пола века раније, док је седмогодишњи Жорж још трчкарао за татином лоптом у Амадори, Бенфика је направила једнаки кикс, после којег се неће опоравити и који ће, на много начина, докачити све њене тренере, па и Жезуса. Бела Гутман, легендарни мађарски тренер, тражио је 1962. повишицу након што је освојио Куп шампиона спектакуларном победом над Реалом од 5:3, у првом Еузебиовом великом финалу. Газде су одбиле, Гутман је покупио прње и на излазним вратима проклео Бенфику: „Ни за стотину година нећете опет бити европски прваци“, и све цвеће на гробу у Бечу које остављају навијачи Бенфике није скинуло клетву; педесет пролећа касније, пулени Жоржа Жезуса изгубиће два европска финала заредом...

Мушичави и мутни председник Вијеира није марио за историју ни за вапаје навијача и није поклекао, два велика тврдоглавца сукобили су се као јарци на брвну и исход је могао да буде само један: оних 3,9 километара које ће Жорж Жезус прећи и славодобитно се вратити на Алваладе, да од идола постане бештија своје Бенфике.

Када је Луис Фиго прешао из Барсе у Реал, дочекала га је свињска глава, али и транспарент који је говорио „Мрзимо те много јер те много волимо“; потпуно исти пут за своју Каносу прошао је Жезус ове јесени, када се први пут на Да Лужу, једном од оних храмова фудбала које сваки прави поклоник ове вере мора да ходочасти у животу, појавио у простору означеном за гостујућег тренера.

Вређали су га те превише кишовите октобарске ноћи с трибина, гађали црвеним картонима и помешаном тугом, бесом, немоћи и остацима сломљеног срца; Жорж се можда у себи цепао, али то ничим није одавао, командујући својом новом војском беспрекорно. Било је 0:3 на полувремену и 0:3 на крају (Гутијерез, Слимани, Руиз), Спортинг је зацементирао прво место на табели, а председник Вијеира стиснуо је усне испод бркова и побледео у бескрвном лицу.

Био је то тријумф над тријумфима, победнички круг човека који је прогнан и вратио се да на огњиште да успе, као из митске параболе, зна је добро и Исус, о блудном сину.

У чему је тајна Жоржа Жезуса? Можда у томе што ћудљиви седокоси диригент не живи за фудбал, он фудбал дише и само о фудбалу размишља. Било је тако откад зна за себе: са 35 лета, када је последњи пут рашнирао копачке 1990. године, схватио је да жели да остане у свлачионици, и без дана паузе прешао је у тренере.

Жезусов успех са Бенфиком винуо га је у сам врх светског фудбала, и то не без разлога. Постоји она изрека да је тешко освојити трофеј, а да га је још теже одбранити; али постоји још један тежи залогај – рад у клубовима који с правом себе доживљавају великанима овог спорта, а који годинама то нису. Бенфика је имала само две титуле за двадесет сезона, синоним за португалски фудбал постао је Порто, са Робсоном, Мурињом или Жезуалдом Фереиром, свеједно, о успесима у Европи, који су неопходни керозин великих клубова могли су само да маштају.

А онда је дошао Жорж Жезус.

Он није само поново навикао вернике у црвеном да сањају и певају, није им донео само три титуле и укупно десет трофеја и одвео их на два европска финала, много важније, он је Бенфику поново направио – Бенфиком. Под његовим вођством, испод раширених орлових крила поново се играо храбри, интелигентни, занимљиви, секси фудбал. Као мало који стручњак у модерном фудбалу, Жезус у својој реторти уме да направи савршени коктел лепршавости и прагматичности, ризиковања и ефикасности, да игра на резултат али да увек игра, ту помало подсећа на Јиргена Клопа, рецимо...

Уз све то, Жезус није створио само један одличан тим; не, Бенфика и остали португалски клубови, са армијом навијача или без њих, живе од продаје играча, па је Жезус био приморан да сваког лета ствара нови одличан тим, и чинио је то са запањујућом лакоћом, преобраћајући успут, као прави чудотворац, свако ружно паче у елегантног лабуда. Није заборављао да гурне неког омладинца у ватру, али је од отпадака и отпадника правио хероје, узео би неког нежељеног играча, којег би одбацили клубови широм Старог континента и поново му усадио веру и љубав према игри.

Код њега је Ди Марија поново почео да се радује, код њега су процветали Давид Луиз или Рамирес, Коентрао је од погубљеног левака постао убитачни и одговорни леви бек, Вицела је довео будзашто и препродао га Русима десетоструко, а Немања Матић је од „кусура“ у трансферу Луиза постао најтраженија роба на европском тржишту, од неснађеног офанзивног везисте враћен је коју десетину метара назад и постао прво најбољи играч Португалије, а онда, природно, један од пет најбољих задњих везних у данашњем фудбалу и Мурињов „Спајдермен“, једини који тешком муком држи преостале нити распаднуте Челсијеве и игре тужног скупа званог репрезентација Србије.

Таквим генијалцима и познаваоцима фудбала морају да се истрпе каприци, а Жезус их има више него длака на глави. Харизматични, али непоколебљиви стручњак, рецимо, није зарезивао спортског директора и легенду Бенфике Руија Косту, питао се за све трансфере – сем када би се уплели менаџери, пошто је Бенфика одавно постала „менаџерски клуб“, као огледно добро за будућност фудбала – и улазио у отворене сукобе са навијачима, који су тражили његову главу након што је једне сезоне у надокнадама времена остао без првенства, купа, и Лиге Европе.

И однос са медијима му је чудан. Док за Португалце и важи да имају другачији приступ спортским новинарима – то да фудбалери коментаришу све и свја из дана у дан и да се до њих може доћи једним кликом на Вајберу, то је једноставно незамисливо, о доласцима на тренинг новинари могу само да сањају, пошто је од Лужа својевремено направио заптивену тврђаву попут Пентагона – Жезус је то подигао на виши ниво. Ретко даје интервјуе, можда тек један годишње, али зато су његове конференције за новинаре прави мали спектакли: спреман је и по два-три сата да одговара на најразличитија питања, да иде у најситнија цревца о тактици, припреми и индивидуалним способностима фудбалера, понекад му се омакне и покоја историјска или друштвена опаска, јесте да је он посвећен фудбалу, али ипак је мало и месија...

Оно што га одваја од осталих тренера је управо та лудачка љубав према игри и опсесивна потреба да буде спреман за сваку евентуалност. Сваку утакмицу припрема као да је докторски рад, чак и сусрете са тимовима из другог и трећег ешалона португалског фудбала, а сваки тренинг држи као да је финале Лиге шампиона. Код њега не постоји прегруби старт на загревању ни играч којем је дозвољено да не да све од себе и када игра против чуњева; уз, кажу, изузетак Оскара Кардоза, који је једини могао да пије и кафицу за време тренинга, а да онда буде у првом тиму за викенд, но Парагвајац је то поверење Жезусу враћао килотонима голова...

Све очи су од прошлог лета биле упрте у Жезуса и Спортинг, али он није поклекао под притиском: зелено-бели који титулу чекају од 2002, када им је пехар донео Марио Жардел са, чинило се, 313 погодака у једној сезони, на првом су месту Примеире, без пораза, с неколико победа ишчупаних у последњим тренуцима утакмица, са два лаганија меча у наредних пар кола, све док 2. јануара на Алваладе не дође Порто, у мечу који би могао да одлучи првака. Пошто је уклета Бенфика већ сада испала из трке...

Било би то још једно Жезусово чудо, али пре тога мора да обави још неколико успутних: Спортинг можда јесте једини члан Велике тројке који нема титулу првака Европе, и можда имена која Жезус има на располагању нису баш толико атрактивна – мада Аквилани, Слимани и Брајан Руиз доживљавјау другу младост – али континенална такмичења су за њих и даље јако важна. Жезус се загрцнуо летос у квалификацијама за Лигу шампиона, а у четвртак увече игра бити-или-не-бити дуел са Бешикташом, за пролеће у Европи и наставак сна.

Ако Спортинг победи и прође даље, па ако освоји титулу, биће то још један доказ да је Жезусова револуција спремна да, као она његовог имењака пре око две хиљаде година, освоји свет.

А онда ће, ваљда, на радост свих који живе за фудбалска чуда, и Жорж направити неки трансфер дужи од тих 3,9 километара...