Analiza: Žorž Žezus i 3,9 kilometara...!

Kada je Luis Figo prešao iz Barse u Real, dočekala ga je svinjska glava, ali i transparent koji je govorio „Mrzimo te mnogo jer te mnogo volimo“, a potpuno isti put za svoju Kanosu prošao je Žezus.

Fudbal 13.12.2015 | 23:20

Za tipa koji se preziva Isus nije neobično da čini čuda. Jedina razlika je što ovaj sin fudbalskih bogova nije došao na zemlju kao mirotvorac, da pretvara vodu u vino i deli lekcije o čovekoljublju, već da na ramenima nosi svu ljubav i svu mržnju ovog sveta, ili makar Portugalije, naizmenično. Jer kao svakog proroka, i ovog jedni vole do bola, a drugi ga se gnušaju. A on u tome uživa...

Žorž Žezus, čudotvorac iz Amadore, najbolji trener u Portugalije i drugi najbolji portugalski trener sadašnjice, doduše, nije morao da hoda bespućima Bliskog istoka kako bi uzdrmao svet.

Ne, bilo je dovoljno da pređe ravno 3,9 kilometara: kad kreneš od dela grada koji se zove Luž, uključiš se desno, ka moru i ka aerodromu, na Bulevar generala Žozea Nortona de Matosa, velikog portugalskog vojskovođe i borca protiv Salazarovog fašističkog režima koji je opoganio dvadesetovekovnu istoriju ove lepe zemlje i čija ulica danas poput žile kucavice preseca i povezuje Lisabon, ni pet minuta vožnje i skreneš levo, i eto te, Žorže, kod kuće.

Kod kuće, da. Kada je prvi put samostalno, u novoj kravati koja je imala zeleno-bele nijanse, prešao taj put, njegov novi klub, Sporting Lisabon, tvitnuo je crno-belu fotografiju na kojoj Žorž Žezus izgleda kao rok-zvezda iz sedamdesetih, nešto između Jašara, Klifa Ričarda i Ivice Šurjaka: pet godina je, bez previše uspeha, igrač Žorž Žezus proveo u Sportingu, u kojem je i ponikao i u kojem je davnih četrdesetih nekog traga ostavio i njegov otac Virgolino Antonio de Žezus, i četiri decenije kasnije vratio se da uzdrmanom velikanu portugalskog fudbala – a portugalski je fudbal važan u svetskim i istorijskim okvirima skoro kao holandski, kada govorimo o populaciono „manjim“ nacijama – podari čudo.

Samo, taj prebeg, ta četiri kilometra od mitskog Stadiona svetlosti, iznad kojeg leti Benfikin orao, do šarenih stolica zdanja Žoze Alvalade, nije mogao biti običan. I nije mogao da ne ostavi traga na sve aktere: Benfiku, Sporting, Portugaliju, i ponajpre na Žorža Žezusa.

Bila je to možda najvažnija i najdramatičnija fudbalska priča prošlog leta, samo što je uspela da se provuče ispod radara iz sijaset razloga: bog visoko, Portugalija daleko, bili smo zagledani u milijarde koje su se vrtele na fudbalskoj pijaci, a eto, sudbinu Lisabona rešilo je tek nekoliko miliona...

Posle dve titule zaredom, 33. i 34. u prenatrpanoj riznici najpopularnijeg portugalskog kluba, dok se šampanjac još grejao za feštu koja će uslediti, Žorž Žezus emigrirao je iz crvenog dela Lisabona i zaputio se ka zeleno-belom. Razlog? Zvanično, posle miliona i miliona koje je doneo klubu od 2009. kada je emotivni, srčani stručnjak stao ispred klube Benfike – jer njega ćete retko videti kako sedi ili nešto crta u blokče – klub je poželeo da, u svetlu kresanja troškova, smanji Žezusovu platu od četiri miliona evra godišnje.

Istorija se ponekad zaista ponavlja, bilo kao tragedija ili farsa, sasvim je svejedno: oko pola veka ranije, dok je sedmogodišnji Žorž još trčkarao za tatinom loptom u Amadori, Benfika je napravila jednaki kiks, posle kojeg se neće oporaviti i koji će, na mnogo načina, dokačiti sve njene trenere, pa i Žezusa. Bela Gutman, legendarni mađarski trener, tražio je 1962. povišicu nakon što je osvojio Kup šampiona spektakularnom pobedom nad Realom od 5:3, u prvom Euzebiovom velikom finalu. Gazde su odbile, Gutman je pokupio prnje i na izlaznim vratima prokleo Benfiku: „Ni za stotinu godina nećete opet biti evropski prvaci“, i sve cveće na grobu u Beču koje ostavljaju navijači Benfike nije skinulo kletvu; pedeset proleća kasnije, puleni Žorža Žezusa izgubiće dva evropska finala zaredom...

Mušičavi i mutni predsednik Vijeira nije mario za istoriju ni za vapaje navijača i nije poklekao, dva velika tvrdoglavca sukobili su se kao jarci na brvnu i ishod je mogao da bude samo jedan: onih 3,9 kilometara koje će Žorž Žezus preći i slavodobitno se vratiti na Alvalade, da od idola postane beštija svoje Benfike.

Kada je Luis Figo prešao iz Barse u Real, dočekala ga je svinjska glava, ali i transparent koji je govorio „Mrzimo te mnogo jer te mnogo volimo“; potpuno isti put za svoju Kanosu prošao je Žezus ove jeseni, kada se prvi put na Da Lužu, jednom od onih hramova fudbala koje svaki pravi poklonik ove vere mora da hodočasti u životu, pojavio u prostoru označenom za gostujućeg trenera.

Vređali su ga te previše kišovite oktobarske noći s tribina, gađali crvenim kartonima i pomešanom tugom, besom, nemoći i ostacima slomljenog srca; Žorž se možda u sebi cepao, ali to ničim nije odavao, komandujući svojom novom vojskom besprekorno. Bilo je 0:3 na poluvremenu i 0:3 na kraju (Gutijerez, Slimani, Ruiz), Sporting je zacementirao prvo mesto na tabeli, a predsednik Vijeira stisnuo je usne ispod brkova i pobledeo u beskrvnom licu.

Bio je to trijumf nad trijumfima, pobednički krug čoveka koji je prognan i vratio se da na ognjište da uspe, kao iz mitske parabole, zna je dobro i Isus, o bludnom sinu.

U čemu je tajna Žorža Žezusa? Možda u tome što ćudljivi sedokosi dirigent ne živi za fudbal, on fudbal diše i samo o fudbalu razmišlja. Bilo je tako otkad zna za sebe: sa 35 leta, kada je poslednji put rašnirao kopačke 1990. godine, shvatio je da želi da ostane u svlačionici, i bez dana pauze prešao je u trenere.

Žezusov uspeh sa Benfikom vinuo ga je u sam vrh svetskog fudbala, i to ne bez razloga. Postoji ona izreka da je teško osvojiti trofej, a da ga je još teže odbraniti; ali postoji još jedan teži zalogaj – rad u klubovima koji s pravom sebe doživljavaju velikanima ovog sporta, a koji godinama to nisu. Benfika je imala samo dve titule za dvadeset sezona, sinonim za portugalski fudbal postao je Porto, sa Robsonom, Murinjom ili Žezualdom Fereirom, svejedno, o uspesima u Evropi, koji su neophodni kerozin velikih klubova mogli su samo da maštaju.

A onda je došao Žorž Žezus.

On nije samo ponovo navikao vernike u crvenom da sanjaju i pevaju, nije im doneo samo tri titule i ukupno deset trofeja i odveo ih na dva evropska finala, mnogo važnije, on je Benfiku ponovo napravio – Benfikom. Pod njegovim vođstvom, ispod raširenih orlovih krila ponovo se igrao hrabri, inteligentni, zanimljivi, seksi fudbal. Kao malo koji stručnjak u modernom fudbalu, Žezus u svojoj retorti ume da napravi savršeni koktel lepršavosti i pragmatičnosti, rizikovanja i efikasnosti, da igra na rezultat ali da uvek igra, tu pomalo podseća na Jirgena Klopa, recimo...

Uz sve to, Žezus nije stvorio samo jedan odličan tim; ne, Benfika i ostali portugalski klubovi, sa armijom navijača ili bez njih, žive od prodaje igrača, pa je Žezus bio primoran da svakog leta stvara novi odličan tim, i činio je to sa zapanjujućom lakoćom, preobraćajući usput, kao pravi čudotvorac, svako ružno pače u elegantnog labuda. Nije zaboravljao da gurne nekog omladinca u vatru, ali je od otpadaka i otpadnika pravio heroje, uzeo bi nekog neželjenog igrača, kojeg bi odbacili klubovi širom Starog kontinenta i ponovo mu usadio veru i ljubav prema igri.

Kod njega je Di Marija ponovo počeo da se raduje, kod njega su procvetali David Luiz ili Ramires, Koentrao je od pogubljenog levaka postao ubitačni i odgovorni levi bek, Vicela je doveo budzašto i preprodao ga Rusima desetostruko, a Nemanja Matić je od „kusura“ u transferu Luiza postao najtraženija roba na evropskom tržištu, od nesnađenog ofanzivnog veziste vraćen je koju desetinu metara nazad i postao prvo najbolji igrač Portugalije, a onda, prirodno, jedan od pet najboljih zadnjih veznih u današnjem fudbalu i Murinjov „Spajdermen“, jedini koji teškom mukom drži preostale niti raspadnute Čelsijeve i igre tužnog skupa zvanog reprezentacija Srbije.

Takvim genijalcima i poznavaocima fudbala moraju da se istrpe kaprici, a Žezus ih ima više nego dlaka na glavi. Harizmatični, ali nepokolebljivi stručnjak, recimo, nije zarezivao sportskog direktora i legendu Benfike Ruija Kostu, pitao se za sve transfere – sem kada bi se upleli menadžeri, pošto je Benfika odavno postala „menadžerski klub“, kao ogledno dobro za budućnost fudbala – i ulazio u otvorene sukobe sa navijačima, koji su tražili njegovu glavu nakon što je jedne sezone u nadoknadama vremena ostao bez prvenstva, kupa, i Lige Evrope.

I odnos sa medijima mu je čudan. Dok za Portugalce i važi da imaju drugačiji pristup sportskim novinarima – to da fudbaleri komentarišu sve i svja iz dana u dan i da se do njih može doći jednim klikom na Vajberu, to je jednostavno nezamislivo, o dolascima na trening novinari mogu samo da sanjaju, pošto je od Luža svojevremeno napravio zaptivenu tvrđavu poput Pentagona – Žezus je to podigao na viši nivo. Retko daje intervjue, možda tek jedan godišnje, ali zato su njegove konferencije za novinare pravi mali spektakli: spreman je i po dva-tri sata da odgovara na najrazličitija pitanja, da ide u najsitnija crevca o taktici, pripremi i individualnim sposobnostima fudbalera, ponekad mu se omakne i pokoja istorijska ili društvena opaska, jeste da je on posvećen fudbalu, ali ipak je malo i mesija...

Ono što ga odvaja od ostalih trenera je upravo ta ludačka ljubav prema igri i opsesivna potreba da bude spreman za svaku eventualnost. Svaku utakmicu priprema kao da je doktorski rad, čak i susrete sa timovima iz drugog i trećeg ešalona portugalskog fudbala, a svaki trening drži kao da je finale Lige šampiona. Kod njega ne postoji pregrubi start na zagrevanju ni igrač kojem je dozvoljeno da ne da sve od sebe i kada igra protiv čunjeva; uz, kažu, izuzetak Oskara Kardoza, koji je jedini mogao da pije i kaficu za vreme treninga, a da onda bude u prvom timu za vikend, no Paragvajac je to poverenje Žezusu vraćao kilotonima golova...

Sve oči su od prošlog leta bile uprte u Žezusa i Sporting, ali on nije poklekao pod pritiskom: zeleno-beli koji titulu čekaju od 2002, kada im je pehar doneo Mario Žardel sa, činilo se, 313 pogodaka u jednoj sezoni, na prvom su mestu Primeire, bez poraza, s nekoliko pobeda iščupanih u poslednjim trenucima utakmica, sa dva laganija meča u narednih par kola, sve dok 2. januara na Alvalade ne dođe Porto, u meču koji bi mogao da odluči prvaka. Pošto je ukleta Benfika već sada ispala iz trke...

Bilo bi to još jedno Žezusovo čudo, ali pre toga mora da obavi još nekoliko usputnih: Sporting možda jeste jedini član Velike trojke koji nema titulu prvaka Evrope, i možda imena koja Žezus ima na raspolaganju nisu baš toliko atraktivna – mada Akvilani, Slimani i Brajan Ruiz doživljavjau drugu mladost – ali kontinenalna takmičenja su za njih i dalje jako važna. Žezus se zagrcnuo letos u kvalifikacijama za Ligu šampiona, a u četvrtak uveče igra biti-ili-ne-biti duel sa Bešiktašom, za proleće u Evropi i nastavak sna.

Ako Sporting pobedi i prođe dalje, pa ako osvoji titulu, biće to još jedan dokaz da je Žezusova revolucija spremna da, kao ona njegovog imenjaka pre oko dve hiljade godina, osvoji svet.

A onda će, valjda, na radost svih koji žive za fudbalska čuda, i Žorž napraviti neki transfer duži od tih 3,9 kilometara...