Видео - сјећања: Последњи југословенски шпиц...!

Знате да присуствујете репризи најбоље партије коју је велики стадион видео још од Декија Станковића и Кајзерслаутерна, скоро декаду раније... Ђаво који је тог дана био на дужности зове се Мирко Вучинић!

Фудбал 06.12.2015 | 23:40

И да он није одиграо онако, ту утакмицу бих гарант памтио по једној другој, сасвим неважној и нефудбалској ствари. Куриозитет који не значи ништа, али остаје у сећању. Био је то, елем, први и једини пут да сам на “Маракани” био на “југу” – север је био пун, за “исток” или “запад” нисмо имали новца, наједном се направила гужва око стадиона и беше “дај шта даш” – и испоставиће се да је то била једна од мудријих, а тако спонтаних одлука у животу.

Просто, имали смо најбоља седишта за она два-три-четири тренутка магије, за осећај да присуствујеш нечем импозантном, стварању играча каквог је ова земља сањала годинама и на крају га није дочекала... Чак и не својом кривицом, зачудо, што је за ту земљу реткост.

Често сам се сећао, у протеклих десет година, тог гола, а још ревносније ових дана, када смо вас подсетили на једну другу утакмицу на “Маракани” с јесени 2005, једно друго мајсторство на великој сцени о којем данас можемо само да маштамо. Да, вртели су се по овом сајту и остатку српског кутка интернета клипови Николе Жигића који даје онај и онакав гол Роми – нису ли увек такви тренуци некако превише меланхолични за звездаше? Осећамо се као дроњави маторци што у старачком дому уз партију таблића говоре о неким лепшим временима – али постојао је, свега двадесетак дана раније, један већи мајстор, једна симултанка која је имала још и већу важност од Жигиног чудесног лоба из окрета, макар због противника на том мечу, сусједа из Хрватске предвођених једним необичним Бразилцем...

Ех, досад сте вероватно већ укапирали, па сте мислима на тој утакмици, можда видите и мене тамо на југу, по средини иза гола, и онда знате да присуствујете репризи најбоље партије коју је велики стадион видео још од Декија Станковића и Кајзерслаутерна, скоро декаду раније...

Ђаво који је тог дана био на дужности зове се Мирко Вучинић, и ноћ у којој млада репрезентација Србије и Црне Горе (како смо могли да очекујемо да ће нешто са тако досадним, тако политички коректним именом, и да потраје дуже од годину–две?) у баражу за одлазак на Европско првенство побеђује вршњаке из Хрватске са 3:1, та ноћ припада само и искључиво њему.

У томе није био скроз сам, читав састав бизарног ентитета по имену СЦГ врвео је од имена која ће касније, неко мање а неко више, исписивати новију историју српског и/или црногорског фудбала – Красић, Милијаш, Стојковић, Баста, Бане Ивановић, Бишевац, Симон Вукчевић – али већ у трећем минуту, када прима лопту на груди и одлаже је, само да би сачекао центаршут и поклонио се за 1:0 и хук са свих трибина солидно попуњене “Маракане”, видите да је бољи од свих на терену.

Ретки су били тада они који нису чули за шпица Лећеа – сезону пре тога био је један од најбољих стрелаца Серије А, право ниоткуда – али још ређи они које није изненадио неодољивом лакоћом постизања голова на тој утакмици и грађењем лопте какву је, и тих година и доцније, имао само Златан Ибрахимовић.

Изгледа да је пролазак испод радара јавности био судбина свих оних који су срећу тражили заобилазним путем, уместо уходаним итинерерима Звезда-или-Партизан: Вучинић је као шеснаестогодишњак, после свега неколико одиграних званичних утакмица за Сутјеску из родног Никшића, запалио преко мале баре зване Маре Адриатицо, право у Италију. Има и у томе неке симболике: тако су некада давно Црногорци и откривали свет, ка југу, а не ка северу, и било је природно да на прелазу два миленијума најбољи црногорски фудбалер новије генерације врати тај компас у природно лежиште.

Ћао, рагаци, поручио је Хрватима пре равно десет година, прво тај гол у трећем минуту, на пас Бошка Јанковића, онда Хрвати изједначавају, баш преко Едуарда да Силве, али нема везе, јер Мирко је већи од једног обичног баража.

У другом полувремену, испред нас који га са “југа” гледамо готово отворених уста, пакује лопту кроз ноге хрватскога вратара – претходно се телепатски разуме са Милошем Красићем, и тај Вучинићев трк у празно могао би да се изучава на фудбалским академијама, на предмету Разумевање игре – и прескаче рекламе, затрчан ка трибини како само клинци који обожавају фудбал могу да трче; Јанковић добија црвени картон али црвени картон не значи ништа када имате професора за катедром, који минут касније Мирко прима лопту грудима (та игра прсима биће фора коју ће годинама касније продавати бековима у Серији А, и они ће сваки пут испадати из игре као на малим голићима) и у трку је пакује левом ногом у малу мрежу, па још једном прескаче рекламе, с три подигнута прста, поново у еуфорији...

Да, била је то последња игра неког нашег великог шпица на “Маракани”. У ствари, био је то последњи велики наш шпиц чак и ако ће, стицајем политичких околности и селидбом Југославије на ахирет, убрзо престати да буде скроз “наш”. Ако је код таквих фудбалских зналаца уопште битна национална или било која друга припадност...

О, како је недостајао Ил Гранде Мирко, нови геније црногорског фудбала, после оног једног великог Генија, репрезентацији непостојеће државе на несретном Мундијалу 2006, пре кога се повредио – локална легенда каже да је посреди био озлоглашени “Друлићев синдром”, да Мирко није могао да одоли зову другова из краја да баце коју партију на бетону – и како је недостајао репрезентацији постојеће, али малаксале државе зване Србија на свим великим утакмицама после тога, све до дана данашњег и полагања наде у талентоване, али недоказане момке као што је Александар Митровић.

Без сумње, поређења Вучинића са Савићевићем нису нимало случајна, и пажљиви ће посматрач већ у говору, прво језика – лапсуси и јавни наступи који су неодољиво симпатични: Дејов “пургер” може да парира Мирковим “малајским водопадима”; Дејове шармантне конференције су барабар са Мирковим народњацима на друштвеним мрежама и нехајним скидањем шортса – па потом тела, а камоли у баратању лоптом, видети сличност између непревазиђеног Подгоричанина и његовог никшићког наследника, јединог који би смео да се усуди да се окити тим перјем. Мирко је знао све у фудбалу и фудбал је знао све о њему, било је то, у Лећеу, у Роми, посебно у Јувентусу, и што је њему било најважније, у дресу црногорске репрезентације чији је капитен, предводник, лучоноша и заштитни знак био од њеног постања, било је то, елем, савршено за гледање, само када се Мирку играло...

Руку на срце, није му се увек играло, баш као ни Деју. Док је првобитног Генија мучио митски примицач, Мирко јесте имао теже повреде после којих се увек мукотрпно враћао, али је боловао, много важније, и од једне специфично балканске бољке а која се римује са “грудобоља” и превише је опсцена за овако озбиљан портал.

Он је тако лако могао да буде најбољи нападач на свету – а могао је да буде и крило, по потреби, и фантазиста, и да се тако лако спрда са дефанзивцима, и да им продаје пете и провлачи лопте кроз ноге и да поцепа мрежу са тридесет и кусур метара, из колена – када је хтео то да буде, само што одвећ често није имао хтење.

Деценију или две раније, то не би био толики проблем, али Мирко је имао несрећу да буде ренесансни уметник у доба индустријске производње и првобитне акумулације менаџерско–картелског фудбалског капитала, када мајстори нису на некој цени, па је прича о Вучинићу једна пиццола сториа о слатко-киселој торти: ред најлепших укуса, ред велике фрустрације, тако од дна до врха, па опет наниже...

Оне две титуле у Торину, које ће залечити ране Јувентусових навијача, биле су довољне да читава Европа почне да прича о помало лењом мађионичару префињене технике; дуго су га, предуго, вабили и Енглези, помињало се да ће у Тотенхем, па у Арсенал, па у Челси, и када погледате његове потезе, конституцију, трикове, можда би му Премијер лига скроз и пасовала, али Мирко је поново урадио нешто што не би нико...

Шеик је треснуо врећом пуном златника и јула 2014. Никшићанин је, пре но што ће и узети четврту деценију, отишао да узима новце и забавља кефије на новосаграђеним, сабласним стадионима. Био је то неразуман потез ако не знате Вучинића и сасвим нормалан ако сте пратили његову каријеру и ентузијазам што се појављивао све ређе: мада би било превише сурово оптужити га искључиво за грамзивост, пошто статус ведете у нечему што се зове УАЕ Гулф Леагуе можда није био рационална, колико национална одлука – од тада ће Мирко, занавек склоњен из мејнстрима клупског фудбала, давати све од себе када заигра у црвено-златном дресу репрезентације Црне Горе, и умало је успео да је, уз помоћ Стевана Јоветића, доведе на Европско или Светско првенство...

Азија није била талична за Мирка: сем што је, предвођена недораслим Бранком Брновићем и рањена неразумним навијачким потезима и одлукама ван терена – ако вам треба још неки доказ да су “два ока у глави” и после толико година баш слична, само реците – црногорска селекција подбацила у последњим квалификацијама за ЕП, Вучинић је доживео још једну тешку повреду. У сасвим неважној утакмици неког купа, маестру су пре двадесетак дана страдали предњи укрштени лигаменти и одсуствоваће најмање шест месеци с терена.

Обећао је, ипак, да ће се вратити, да нам приушти још који залогај дриблинга помешан са суровом егзекуцијом, да проба још једном да повуче своју малу, поносну нацију ка горњем ешалону европског фудбала, да научи саиграче новим триковима, да нас подсети на ону ноћ када је згазио Хрвате на “Маракани” и када смо мислили да смо добили шпица за наредну деценију и полуфинале великог такмичења, да поново прескочи неке рекламе и залети се ка некој трибини где ће га неки нови клинци гледати отворених уста; са два или три подигнута прста, свеједно је.