Video - sjećanja: Poslednji jugoslovenski špic...!

Znate da prisustvujete reprizi najbolje partije koju je veliki stadion video još od Dekija Stankovića i Kajzerslauterna, skoro dekadu ranije... Đavo koji je tog dana bio na dužnosti zove se Mirko Vučinić!

Fudbal 06.12.2015 | 23:40

I da on nije odigrao onako, tu utakmicu bih garant pamtio po jednoj drugoj, sasvim nevažnoj i nefudbalskoj stvari. Kuriozitet koji ne znači ništa, ali ostaje u sećanju. Bio je to, elem, prvi i jedini put da sam na “Marakani” bio na “jugu” – sever je bio pun, za “istok” ili “zapad” nismo imali novca, najednom se napravila gužva oko stadiona i beše “daj šta daš” – i ispostaviće se da je to bila jedna od mudrijih, a tako spontanih odluka u životu.

Prosto, imali smo najbolja sedišta za ona dva-tri-četiri trenutka magije, za osećaj da prisustvuješ nečem impozantnom, stvaranju igrača kakvog je ova zemlja sanjala godinama i na kraju ga nije dočekala... Čak i ne svojom krivicom, začudo, što je za tu zemlju retkost.

Često sam se sećao, u proteklih deset godina, tog gola, a još revnosnije ovih dana, kada smo vas podsetili na jednu drugu utakmicu na “Marakani” s jeseni 2005, jedno drugo majstorstvo na velikoj sceni o kojem danas možemo samo da maštamo. Da, vrteli su se po ovom sajtu i ostatku srpskog kutka interneta klipovi Nikole Žigića koji daje onaj i onakav gol Romi – nisu li uvek takvi trenuci nekako previše melanholični za zvezdaše? Osećamo se kao dronjavi matorci što u staračkom domu uz partiju tablića govore o nekim lepšim vremenima – ali postojao je, svega dvadesetak dana ranije, jedan veći majstor, jedna simultanka koja je imala još i veću važnost od Žiginog čudesnog loba iz okreta, makar zbog protivnika na tom meču, susjeda iz Hrvatske predvođenih jednim neobičnim Brazilcem...

Eh, dosad ste verovatno već ukapirali, pa ste mislima na toj utakmici, možda vidite i mene tamo na jugu, po sredini iza gola, i onda znate da prisustvujete reprizi najbolje partije koju je veliki stadion video još od Dekija Stankovića i Kajzerslauterna, skoro dekadu ranije...

Đavo koji je tog dana bio na dužnosti zove se Mirko Vučinić, i noć u kojoj mlada reprezentacija Srbije i Crne Gore (kako smo mogli da očekujemo da će nešto sa tako dosadnim, tako politički korektnim imenom, i da potraje duže od godinu–dve?) u baražu za odlazak na Evropsko prvenstvo pobeđuje vršnjake iz Hrvatske sa 3:1, ta noć pripada samo i isključivo njemu.

U tome nije bio skroz sam, čitav sastav bizarnog entiteta po imenu SCG vrveo je od imena koja će kasnije, neko manje a neko više, ispisivati noviju istoriju srpskog i/ili crnogorskog fudbala – Krasić, Milijaš, Stojković, Basta, Bane Ivanović, Biševac, Simon Vukčević – ali već u trećem minutu, kada prima loptu na grudi i odlaže je, samo da bi sačekao centaršut i poklonio se za 1:0 i huk sa svih tribina solidno popunjene “Marakane”, vidite da je bolji od svih na terenu.

Retki su bili tada oni koji nisu čuli za špica Lećea – sezonu pre toga bio je jedan od najboljih strelaca Serije A, pravo niotkuda – ali još ređi oni koje nije iznenadio neodoljivom lakoćom postizanja golova na toj utakmici i građenjem lopte kakvu je, i tih godina i docnije, imao samo Zlatan Ibrahimović.

Izgleda da je prolazak ispod radara javnosti bio sudbina svih onih koji su sreću tražili zaobilaznim putem, umesto uhodanim itinererima Zvezda-ili-Partizan: Vučinić je kao šesnaestogodišnjak, posle svega nekoliko odigranih zvaničnih utakmica za Sutjesku iz rodnog Nikšića, zapalio preko male bare zvane Mare Adriatico, pravo u Italiju. Ima i u tome neke simbolike: tako su nekada davno Crnogorci i otkrivali svet, ka jugu, a ne ka severu, i bilo je prirodno da na prelazu dva milenijuma najbolji crnogorski fudbaler novije generacije vrati taj kompas u prirodno ležište.

Ćao, ragaci, poručio je Hrvatima pre ravno deset godina, prvo taj gol u trećem minutu, na pas Boška Jankovića, onda Hrvati izjednačavaju, baš preko Eduarda da Silve, ali nema veze, jer Mirko je veći od jednog običnog baraža.

U drugom poluvremenu, ispred nas koji ga sa “juga” gledamo gotovo otvorenih usta, pakuje loptu kroz noge hrvatskoga vratara – prethodno se telepatski razume sa Milošem Krasićem, i taj Vučinićev trk u prazno mogao bi da se izučava na fudbalskim akademijama, na predmetu Razumevanje igre – i preskače reklame, zatrčan ka tribini kako samo klinci koji obožavaju fudbal mogu da trče; Janković dobija crveni karton ali crveni karton ne znači ništa kada imate profesora za katedrom, koji minut kasnije Mirko prima loptu grudima (ta igra prsima biće fora koju će godinama kasnije prodavati bekovima u Seriji A, i oni će svaki put ispadati iz igre kao na malim golićima) i u trku je pakuje levom nogom u malu mrežu, pa još jednom preskače reklame, s tri podignuta prsta, ponovo u euforiji...

Da, bila je to poslednja igra nekog našeg velikog špica na “Marakani”. U stvari, bio je to poslednji veliki naš špic čak i ako će, sticajem političkih okolnosti i selidbom Jugoslavije na ahiret, ubrzo prestati da bude skroz “naš”. Ako je kod takvih fudbalskih znalaca uopšte bitna nacionalna ili bilo koja druga pripadnost...

O, kako je nedostajao Il Grande Mirko, novi genije crnogorskog fudbala, posle onog jednog velikog Genija, reprezentaciji nepostojeće države na nesretnom Mundijalu 2006, pre koga se povredio – lokalna legenda kaže da je posredi bio ozloglašeni “Drulićev sindrom”, da Mirko nije mogao da odoli zovu drugova iz kraja da bace koju partiju na betonu – i kako je nedostajao reprezentaciji postojeće, ali malaksale države zvane Srbija na svim velikim utakmicama posle toga, sve do dana današnjeg i polaganja nade u talentovane, ali nedokazane momke kao što je Aleksandar Mitrović.

Bez sumnje, poređenja Vučinića sa Savićevićem nisu nimalo slučajna, i pažljivi će posmatrač već u govoru, prvo jezika – lapsusi i javni nastupi koji su neodoljivo simpatični: Dejov “purger” može da parira Mirkovim “malajskim vodopadima”; Dejove šarmantne konferencije su barabar sa Mirkovim narodnjacima na društvenim mrežama i nehajnim skidanjem šortsa – pa potom tela, a kamoli u baratanju loptom, videti sličnost između neprevaziđenog Podgoričanina i njegovog nikšićkog naslednika, jedinog koji bi smeo da se usudi da se okiti tim perjem. Mirko je znao sve u fudbalu i fudbal je znao sve o njemu, bilo je to, u Lećeu, u Romi, posebno u Juventusu, i što je njemu bilo najvažnije, u dresu crnogorske reprezentacije čiji je kapiten, predvodnik, lučonoša i zaštitni znak bio od njenog postanja, bilo je to, elem, savršeno za gledanje, samo kada se Mirku igralo...

Ruku na srce, nije mu se uvek igralo, baš kao ni Deju. Dok je prvobitnog Genija mučio mitski primicač, Mirko jeste imao teže povrede posle kojih se uvek mukotrpno vraćao, ali je bolovao, mnogo važnije, i od jedne specifično balkanske boljke a koja se rimuje sa “grudobolja” i previše je opscena za ovako ozbiljan portal.

On je tako lako mogao da bude najbolji napadač na svetu – a mogao je da bude i krilo, po potrebi, i fantazista, i da se tako lako sprda sa defanzivcima, i da im prodaje pete i provlači lopte kroz noge i da pocepa mrežu sa trideset i kusur metara, iz kolena – kada je hteo to da bude, samo što odveć često nije imao htenje.

Deceniju ili dve ranije, to ne bi bio toliki problem, ali Mirko je imao nesreću da bude renesansni umetnik u doba industrijske proizvodnje i prvobitne akumulacije menadžersko–kartelskog fudbalskog kapitala, kada majstori nisu na nekoj ceni, pa je priča o Vučiniću jedna piccola storia o slatko-kiseloj torti: red najlepših ukusa, red velike frustracije, tako od dna do vrha, pa opet naniže...

One dve titule u Torinu, koje će zalečiti rane Juventusovih navijača, bile su dovoljne da čitava Evropa počne da priča o pomalo lenjom mađioničaru prefinjene tehnike; dugo su ga, predugo, vabili i Englezi, pominjalo se da će u Totenhem, pa u Arsenal, pa u Čelsi, i kada pogledate njegove poteze, konstituciju, trikove, možda bi mu Premijer liga skroz i pasovala, ali Mirko je ponovo uradio nešto što ne bi niko...

Šeik je tresnuo vrećom punom zlatnika i jula 2014. Nikšićanin je, pre no što će i uzeti četvrtu deceniju, otišao da uzima novce i zabavlja kefije na novosagrađenim, sablasnim stadionima. Bio je to nerazuman potez ako ne znate Vučinića i sasvim normalan ako ste pratili njegovu karijeru i entuzijazam što se pojavljivao sve ređe: mada bi bilo previše surovo optužiti ga isključivo za gramzivost, pošto status vedete u nečemu što se zove UAE Gulf League možda nije bio racionalna, koliko nacionalna odluka – od tada će Mirko, zanavek sklonjen iz mejnstrima klupskog fudbala, davati sve od sebe kada zaigra u crveno-zlatnom dresu reprezentacije Crne Gore, i umalo je uspeo da je, uz pomoć Stevana Jovetića, dovede na Evropsko ili Svetsko prvenstvo...

Azija nije bila talična za Mirka: sem što je, predvođena nedoraslim Brankom Brnovićem i ranjena nerazumnim navijačkim potezima i odlukama van terena – ako vam treba još neki dokaz da su “dva oka u glavi” i posle toliko godina baš slična, samo recite – crnogorska selekcija podbacila u poslednjim kvalifikacijama za EP, Vučinić je doživeo još jednu tešku povredu. U sasvim nevažnoj utakmici nekog kupa, maestru su pre dvadesetak dana stradali prednji ukršteni ligamenti i odsustvovaće najmanje šest meseci s terena.

Obećao je, ipak, da će se vratiti, da nam priušti još koji zalogaj driblinga pomešan sa surovom egzekucijom, da proba još jednom da povuče svoju malu, ponosnu naciju ka gornjem ešalonu evropskog fudbala, da nauči saigrače novim trikovima, da nas podseti na onu noć kada je zgazio Hrvate na “Marakani” i kada smo mislili da smo dobili špica za narednu deceniju i polufinale velikog takmičenja, da ponovo preskoči neke reklame i zaleti se ka nekoj tribini gde će ga neki novi klinci gledati otvorenih usta; sa dva ili tri podignuta prsta, svejedno je.