Анализа: О, Срби! Има ли тог ''минута аплауза'' за легенде...?!

Можда Звезда и Партизан, Војводина и ОФК-а имају нешто краћу историју од Ливерпула, Јунајтеда или Њукасла, али није та историја ништа мање засићена великим људима и великим делима. А како се то ми односимо према нашим легендама?

Фудбал 03.12.2015 | 23:45

Било би то дословно немогуће у данашње време, када рашнирана пертла и масница на цеваници неког свиленог фудбалера значе улазак читаве лекарске свите и хеликоптерски транспорт са стадиона до најближе болнице.

Али ово је ионако прича о једном другом времену. О историји и нашем (не)поштовању дотичне даме.

Гери Бирн, омиљени леви бек Била Шенклија, одиграо је 1965. своје прво финале ФА купа. Крцат Вембли – нешто око стотину хиљада људи, додај-одузми - емоције које је данас, када су сви купови понижени, тешко разумети, догађај који се памти цео живот, у предвечерје Светског купа и повратка фудбала кући.

Био је трећи минут, капитен Лидса Боби Колинс улетео је у дечка из Ливерпула, Бирн је остао на трави и превијао се од болова. Дијагноза је била једноставна: сломљена кључна кост.

У фудбалу тада нису постојале измене, Бирн је могао да изађе напоље и да остави цео меч утакмицу свој тим на цедилу. Није. Стиснуо је зубе, правио се да му није ништа, наставио да шпарта по левој страни терена и да ратује са Полом Ренијем, покушавајући све време, у договору са Шенклијем, да сакрије бол.

Да ствар по њега буде гора, утакмица је с 0:0 ушла у продужетке, играчи су се већ вукли по терену, само је Бирн и даље летео по њему, адреналин му је накратко залечио рану, повезао сломљену кост титанијумом, хук са трибина и Шенклијево намигивање дали су му надљудску снагу, и ево га, у свом традиционалном продору, стиже до рогља шеснаестерца, шаље левицом лопту у његово срце, тамо је Роџер Хант и Вембли гори, 1:0.

До краја ће бити још драме: легендарни Шкот Били Бремнер ће изједначити, али ће његов сународник Ијан Сент Џон поново офарбати Лондон у црвено.

Гери Бирн је и дотад био велики – као дечак је стигао на Енфилд и годинама га нико није могао померити са табле на којој је Шенкли исписивао састав; на крају ће сабрати више од три стотине утакмица у црвеном дресу – а 1. маја 1965. постао је херој, титан, купио себи карту за вечност. Има та слика, објављена, не без разлога, ових дана: тим Ливерпула враћа се (возом!) из Лондона после финала, у купеу су Томи Смит, Рони Моран, Роџер Хант, сви читају новине, а чита их и Бирн, левом руком која му је повезана, имобилисана...

Гери Бирн освојиће и Светско првенство 1966. са Енглеском, мада неће улазити у игру у оном чудноватом финалу са Немцима. Повући ће се 1969, као један од највећих дискретних хероја којег је Ливерпул икада имао. Постигао је два гола у лиги, наместио небројено, освојио тај ФА куп и две титуле...

И преминуо 28. новембра 2015, у 77. години живота.

Мање-више све ове реченице у недељу по подне изговорио је званични спикер на Енфилду, који тренутак пре него што ће почети утакмица Ливерпул - Свонси и који моменат након што су се чули последњи тактови песме "Yоу'лл Невер Wалк Алоне". Уследио је једноминутни аплауз за Герија Бирна. Устао је читав стадион, чак и гостујући Велшани, трајале су овације за једног човека који је донео трофеј повређен, за једног момка ту, из краја, који је био велики, а потом је постао херој, титан, и купио себи карту за вечност. Било је срцепарајуће и било је величанствено, у исто време...

Ово, ипак, није ни причао Герију Бирну. Догађаји попут оног са Енфилда у недељу одигравају се сваког викенда на теренима широм Енглеске, Шкотске, па и других земаља које поштују прошлост и своје великане; минут аплауза, који је заменио онај рогобатни минут ћутања – где се само чека неки клипан да се продере, па да све поприми арому неукуса – пролама се за легенде клубова, малих и великих, сиротих и богатих, где год се фудбал волео, славио, где год се због фудбала плакало и скакало од среће.

Није ни прича о Бирну, дакле, па ни о Енглеској.

Већ о нама, нашим наравима, нашој историји и непоштовању исте.

Како се ми односимо према легендама? Можда Звезда и Партизан, Војводина и ОФК-а, можда имају нешто краћу историју од Ливерпула, Јунајтеда или Њукасла, али није та историја ништа мање засићена великим људима и великим делима. Колико је само „герија бирнова” прошло кроз дресове са петокраком на срцу? Колико хероја који су стиснули зубе, колико локалних клинаца, ту из краја, који су из свог краја стигли у свлачионицу и од брисања копачки постали неизоставни првотимци? Ко се њих сећа и ко њих слави?

Нико, а морали бисмо, ако нам је до фудбала и до спорта...

Овде се чак и према онима највећима односимо с ниподаштавањем, као да их имамо милион, а не тек два-три прстохвата.

Када је умро велики Владимир Беара, то је прошло са два-три пригодна текста и једним готово немуштим минутом ћутања. 'Еј, Беара, Балерина челичних шака, једини Србин који је могао уздигнуте главе да хода Сплитом и када су његове град поново запоселе мрачне силе деведесетих, као што је ходао својом Кичевском, па у круг око Каленића пијаце, онда када је пребегао у Београд, у Звезду; последњи представник генерације из Хелсинкија, пошто ће претпоследњи, Мистер Бошков, отићи на ону заказану вечну партију фудбала који месец раније, зар тај Беара не заслужује пун стадион, минут аплауза, песму и транспарент?

И Бошкова је лепше испратила његова Сампдорија него његова Србија. О срамоти, нашој заједничкој, на вест о смрти Ранка Жеравице, да и не говоримо. О односу према живим легендама још мање: шта је један Даниловић добио у Болоњи, а шта у Београду?

О свим онима који су отишли тихо, а за живота су се славили гласно, могло би се писати до прекосутра – од Ђоке Бомбе, преко Мркушића, Огњанова, све до Беле Палфија, имамо ми толико великана да остајемо без њих сваког месеца, али и да можемо пред сваку утакмицу да се сетимо макар једног од њих и не дозволимо историји да се заувек угнезди само у пожутеле хартије у Народној библиотеци...

Уместо да се стадионом Југословенске народне армије пролама аплауз за све оне који су живели за Партизан и умрли за њега, играчи црно-белих и њиихови гости загревају се жваћући жваку уз тактове химне чији текст не знају; уместо да се стадионом "Рајко Митић" (добро, макар смо се чика-Рајку одужили) подастиру овације нашој прошлости и нашим звездашима, ритам диктирају неки невешти клинци, који не умеју да наброје ни десет имена из Звездине историје, којима је више стало да се једном дохвате шипке и да упале бакљу него да прочитају ко је и како је, кад смо већ код Митића и Палфија, 1951. донео клубу прву титулу, и како је она прослављена, на оном истом ЈНА, давно пре него што је положена прва "циглица" за Маракану.

Није довољно, као што умемо, понекад одржати минут ћутања, тек реда ради – оно што се иначе ради само због реда никада не може бити добро! – нити с времена на време организовати гала-вече, па још, замислите, и хуманитарног карактера.

Поента је имати културу сећања и подсећања, памтити великане, брижљиво их бележити у хронике, од сваког свог маленог Герија Бирна правити сагу која ће неку нову децу натерати да још више заволе грб под којим је неко стењао, неко јаукао, неко плакао, неко држао руке високо изнад главе; неким новим играчима, горе с трибина, поручити: "И вама ће, можда, једном овако, само запните..."

Поента је, ваљда, у оној излизаној али дозлабога тачној реченици да народ који заборави своју прошлост више и нема право на будућност.

Али када би било другачије, када бисмо славили сваког свог Герија Бирна, онда, забога, то не бисмо били ми, овако наопаки?