Analiza: O, Srbi! Ima li tog ''minuta aplauza'' za legende...?!

Možda Zvezda i Partizan, Vojvodina i OFK-a imaju nešto kraću istoriju od Liverpula, Junajteda ili Njukasla, ali nije ta istorija ništa manje zasićena velikim ljudima i velikim delima. A kako se to mi odnosimo prema našim legendama?

Bilo bi to doslovno nemoguće u današnje vreme, kada rašnirana pertla i masnica na cevanici nekog svilenog fudbalera znače ulazak čitave lekarske svite i helikopterski transport sa stadiona do najbliže bolnice.

Ali ovo je ionako priča o jednom drugom vremenu. O istoriji i našem (ne)poštovanju dotične dame.

Geri Birn, omiljeni levi bek Bila Šenklija, odigrao je 1965. svoje prvo finale FA kupa. Krcat Vembli – nešto oko stotinu hiljada ljudi, dodaj-oduzmi - emocije koje je danas, kada su svi kupovi poniženi, teško razumeti, događaj koji se pamti ceo život, u predvečerje Svetskog kupa i povratka fudbala kući.

Bio je treći minut, kapiten Lidsa Bobi Kolins uleteo je u dečka iz Liverpula, Birn je ostao na travi i previjao se od bolova. Dijagnoza je bila jednostavna: slomljena ključna kost.

U fudbalu tada nisu postojale izmene, Birn je mogao da izađe napolje i da ostavi ceo meč utakmicu svoj tim na cedilu. Nije. Stisnuo je zube, pravio se da mu nije ništa, nastavio da šparta po levoj strani terena i da ratuje sa Polom Renijem, pokušavajući sve vreme, u dogovoru sa Šenklijem, da sakrije bol.

Da stvar po njega bude gora, utakmica je s 0:0 ušla u produžetke, igrači su se već vukli po terenu, samo je Birn i dalje leteo po njemu, adrenalin mu je nakratko zalečio ranu, povezao slomljenu kost titanijumom, huk sa tribina i Šenklijevo namigivanje dali su mu nadljudsku snagu, i evo ga, u svom tradicionalnom prodoru, stiže do roglja šesnaesterca, šalje levicom loptu u njegovo srce, tamo je Rodžer Hant i Vembli gori, 1:0.

Do kraja će biti još drame: legendarni Škot Bili Bremner će izjednačiti, ali će njegov sunarodnik Ijan Sent Džon ponovo ofarbati London u crveno.

Geri Birn je i dotad bio veliki – kao dečak je stigao na Enfild i godinama ga niko nije mogao pomeriti sa table na kojoj je Šenkli ispisivao sastav; na kraju će sabrati više od tri stotine utakmica u crvenom dresu – a 1. maja 1965. postao je heroj, titan, kupio sebi kartu za večnost. Ima ta slika, objavljena, ne bez razloga, ovih dana: tim Liverpula vraća se (vozom!) iz Londona posle finala, u kupeu su Tomi Smit, Roni Moran, Rodžer Hant, svi čitaju novine, a čita ih i Birn, levom rukom koja mu je povezana, imobilisana...

Geri Birn osvojiće i Svetsko prvenstvo 1966. sa Engleskom, mada neće ulaziti u igru u onom čudnovatom finalu sa Nemcima. Povući će se 1969, kao jedan od najvećih diskretnih heroja kojeg je Liverpul ikada imao. Postigao je dva gola u ligi, namestio nebrojeno, osvojio taj FA kup i dve titule...

I preminuo 28. novembra 2015, u 77. godini života.

Manje-više sve ove rečenice u nedelju po podne izgovorio je zvanični spiker na Enfildu, koji trenutak pre nego što će početi utakmica Liverpul - Svonsi i koji momenat nakon što su se čuli poslednji taktovi pesme "You'll Never Walk Alone". Usledio je jednominutni aplauz za Gerija Birna. Ustao je čitav stadion, čak i gostujući Velšani, trajale su ovacije za jednog čoveka koji je doneo trofej povređen, za jednog momka tu, iz kraja, koji je bio veliki, a potom je postao heroj, titan, i kupio sebi kartu za večnost. Bilo je srceparajuće i bilo je veličanstveno, u isto vreme...

Ovo, ipak, nije ni pričao Geriju Birnu. Događaji poput onog sa Enfilda u nedelju odigravaju se svakog vikenda na terenima širom Engleske, Škotske, pa i drugih zemalja koje poštuju prošlost i svoje velikane; minut aplauza, koji je zamenio onaj rogobatni minut ćutanja – gde se samo čeka neki klipan da se prodere, pa da sve poprimi aromu neukusa – prolama se za legende klubova, malih i velikih, sirotih i bogatih, gde god se fudbal voleo, slavio, gde god se zbog fudbala plakalo i skakalo od sreće.

Nije ni priča o Birnu, dakle, pa ni o Engleskoj.

Već o nama, našim naravima, našoj istoriji i nepoštovanju iste.

Kako se mi odnosimo prema legendama? Možda Zvezda i Partizan, Vojvodina i OFK-a, možda imaju nešto kraću istoriju od Liverpula, Junajteda ili Njukasla, ali nije ta istorija ništa manje zasićena velikim ljudima i velikim delima. Koliko je samo „gerija birnova” prošlo kroz dresove sa petokrakom na srcu? Koliko heroja koji su stisnuli zube, koliko lokalnih klinaca, tu iz kraja, koji su iz svog kraja stigli u svlačionicu i od brisanja kopački postali neizostavni prvotimci? Ko se njih seća i ko njih slavi?

Niko, a morali bismo, ako nam je do fudbala i do sporta...

Ovde se čak i prema onima najvećima odnosimo s nipodaštavanjem, kao da ih imamo milion, a ne tek dva-tri prstohvata.

Kada je umro veliki Vladimir Beara, to je prošlo sa dva-tri prigodna teksta i jednim gotovo nemuštim minutom ćutanja. 'Ej, Beara, Balerina čeličnih šaka, jedini Srbin koji je mogao uzdignute glave da hoda Splitom i kada su njegove grad ponovo zaposele mračne sile devedesetih, kao što je hodao svojom Kičevskom, pa u krug oko Kalenića pijace, onda kada je prebegao u Beograd, u Zvezdu; poslednji predstavnik generacije iz Helsinkija, pošto će pretposlednji, Mister Boškov, otići na onu zakazanu večnu partiju fudbala koji mesec ranije, zar taj Beara ne zaslužuje pun stadion, minut aplauza, pesmu i transparent?

I Boškova je lepše ispratila njegova Sampdorija nego njegova Srbija. O sramoti, našoj zajedničkoj, na vest o smrti Ranka Žeravice, da i ne govorimo. O odnosu prema živim legendama još manje: šta je jedan Danilović dobio u Bolonji, a šta u Beogradu?

O svim onima koji su otišli tiho, a za života su se slavili glasno, moglo bi se pisati do prekosutra – od Đoke Bombe, preko Mrkušića, Ognjanova, sve do Bele Palfija, imamo mi toliko velikana da ostajemo bez njih svakog meseca, ali i da možemo pred svaku utakmicu da se setimo makar jednog od njih i ne dozvolimo istoriji da se zauvek ugnezdi samo u požutele hartije u Narodnoj biblioteci...

Umesto da se stadionom Jugoslovenske narodne armije prolama aplauz za sve one koji su živeli za Partizan i umrli za njega, igrači crno-belih i njiihovi gosti zagrevaju se žvaćući žvaku uz taktove himne čiji tekst ne znaju; umesto da se stadionom "Rajko Mitić" (dobro, makar smo se čika-Rajku odužili) podastiru ovacije našoj prošlosti i našim zvezdašima, ritam diktiraju neki nevešti klinci, koji ne umeju da nabroje ni deset imena iz Zvezdine istorije, kojima je više stalo da se jednom dohvate šipke i da upale baklju nego da pročitaju ko je i kako je, kad smo već kod Mitića i Palfija, 1951. doneo klubu prvu titulu, i kako je ona proslavljena, na onom istom JNA, davno pre nego što je položena prva "ciglica" za Marakanu.

Nije dovoljno, kao što umemo, ponekad održati minut ćutanja, tek reda radi – ono što se inače radi samo zbog reda nikada ne može biti dobro! – niti s vremena na vreme organizovati gala-veče, pa još, zamislite, i humanitarnog karaktera.

Poenta je imati kulturu sećanja i podsećanja, pamtiti velikane, brižljivo ih beležiti u hronike, od svakog svog malenog Gerija Birna praviti sagu koja će neku novu decu naterati da još više zavole grb pod kojim je neko stenjao, neko jaukao, neko plakao, neko držao ruke visoko iznad glave; nekim novim igračima, gore s tribina, poručiti: "I vama će, možda, jednom ovako, samo zapnite..."

Poenta je, valjda, u onoj izlizanoj ali dozlaboga tačnoj rečenici da narod koji zaboravi svoju prošlost više i nema pravo na budućnost.

Ali kada bi bilo drugačije, kada bismo slavili svakog svog Gerija Birna, onda, zaboga, to ne bismo bili mi, ovako naopaki?