Анализа: Кошарка на Малдивима, фудбал у Индонезији и Вануатуу!

Сваки клинац који почне да се бави спортом машта да ће играти на највећим стадионима, у најпознатијим дворанама, базенима, борилиштима... Само ретки нађу пут до велике светске сцене, али и приче оних који у томе нису успели, поприлично су занимљиве.

Широм планете постоји преко 1.300 српских фудбалера, као и нешто мање од половине тог броја наших кошаркаша који срећу траже ван граница Србије.

Већина се одлучује за проверене дестинације познате по томе да могу донети успех, минутажу, квалитет, па и финансијску безбедност. Међутим, постоје и они које су авантуристички дух и жеља за новим изазовима одвели на несвакидашње локације.

Тако, у овом тренутку Срби играју фудбал у Таџикистану, Оману, Вануатуу, Мјанмару, Малезији, Индонезији, Хонгконгу, Сингапуру, Тајланду, Фарским Острвима, док кошаркаши пробацују кроз обруче на Кајманским острвима, Мароку, Оману...

Без размишљања би се вратили...

Међу онима који су скупили храбрости и отишли у неку од егзотичних држава био је Саша Радивојевић, бивши голман Црвене звезде, чачанског Борца и Чукаричког. Годину дана је провео у индонежанској екипи Персипаси Бандунг Раја која је 2010. због спонзорских уговора носила назив Пелита Бандунг Раја. Он се придружио Жарку Лазетићу и Стевану Рачићу – њих двојица су тада бранили боје Персис Сола.

“У почетку ми је било потпуно непознато јер је у то време мало наших људи било у тим крајевима. Нисам знао ништа о Индонезији осим контакта који сам имао са тренером клуба. Он ме је звао и дао ми уводне информације о ситуацији у земљи. Апсолутно никакву представу нисам имао, осим онога што смо још у школи учили о Индонезији. Тада сам почео да се распитујем и деловало ми је примамљиво. У прво време сам се преиспитивао са супругом – како ћемо и шта ћемо јер имамо мало дете. Били смо раздвојени у почетку, али су они после пет месеци дошли код мене. И они су се одушевили и имамо лепе успомене на тај период. Утисци су сјајни и то представља лепу црту у нашим животима”, рекао је Радивојевић за Б92, додавши да је 365 дана уживао граду Бекаси у Источној Јави.

“Иако је то други свет за нас, другачији људи и вера, ја се ниједног тренутка нисам осећао као странац, осим када неко на улици примети да смо мало другацији. Беле смо пути и нешто смо виши од њих. Странаца има, али не у толиком броју, па постоји знатижеља. Многи се не задржавају у Индонезији већ само дођу и прођу. Међутим, за живот је дивна јер су они страшно пријатан и дружељубив народ. Увек су спремни да помогну као и Срби, али су за разлику од нас много ведрији и насмејанији. Постоји велика разлика између богатих и сиромашних, али су сви некако расположени. Буде ти пријатно када се налазиш у таквом окружењу и уживао сам у животу тамо”.

Његовим стопама кренули су многи, попут Немање Вучићевића и Саше Зечевића, једине двојице играча који тренутно бране боје Србије у Индонезији. Фудбалској јавности познати Марко Перовић и даље игра у малезијском клубу Симе Дарби, а у истој земљи такмиче се Бојан Миладиновић, Немања Видаковић и Иван Драгићевић.

Иако су друге дестинације годинама држале примат, у овом тренутку још неколико Срба нашло је ухлебљење у том делу света. У Мјанмару су Лазар Видић и Драган Љубисављевић, у Хонгконгу играју Бојан Малишић и Мирко Теодоровић, док нас Емир Лотинац и Вук Сотировић представљају у Сингапуру.

“У нашим животима и спорту којим се бавимо, с времена на време се појаве занимљиве дестинације. Сви очекују да играју у највећим земљама и најпознатијим клубовима, али се мени на заласку каријере појавила интересантна понуда из једне тако егзотичне земље. Било ми је прихватљиво у том тренутку и одлучио сам се за далеки пут”, додао је Радивојевић.

Тајланд је последњих година постао веома популарна дестинација за српске туристе, али не само за њих, већ и за фудбалере. Може се рећи да је пионир Милош Богуновић, некадашњи нападач Партизана, а који сада носи дрес суботичког Спартака.

Богуновић је после Срема из Јакова, Рада, Партизана, Кадиза и Новог Пазара отпутовао у Бангкок и потписао за тамошњи Јунајтед. За годину и по дана одиграо је 36 утакмица, постигао шест погодака и постао љубимац навијача.

“У односу на фудбал код нас, то је небо и земља – њима је то више као забава. Нема нетрпељивости на трибинама, па су, на пример, после утакмице наши играчи ишли код њихових навијача и обрнуто, како би се поздравили и честитали. Нема неког посебног ривалитета – постоји неколико клубова који се константно боре за врх. То је Муангтонг Јунајтед за који игра Марио Ђуровски, и Бурирам Јунајтед. Остали клубови су по квалитету мање-више једнаки, не постоје велике разлике и око пласмана одлучују нијансе”, објаснио је Богуновић за Б92.

Момак из Београда је 2013. постао један од тек нешто мање од 20 српских играча који су се опробали на Тајланду. Желео је да остане и дуже, али су га актуелне фудбалске околности натерале да се врати у Србију, односно Доњи Срем.

“Имао сам жељу да останем дуже на Тајланду, штавише ушли смо у преговоре са клубом у вези са новим уговором, али су у Фудбалском савезу Тајланда одлучили да смање број странаца. Спустили су границу са седам на пет иностраних фудбалера и упали смо у проблем јер је Бангкок Јунајтед већ имао петорицу странаца под уговором. Мени је истицао уговор и, нажалост, нисмо успели да се договоримо око даље сарадње”.

Финансијске понуде као ретко где у Европи

Све више странаца допринело је квалитету у земљи од 66 милиона становника, па је и само првенство постало неизвесније. Трендови у тајландском фудбалу кренули су нагоре, што показују и резултати националног тима. Репрезентација не зна за пораз у последњих осам утакмица у свим такмичењима и као првопласирана је прошла у другу рунду квалификација за Светско првенство у Русији 2018.

“На Тајланду је фудбал до пре неколико година био малтене аматерски, али сада су велике компаније почеле много да улажу у клубове, стадионе, инфраструктуру... Рецимо, тај Бурирам Јунајтед има тренинг центар на којем могу да му позавиде многи клубови из Западне Европе. Мислим да ће у наредном периоду тамошњи фудбал бити све јачи, што се види и по репрезентацији. Први су у квалификацијама, о чему су могли само да сањају пре две-три године. Тамо је фудбал у страшној експанзији и биће све бољи”, додао је Богуновић осврнувши се и на финансијски аспект приче. “Таква понуда ретко где и у Европи може да се добије, тако да је то био један од главних разлога да пређем у Бангкок”.

После свих наведених чињеница, а и Богуновићевих речи, фудбал на острву делује бајковито, али није баш све тако. Сведок је Милан Бубало, бивши играч Муангтонга, који је морао да се пресели у другу лигу и заигра Патаја Јунајтед.

“Са Муангтонгом нисмо успели да освојимо титулу, а и у питању је више политички клуб – тренер се не пита много и ту други људи одлучују о теби”, рекао нам је некадашњи члан Гјеонгама и Хајдука из Куле.

Испоставило се као веома добар потез.

“Дошли су људи из Патаја Јунајтеда, попричали смо и деловало ми је као озбиљна прича. Финансијска понуда је исто била добра. Желео сам да се докажем осталим клубовима, што ми је и успело. Постигао сам више од 20 голова у првенству, четири кола пре краја смо други на табели и вероватно ћу их увести у Премијер лигу. Сада имам много понуда, зову ме да се вратим у Кореју, зову ме из Јапана, а и са Тајланда ми стижу понуде. Добро ћу размислити, па ћу одлучити”.

Из ове перспективе није чудно што се Срби одлучују и за клубове у нижим ранговима. Осим Бубала, и Дарко Ракочевић сјајно ‘гура’ у другој лиги, док Иван Петровић и Жарко Јеличић наступају за премијерлигаше.

Као у Бајагиној песми спортисти су расути по свету – Никола Стошић је од ове године у Таџикистану, Дејан Брзаковић у Оману... За разлику од њих, Игор Манојловић већ другу сезону живи у Лихтенштајну.

И српски тренери редовно преузимају не баш познате тимове, а примера је много. Милован Ћирковић ради у Танзанији, Владислав Херић у Јужној Африци, Слободан Павковић у Оману, а Војислав Бралушић у Монголији. Такође, сви знамо легендарног Зорана Ђорђевића, некадашњег селектора Јужног Судана, Филипина, Бангладеша итд. Британски редитељ Сем Бенстед снимио је о њему документарни филм “Фудбалски тренер Зоран и афрички тигрови”.

Вануату!

Међутим, ако бисмо морали да издвојимо посебан пример, то би без дилеме био онај Марка Миливојевића, још једног бившег чувара мреже београдских ‘црвено-белих’. Миливојевић је наступао за млађе категорије Црвене звезде, а онда и за први тим Полицајца, Посавца, Сопота и ПКБ-а. После српсколигаша из Падинске Скеле, 2012. године отишао у је Албанију, где је са Скендербегом освојио титулу.

Две и по године касније телефон је зазвонио, са друге стране жице глас му је саопштио најнеобичнију понуду у животу. Уследио је пут од скоро 16.000 километара у потпуно нову средину – Вануату. Власник клуба Амикале, вишеструког шампиона ове острвске државе, одлучио је да направи респектабилни тим и довео је двадесетак странаца у главни град Порт Вилу.

Са Миливојевићем у тиму су били Немања Ђоловић и Младен Станојевић. Нажалост, ни они нису били довољни да се обезбеди главни циљ – освајање Лиге шампиона Океаније. На завршном турниру зауставио их каснији шампион Окленд.

“Вануату је заиста рај на земљи. Плаже су прелепе, баш као лагуне и водопади”, у неколико наврата истицао је Миливојевић који је смештај добио у хотелу са пет звездица.

Систем такмичења сличан је као у осталим лигама, оно што га одваја јесу поприлично другачије околности – учествује осам екипа, игра се двокружно, али све утакмице одржавају се на једном стадиону. Један меч на програму је петком, а суботом заљубљеници, иако нису ‘фудбалски писмени’, уживају од 12, 14 и 16 часова када се играју преостале три утакмице. Очекивано, терен није у најбољем стању.

Момак из Београда није имао пријатну добродошлицу на острво на којем живи нешто мање од 270.000 људи, али не због локалног становништва, него због природе. Циклон Пем је у марту опустошио Вануату наневши велику материјалну штету, уз десетак људских жртава.

Званични језици су енглески, француски и бислама. Држава не поседује позориште, ни биоскоп, а и информисање путем телевизије је ограничено. Због свега наведеног многи становници немају представу где је Европа, а Радивојевић је открио и да нису чули за Новака Ђоковића.

Физичка, карактерна и разлика у менталитету Србима никада није представљала проблем, чак је била и спона у односима са локалним становништвом, било у Вануатуу или Индонезији.

“Дивно је искуство, када би се сада појавила нека слична понуда, не бих ни размишљао као што сам тада то чинио. Док неко не осети на својој кожи и доживи тако нешто, нема представу о земљама које су нам тако далеке. Тада сам имао проблем да се усагласим са породицом и размишљао сам да ли да дођем, али понављам, сада бих се спаковао ‘на кеца’ и отпутовао у Индонезију”, подсетио се Радивојевић.

Живот на Малдивима нема везе са ризортима

Фудбал јесте најважнија споредна ствар на свету, али и кошарка нуди многе занимљиве ситуације. Можда и најпозванији да о томе говори јесте члан Пролетера из Зрењанина Филип Вукосављевић.

Вукосављевић је у Србији играо за Металац и чачански Борац, а после Кипра, Марока и Бугарске, један ‘разговор’ на Фејсбуку променио му је гледиште о овом спорту. Видео је фотографије колеге Николе Куге са Малдива и у шали га питао да ли може да се придружи. Срећним околностима Кугином клубу био је потребан играч, платили су му карту и смештај, и отишао је на месец дана у Боус, екипу коју је основала банда.

“Играње на Малдивима је за мене било веома интересантно искуство – како кошаркашко, тако и животно. Живео сам у главном граду међу локалним становништвом, живот који нема везе са ризортима по којима су Малдиви познати. Сасвим случајно сам отишао и провео сјајних скоро месец и по дана. Људи су били сјајни, никад нисам осетио никакву нелагодност, док нису почеле утакмице када се појавио осећај да нас на терену нико не воли. Разлог томе није њихова природа већ тај да су власници нашег клуба локални криминалци, људи на лошијем гласу. Која је то врста криминала и каквог степена стварно не знам јер никада ништа нисам наслутио, али таква је прича кружила и такав статус смо имали”, почео је причу Вукосављевић.

Висина од 205 центиметара доносила му је значајну предност у односу на противнике, па је редовно убацивао 50 и више поена по мечу. Био је доминантан на Малдивима јер су противници углавном били нижи, покушавајући да константним трчањем надоместе недостатак квалитета.

“У почетку је било веома тешко. Играо сам у тиму у којем, чини ми се, нисам имао ниједног кошаркаша – што по изгледу, што по озбиљности. Као професионалцу ми је било све чудно, ја сам центар, а тамо сам играо плејмејкера. Буквално сам све морао сам да радим. Тактика не постоји, нема озбиљности. Љубав према спорту је испред знања, али колико ми је било тешко, толико сам и уживао. Искуство које не може да се купи. На Малдивима се игра један турнир годишње на којем је дозвољено да учествују странци. Има око 10 клубова, са по двојицом странаца. Углавном сваки пут зову исте играче ако их заволе. Требало је да идем и ове године, али нажалост нисам због неких обавеза”.

Због бројних тетоважа постао је атракција локалним навијачима.

“Имао сам сјајан статус, осећао сам се као звезда. Малдиви су муслиманска земља и тамо тетоваже нису много популарне , тако да сам им ја био као нека атракција. Људи су ме загледали, прилазили… Колико је било лепо толико је било напорно, јер су све очи биле упрте у мене. Навикао сам се и био сам лепо прихваћен, иако сам био другачији, онакав на какве они нису навикли”, додао је ‘српски Денис Родман’.

Недуго затим, саиграч му је понудио да се окуша на Шри Ланки. Понуђен му је уговор после првог сусрета са председником клуба Аванта, чија је једина жеља била да види Филипа како закуцава.

“Након добрих партија сам добио позив да одем на Шри Ланку. Одмах после оног на Малдивима, игран је турнир и тамо. Они су желели да по први пут у историји доведу странце. Саиграч ме је препоручио и добио сам позив. Идеја је била да останем месец дана, одиграм турнир и вратим се у Европу, односно на Кипар. Међутим, власник клуба је био одушевљен и понудио ми је вишегодишњи уговор. Дао ми је понуду коју нисам могао да одбијем и то је из корена променило мој живот. Тамо сам остао да живим, запослио сам се у компанији која се бави обезбеђивањем и доживео неке ствари које нисам могао да замислим. Сада сам на одмору у Србији, али би ускоро требало да се вратим. Када једном навикнете на егзотичан живот, боравак у граду може да буде напоран”.

У овој острвској земљи правила такмичења су нешто другачија.

“На Шри Ланки имате само два, евентуално три турнира годишње на којима је дозвољено играње странаца. У међувремену време проводите на плажи, нико не ради ништа што има везе са кошарком. Две недеље пред турнир почињу тренинзи и они тамо кошарку доживљавају веома опуштено – као вид забаве. Турнир траје месец дана, утакмице се играју сваки други дан, али има и понеки проблем. Највећи је тај што се игра на отвореном, на бетонском терену и гуменим лоптама. Судије као да не постоје, а квалитет није ништа бољи него на Малдивима, чак је можда и слабији. Најпознатији турнир је ‘Цхарлтон Цуп’, сви желе да га освоје јер је престижан. Све остало је мање важно”.

Никола Куга, момак који је Вукосављевића одвео 'преко баре', у потрази за кошаркашким изазовима пропутовао је читав свет. Од Марока и Летоније, до Малдива и Аустралије – свугде је оставио значајан траг. За разлику од Филипа, играо је на позицији бека и морао више да се ослања на шут. Забележио је једну од најбољих партија у историји мароканске кошарке. У мечу националног Купа постигао је 41 поен (7-9 за два, 7-7 за три, 6-6 пенали), уз 7 скокова и 5 асистенција, за укупни индекс 57.

Куга и Вукосављевић нису једини које је магична игра под обручима довела на несвакидашњих дестинација. Борислав Ђорђић, Миле Иванић, Милош Мартиновић и Михајло Страценски прошле сезоне водили су Лавове из Каледоније до титуле у националној лиги Кајманских острва. Момци рођени у Сремској Митровици поново су се окупили далеко од куће и то је била добитна комбинација на Карибима.

Бојан Малешевић већ скоро деценију лепо зарађује у оманском тиму Ал Низва, док су на Блиском Истоку ангажмане пронашли и Миљан Медвеђ (Ирак), Миљан Пуповић и Славко Вранеш (Иран), Владимир Мијовић (Катар), Дарко Чохадаревић (Саудијска Арабија), Бранко Цветковић и Владан Вукосављевић (Либан).

Либија и Сирија – спорт испаштао због рата

Нико од њих, ипак, није успео оно што је пошло за руком Радовану Драговићу. Момак из Лебана бавио се кошарком у двема државама које су биле у центру пажње не због спортских, већ политичких питања. Из Либије је отишао пре свргавања вође Моамера ал-Гадафија после 42-годишње диктатуре, али се у Сирији нашао у јеку ратних сукоба.

“Кад сам играо у Либији, није била фрка, она је кренула касније. Ипак, из Сирије су нас евакуисали када је заратило. Очигледно је да је рат много утицао на спорт тамо”, казао нам је Драговић и потом се осврнуо на кошарку у наведеним земљама.

“У Либију сам отишао 2005. године када ме је препоручио тренер Мирко Оцокољић, а у Сирију пет година касније, овога пута на препоруку Владе Бошњака. Тамо је дефинитивно квалитет много већи него у Либији. У овој земљи је било Срба и пре мене. Мало је познато да је Демаркус Нелсон, бивши играч Црвене звезде, у то време играо за екипу Јала, као и Самаки Вокер. Бивши центар Лос Анђелес Лејкерса освојио је НБА прстен 2002. године. За разлику од њих, у Либији квалитет баш варира и многе екипе су ‘дивље’. Много су себични”.

Баш као у фудбалу, и српски кошаркашки тренери воле да експериментишу. У Сингапуру ради Зоран Висић, његов имењак Славковић је у ЈАР, Жељко Зечевић у Мароку, Рајко Тороман у Јордану, а у споменутој Либији су чак тројица наших стручњака – Бојан Кусмук, Веселин Матић и Ненад Спасојевић.

Бангкок као Лас Вегас, Патаја још луђа

Репрезентације Србије у многим спортовима чине играчи који су успели да догурају до великих европских и светских клубова. Због мале шансе оних из другог, трећег или четвртог реда да се нађу у националном тиму, постоји могућност да обуку дрес државе у којој играју, али Бубало каже да она на Тајланду није велика.

“Није било контакта из Савеза јер је овде то тешко извести. Први услов који мораш да испуниш јесте да 10 година боравиш у држави како би добио папире. Такође, они форсирају своје играче јер желе искључиво Тајланђане у репрезентацији. Велики су фанатици”, открио је фудбалер Патаје.

Осим бављења спортом у егзотичним земљама, велики значај при одабиру клубова имају и градови у којима се они налазе. Нешто опуштенији начин живота увек је пријао српским играчима и можда је то главни разлог за успехе које бележе у не баш најразвијенијим спортским срединама.

“Иначе сам скептичан што се таквих земаља тиче, али сам се одушевио када сам отишао тамо – оно је 22. век. Живот у Бангкоку је феноменалан. То је град од 15 милиона становника који је жив у сваком тренутку. Има посебне улице у којима су странци, забава траје 24 сата дневно, као у Лас Вегасу. Свако ко зарађује у главном граду Тајланда не мора да размишља о финансијама. Последњег радног дана стижу плате и не постоји шанса да закасне. Код њих је све испрограмирано у дан”, истакао је Богуновић, а са њим се усагласио и Бубало.

“Одлука да дођем у Патају имала је везе и са градом. Што се провода тиче, ово је најлуђи град на Тајланду”.