Анализа: Најбоља лига на свијету...!

Можда је Бускетс бољи техничар од сваке “десетке” енглеских клубова, можда најбољи играчи света заиста и играју у Шпанији, ређе у Италији, Немачкој или, ако се зовете Златан Ибрахимовић, онда можете чак и у Француској, док Енглези троше милионе и милијарде на други ешалон звезда... Само, све то и даље не значи да Премијер лига није најбоље првенство на свету!

Фудбал 03.12.2015 | 00:00

Енглези су стигли много касније. И тотално нас одували.

Дотад је фудбал, онај инострани, значио недеља у три, осунчане бетонске трибине у средиштима питорескних италијанских градова, заједљиви Фабио Фацио и четрдесет зуба у вилици Симоне Вентуре, и непоновљива скупина мајстора доле на трави.

Серија А деведесетих била је, и остаће заувек, најбоља лига свих времена, са својих "седам сестара", најбољим Миланом и најнесрећнијим Интером и најзабавнијом Пармом, са свим оним красним тимовима који би се појавили ниоткуда и запалили Апенине, као луда Вићенца, као Пјаћенца са незаборавним Вјерховодом, као Бреша са Хубнером, као Бари са младима Замбротом и Вентолом, па после са својим бебама, несталим Енинајом који даје гол Интеру са хиљаду метара, те Касаном који тог истог дана изгледа бољи од Бађа и Рекобе заједно, као Удинезе у којем Бироф испоручује двадесет и кусур погодака као од шале...

Немцима никада нисмо придавали превише значаја, Шпанце бисмо гледали када је Класико или када би се неки тим подигао, као Селта или Супердепор, а Енглези су на телевизији били ретко, рачунајући чак и утакмице Лиге шампиона – колико незамисливо и смешно данас делује тако мало фудбала на екранима! – тек кад би догурали до завршнице, и ваљда све до Солскјеровог и Шерингемовог плеса у Барселони 1999. нико им није придавао толико значаја; али нас неколицина већ је предосећала шта се ваља са севера, где су новац од ТВ права и незајажљивост Руперта Мардока правили револуцију. Не само фудбалску, или макар најмање фудбалску...

А када су најзад дошли, био је то културни шок за многе: после оних генијалаца који су нас увесељавали, после бакљи које би на терену направиле маглуштину гору него на старом Деле Алпију, после транспарената и мелодија које су допирале с оне стране металне мреже иза гола, Премијер лига била је дозлабога чудна.

Прво, ти пуни стадиони, без атлетских стаза, са седењем и стјуардима у дречавим прслуцима; песме које су звучале више као примални урлик који позива на устанак; хроничан недостатак великих мајстора с лоптом – у просеку по један на свака два-три тима у лиги...

Али с друге стране, то мушко суђење са грубим стартовима после којих би судија само одмахнуо главом; и ритам, о ритам, након италијанских краљевских гамбита и најбољих тренера на свету, након шпанских везова и чињењу чуда с лоптом, сервирано нам је готово безглаво јурцање по терену, деведесетоминутна ентропија која је обећавала спектакл и своје обећање редовно испуњавала.

Хаос који је остављао без даха. Забава која ће наглавачке окренути цео свет фудбала. И променити га, да ли на боље или на горе, зар је важно...

Ако је љубав ка Калчу била рационална – како је могуће не одлепити за највећим играчима које је ова игра икада имала – она према Премијер лиги се једноставно десила, и дошла је да остане како је лига јачала, и како смо сви расли с њом.

Више од петнаест година траје то надобудно енглеско убеђивање да се на Острву одвија “најбоља лига на свету” – мало је недостајало да почну, као Амери у бејзболу и некад у кошарци, да шампиона Енглеске називају “прваком света” – и више од петнаест година могуће је у кафани или канцеларији заподенути бескрајну расправу о томе да ли то одговара истини, или се фудбал котрља много лепше и боље на мање негованој трави италијанских или шпанских терена...

Нови импетус ове расправе добиле су ове седмице, када је после још једног посртања енглеских клубова у Европи – то одавно није вест – постало извесно да ће Серија А, дуго година понижена и увређена, од сезоне 2017/18 поново имати четири представника у Лиги шампиона, на конто Енглеза, који ће пасти на, по мерилима и коефицијентима УЕФА и (не)успесима у Европи, четврто место по снази на континенту.

Био је то коначни аргумент у шаци оних који одавно тврде да се у Енглеској не игра најбољи фудбал, те да би се Барселона, Реал или Бајерн једноставно прошетали кроз Премијер лигу. Не само то, него да би Еибар могао лако да се бори за Лигу шампиона, а да би Вест Бромвич примио макар три–четири лака комада од Ваљекана, Гранаде или било ког “другоразредног” тима из Примере.

Па чујте, можда би заиста и било тако, и можда заиста не стоји ни невешта одбрана по којој Енглезе, забога, Европа не интересује много (а Лига Европе их не интересује уопште), па су зато толико слаби када прескоче Ламанш. Можда су они заиста слабији, и тактички мање потковани, и превише полажу на снагу а премало на технику, што се у префињеним такмичењима, где је фаул увек фаул и где се штити платинаста копачка која уме да зарола лопту, једноставно не прашта...

Можда је Бускетс бољи техничар од сваке “десетке” енглеских клубова, можда најбољи играчи света заиста и играју у Шпанији, ређе у Италији, Немачкој или, ако се зовете Златан Ибрахимовић, онда можете да играте чак и у Француској, док Енглези троше милионе и милијарде на други ешалон звезда...

Ма какви можда, то је засигурно тако.

Само, све то и даље не значи да Премијер лига није најбоље првенство на свету, и да то неће и остати дуги низ година.

Шта, заиста, чини једну трку за титулом добром или најбољом? Не умеће, како би се прволопташки дало помислити, колико компетитивност, неизвесност, атмосфера, забава, медијски циркус...

Кренимо редом. У последњих шест сезона, рецимо, првак Шпаније – о Немцима, пардон Бајерну, да не причамо – са лакоћом је стизао до бројке од 90 бодова на крају, неретко су и Барса и Реал ишли и више, чак и до “стотке” (у Енглеској се то већ дуги низ година не дешава, чак и када је првенство мање неизвесно).

То значи да неизвесности, сем Класика, нема, да ћете имати пун кофер резултата попут 8:0 (као Барса – Осасуна) или 9:1 (Реал – Гранада) или 2:8 (Депортиво – Реал). То је дивно за гледање, сем ако нисте навијач неких од тих клубова, и сигурно су Меси, Роналдо, Суарез или Нејмар урадили нешто потпуно невероватно на сваком од тих мечева, али специфична тежина таквих резултата је готово ништавна.

Пробај да даш девет комада Стоуку или Свонсију и остаћеш без ногу; а чак и ако успеш, то не значи да на наредном мечу нећеш изгубити од претпоследњег на табели, од неког Норича или Борнмута. У Енглеској свако, заиста, може да победи свакога и да то не буде превелико изненађење, у првих 13 кола ове сезоне то се и дословно десило, а Лестер се последњег викенда новембра шепури на првом месту...

Хегемонија Бајерна или двовлашће Реала и Барсе – понекад се ту умува и каква луда дружина као Симеонеов Атлетико, тек да разбије једноличност – који покупе све најбоље што постоји на тржишту, остављајући конкуренцију далеко иза себе у сваком смислу, то није нешто што је могуће у Енглеској. На велику срећу свих нас који волимо фудбал...

Сјајни Томас Милер недавно је изјавио да је у Бајерну већи изазов када се цео тим подели на тренингу, па играју 11 на 11, него када истрче на првенствену утакмицу. Да ли је то нешто чему се треба радовати и што треба славити?

Новац који је стигао у Премијер лигу омогућио је колико-толико уједначен квалитет и потенцијал да и клуб који тек уђе у пробрано друштво поломи касицу и доведе пристојна појачања. Енглески клубови не живе од продаје и не морају да се одричу својих најбољих играча, што значи да увек постоје макар два разлога да гледате епски судар Кристал Паласа и Њукасла.

И ако то није довољно, на прошлом Светском првенству, једном од најбољих у новијој историји, играла су 42 играча из Бундеслиге и 61 из Примере. Из Премијер лиге? 110.

Да, тимови Премијер лиге, чак и они највећи, бламирају се у Европи, али то је – ако, понављам, занемаримо оно “менталитетско” – данак напорима који се догађају из суботе у недељу, из недеље у суботу, плус ФА Куп, плус Лига куп, плус локални дербији који правим навијачима значе више од свих класика, суперкласика и оберкласика овог света...

Можда ће на крају у првих седам на табели бити оних седам за које се и предвиђало, али ће то успети да буду после много зноја, крви, масница и подлива, на пуним стадионима и у спектакуларном преносу са кадровима који славе фудбал и све његове предности, мане и искривљености...

Памтим све, кажем, и зубе Симоне Вентуре и како је Касано примио ону лопту у трку, памтим “седам сестара” и сваки одсјај сналажљивости Дарија Хубнера, и опет се не бих мењао, и оставио бих их у прошлости, тамо им је најбоље.

Ако је цена за најбољу викенд-забаву са крцатих енглеских стадиона то што ће Премијер лига изгубити ионако пренадувано четврто место у Лиги шампиона, или што ће Арсенал, Јунајтед или Сити бивати понижени од тактички и технички неупоредиво бољих екипа, то је цена коју сам сасвим спреман да платим. Баш као и милијарда људи која са појачаним лучењем пљувачке чека данашње посластице: Сити–Саутемптон и Лестер–Јунајтед.

Као некада недеља у три, стварно, тако не постоји боља ствар од суботе, не толико ове данашње него оне када има меч и у 13.45, па све оне утакмице у 16.00 – не заборавите да обратите пажњу и на Чемпионшип, и тамо зна бити лудница – па онда још једна у 18.30.

Зовите то “најбоље” или “најзанимљивије”, како вам воља, на крају се своди на исто.

А ближе се, знате, и Божић и Нова година: сезона руске салате, ски-скокова, Бечког концерта и врхунског, незаменљивог, непревазиђеног, фудбала са Острва...