Analiza: Najbolja liga na svijetu...!

Možda je Buskets bolji tehničar od svake “desetke” engleskih klubova, možda najbolji igrači sveta zaista i igraju u Španiji, ređe u Italiji, Nemačkoj ili, ako se zovete Zlatan Ibrahimović, onda možete čak i u Francuskoj, dok Englezi troše milione i milijarde na drugi ešalon zvezda... Samo, sve to i dalje ne znači da Premijer liga nije najbolje prvenstvo na svetu!

Fudbal 03.12.2015 | 00:00

Englezi su stigli mnogo kasnije. I totalno nas oduvali.

Dotad je fudbal, onaj inostrani, značio nedelja u tri, osunčane betonske tribine u središtima pitoresknih italijanskih gradova, zajedljivi Fabio Facio i četrdeset zuba u vilici Simone Venture, i neponovljiva skupina majstora dole na travi.

Serija A devedesetih bila je, i ostaće zauvek, najbolja liga svih vremena, sa svojih "sedam sestara", najboljim Milanom i najnesrećnijim Interom i najzabavnijom Parmom, sa svim onim krasnim timovima koji bi se pojavili niotkuda i zapalili Apenine, kao luda Vićenca, kao Pjaćenca sa nezaboravnim Vjerhovodom, kao Breša sa Hubnerom, kao Bari sa mladima Zambrotom i Ventolom, pa posle sa svojim bebama, nestalim Eninajom koji daje gol Interu sa hiljadu metara, te Kasanom koji tog istog dana izgleda bolji od Bađa i Rekobe zajedno, kao Udineze u kojem Birof isporučuje dvadeset i kusur pogodaka kao od šale...

Nemcima nikada nismo pridavali previše značaja, Špance bismo gledali kada je Klasiko ili kada bi se neki tim podigao, kao Selta ili Superdepor, a Englezi su na televiziji bili retko, računajući čak i utakmice Lige šampiona – koliko nezamislivo i smešno danas deluje tako malo fudbala na ekranima! – tek kad bi dogurali do završnice, i valjda sve do Solskjerovog i Šeringemovog plesa u Barseloni 1999. niko im nije pridavao toliko značaja; ali nas nekolicina već je predosećala šta se valja sa severa, gde su novac od TV prava i nezajažljivost Ruperta Mardoka pravili revoluciju. Ne samo fudbalsku, ili makar najmanje fudbalsku...

A kada su najzad došli, bio je to kulturni šok za mnoge: posle onih genijalaca koji su nas uveseljavali, posle baklji koje bi na terenu napravile magluštinu goru nego na starom Dele Alpiju, posle transparenata i melodija koje su dopirale s one strane metalne mreže iza gola, Premijer liga bila je dozlaboga čudna.

Prvo, ti puni stadioni, bez atletskih staza, sa sedenjem i stjuardima u drečavim prslucima; pesme koje su zvučale više kao primalni urlik koji poziva na ustanak; hroničan nedostatak velikih majstora s loptom – u proseku po jedan na svaka dva-tri tima u ligi...

Ali s druge strane, to muško suđenje sa grubim startovima posle kojih bi sudija samo odmahnuo glavom; i ritam, o ritam, nakon italijanskih kraljevskih gambita i najboljih trenera na svetu, nakon španskih vezova i činjenju čuda s loptom, servirano nam je gotovo bezglavo jurcanje po terenu, devedesetominutna entropija koja je obećavala spektakl i svoje obećanje redovno ispunjavala.

Haos koji je ostavljao bez daha. Zabava koja će naglavačke okrenuti ceo svet fudbala. I promeniti ga, da li na bolje ili na gore, zar je važno...

Ako je ljubav ka Kalču bila racionalna – kako je moguće ne odlepiti za najvećim igračima koje je ova igra ikada imala – ona prema Premijer ligi se jednostavno desila, i došla je da ostane kako je liga jačala, i kako smo svi rasli s njom.

Više od petnaest godina traje to nadobudno englesko ubeđivanje da se na Ostrvu odvija “najbolja liga na svetu” – malo je nedostajalo da počnu, kao Ameri u bejzbolu i nekad u košarci, da šampiona Engleske nazivaju “prvakom sveta” – i više od petnaest godina moguće je u kafani ili kancelariji zapodenuti beskrajnu raspravu o tome da li to odgovara istini, ili se fudbal kotrlja mnogo lepše i bolje na manje negovanoj travi italijanskih ili španskih terena...

Novi impetus ove rasprave dobile su ove sedmice, kada je posle još jednog posrtanja engleskih klubova u Evropi – to odavno nije vest – postalo izvesno da će Serija A, dugo godina ponižena i uvređena, od sezone 2017/18 ponovo imati četiri predstavnika u Ligi šampiona, na konto Engleza, koji će pasti na, po merilima i koeficijentima UEFA i (ne)uspesima u Evropi, četvrto mesto po snazi na kontinentu.

Bio je to konačni argument u šaci onih koji odavno tvrde da se u Engleskoj ne igra najbolji fudbal, te da bi se Barselona, Real ili Bajern jednostavno prošetali kroz Premijer ligu. Ne samo to, nego da bi Eibar mogao lako da se bori za Ligu šampiona, a da bi Vest Bromvič primio makar tri–četiri laka komada od Valjekana, Granade ili bilo kog “drugorazrednog” tima iz Primere.

Pa čujte, možda bi zaista i bilo tako, i možda zaista ne stoji ni nevešta odbrana po kojoj Engleze, zaboga, Evropa ne interesuje mnogo (a Liga Evrope ih ne interesuje uopšte), pa su zato toliko slabi kada preskoče Lamanš. Možda su oni zaista slabiji, i taktički manje potkovani, i previše polažu na snagu a premalo na tehniku, što se u prefinjenim takmičenjima, gde je faul uvek faul i gde se štiti platinasta kopačka koja ume da zarola loptu, jednostavno ne prašta...

Možda je Buskets bolji tehničar od svake “desetke” engleskih klubova, možda najbolji igrači sveta zaista i igraju u Španiji, ređe u Italiji, Nemačkoj ili, ako se zovete Zlatan Ibrahimović, onda možete da igrate čak i u Francuskoj, dok Englezi troše milione i milijarde na drugi ešalon zvezda...

Ma kakvi možda, to je zasigurno tako.

Samo, sve to i dalje ne znači da Premijer liga nije najbolje prvenstvo na svetu, i da to neće i ostati dugi niz godina.

Šta, zaista, čini jednu trku za titulom dobrom ili najboljom? Ne umeće, kako bi se prvoloptaški dalo pomisliti, koliko kompetitivnost, neizvesnost, atmosfera, zabava, medijski cirkus...

Krenimo redom. U poslednjih šest sezona, recimo, prvak Španije – o Nemcima, pardon Bajernu, da ne pričamo – sa lakoćom je stizao do brojke od 90 bodova na kraju, neretko su i Barsa i Real išli i više, čak i do “stotke” (u Engleskoj se to već dugi niz godina ne dešava, čak i kada je prvenstvo manje neizvesno).

To znači da neizvesnosti, sem Klasika, nema, da ćete imati pun kofer rezultata poput 8:0 (kao Barsa – Osasuna) ili 9:1 (Real – Granada) ili 2:8 (Deportivo – Real). To je divno za gledanje, sem ako niste navijač nekih od tih klubova, i sigurno su Mesi, Ronaldo, Suarez ili Nejmar uradili nešto potpuno neverovatno na svakom od tih mečeva, ali specifična težina takvih rezultata je gotovo ništavna.

Probaj da daš devet komada Stouku ili Svonsiju i ostaćeš bez nogu; a čak i ako uspeš, to ne znači da na narednom meču nećeš izgubiti od pretposlednjeg na tabeli, od nekog Noriča ili Bornmuta. U Engleskoj svako, zaista, može da pobedi svakoga i da to ne bude preveliko iznenađenje, u prvih 13 kola ove sezone to se i doslovno desilo, a Lester se poslednjeg vikenda novembra šepuri na prvom mestu...

Hegemonija Bajerna ili dvovlašće Reala i Barse – ponekad se tu umuva i kakva luda družina kao Simeoneov Atletiko, tek da razbije jednoličnost – koji pokupe sve najbolje što postoji na tržištu, ostavljajući konkurenciju daleko iza sebe u svakom smislu, to nije nešto što je moguće u Engleskoj. Na veliku sreću svih nas koji volimo fudbal...

Sjajni Tomas Miler nedavno je izjavio da je u Bajernu veći izazov kada se ceo tim podeli na treningu, pa igraju 11 na 11, nego kada istrče na prvenstvenu utakmicu. Da li je to nešto čemu se treba radovati i što treba slaviti?

Novac koji je stigao u Premijer ligu omogućio je koliko-toliko ujednačen kvalitet i potencijal da i klub koji tek uđe u probrano društvo polomi kasicu i dovede pristojna pojačanja. Engleski klubovi ne žive od prodaje i ne moraju da se odriču svojih najboljih igrača, što znači da uvek postoje makar dva razloga da gledate epski sudar Kristal Palasa i Njukasla.

I ako to nije dovoljno, na prošlom Svetskom prvenstvu, jednom od najboljih u novijoj istoriji, igrala su 42 igrača iz Bundeslige i 61 iz Primere. Iz Premijer lige? 110.

Da, timovi Premijer lige, čak i oni najveći, blamiraju se u Evropi, ali to je – ako, ponavljam, zanemarimo ono “mentalitetsko” – danak naporima koji se događaju iz subote u nedelju, iz nedelje u subotu, plus FA Kup, plus Liga kup, plus lokalni derbiji koji pravim navijačima znače više od svih klasika, superklasika i oberklasika ovog sveta...

Možda će na kraju u prvih sedam na tabeli biti onih sedam za koje se i predviđalo, ali će to uspeti da budu posle mnogo znoja, krvi, masnica i podliva, na punim stadionima i u spektakularnom prenosu sa kadrovima koji slave fudbal i sve njegove prednosti, mane i iskrivljenosti...

Pamtim sve, kažem, i zube Simone Venture i kako je Kasano primio onu loptu u trku, pamtim “sedam sestara” i svaki odsjaj snalažljivosti Darija Hubnera, i opet se ne bih menjao, i ostavio bih ih u prošlosti, tamo im je najbolje.

Ako je cena za najbolju vikend-zabavu sa krcatih engleskih stadiona to što će Premijer liga izgubiti ionako prenaduvano četvrto mesto u Ligi šampiona, ili što će Arsenal, Junajted ili Siti bivati poniženi od taktički i tehnički neuporedivo boljih ekipa, to je cena koju sam sasvim spreman da platim. Baš kao i milijarda ljudi koja sa pojačanim lučenjem pljuvačke čeka današnje poslastice: Siti–Sautempton i Lester–Junajted.

Kao nekada nedelja u tri, stvarno, tako ne postoji bolja stvar od subote, ne toliko ove današnje nego one kada ima meč i u 13.45, pa sve one utakmice u 16.00 – ne zaboravite da obratite pažnju i na Čempionšip, i tamo zna biti ludnica – pa onda još jedna u 18.30.

Zovite to “najbolje” ili “najzanimljivije”, kako vam volja, na kraju se svodi na isto.

A bliže se, znate, i Božić i Nova godina: sezona ruske salate, ski-skokova, Bečkog koncerta i vrhunskog, nezamenljivog, neprevaziđenog, fudbala sa Ostrva...