Јакшић: Подржати Српску, не и Додика!

Зашто би интереси политичара у Београду и Бањалуци по дефиницији морали да буду идентични?

Република Српска 01.12.2015 | 07:16

Из иностранства сам пре неки дан примио мејл у коме ме питају да ли ће Србија извршити „анексију” Републике Српске: да ли ће планирани референдум у Српској о Суду и Тужилаштву БиХ послужити Београду да уједини српске земље и тако надокнадити губитак Косова.

Дакле, многи мање упућени, чак добронамерни, политику Милорада Додика приписују политици Александра Вучића. Анексија дела Босне и Херцеговине и гажење међународних уговора. Србија 2015. као Аустроугарска 1908!

На делу је опасна игра која заводљиво убацује у конфузију.

Пошто је не једном показао амбицију да Српска буде „кристализациона тачка српског народа”, како је рекао Јован Цвијић, Додик није једини који подразумева да би српски прекодрински патриотизам по аутоматизму морао да брани сваки његов пројекат на коме заснива власт.

Суштина Додиковог пројекта је разбијање „склепане, скрпане” Босне, која „сигурно неће успети и која не може да успе”. Реторика о одласку Српске из БиХ је Додиковој странци донела већ трећи мандат на власти.

Али последице „одласка” би се књижиле на рачун Србије, земље потписнице Дејтонског споразума, којим је прекинут рат. Задња пошта Додикових потеза јесте Београд. То је тај мали корак да референдум постане „српска анексија”.

Време је да се разбије лукаво грађена флоскула по којој је неслагање са нечијом политиком „издаја”. Недавна посета премијера Вучића Сарајеву и заједничка седница Владе Србије и Савета министара БиХ јесу знак да Србија прихвата БиХ онакву каква јесте, са њена два државно обликована ентитета. Порука да је за Србију и за српски народ најважније да имају добре односе са Бошњацима не умањује улогу Републике Српске.

Нема сумње да је то истовремено и порука разбијачима Босне и многима који данас сматрају да је било каква јавна несагласност с политиком Српске издаја српства, продаја Срба преко Дрине равна продаји Срба преко Ибра.

Зашто би интереси политичара у Београду и Бањалуци по дефиницији морали да буду идентични? Да ли се Додик, када је слао телеграм подршке израелској влади у време инвазије Газе – коју је читав свет осуђивао због прекомерне употребе силе – консултовао с Београдом који је истим поводом изразио „забринутост”? Није. Он има своје интересе.

Чему Додикова јетка примедба током Вучићевог боравка у Сарајеву да је „Србија изабрала погрешног партнера за разговор”? Да ли је то био одговор на Вучићеву молбу да још једном размисли о расписивању референдума?

Додик има право да ризикује. Он у игри са национализмом, сепаратизмом, бизнисом и избором савезника може да добије или изгуби. Београд, када има друкчије интересе, нема право на популистичку болећивост јер само може да изгуби.

Додик лансира тезу о тајном плану опозиције, чији је циљ „рушење актуелне власти” и „перманентна криминализација” председникове личности. Лидер опозиције Младен Босић – кога Додик назива „издајником” – то демантује, узвраћајући да се ради о покушају прикривања разних корупционашких афера које се везују за Додика и људе око њега.

Нема сумње да је у току оштра политичка борба, али зашто би се Додик љутио када се Вучић састане са Босићем? Зар очекује да по раније устаљеној пракси лидери Србије учествују у предизборној кампањи у РС – на Додиковој страни? Премијер Србије није ту да би подржавао било чији монопол власти, већ да се упозна са збивањима у Српској кроз различите визуре.

Још је, међутим, опасније то што су Додикове спољнополитичке активности директна претња намери Београда да нормализује односе у региону.

Додиково је право да Српску претвори у најјаче упориште Русије у региону, да брани анексију Крима, да се 2014. три пута види са Владимиром Путином, да обезбеди да Русија у Савету за имплементацију мира више не гарантује суверенитет и територијални интегритет БиХ, да се Москва уздржи током гласања о продужетку мандата Еуфора, да руски амбасадор у Сарајеву јасно поручи да за БиХ постоје и „друге опције осим ЕУ”, да добије подршку Москве да се укине Уред високог комесара у БиХ, да преко руске агенције Спутњик лансира вест о „тајном плану” рушења власти.

Додик се не труди да прикрије да се неће смирити док не растури државу чију заставу, химну, па ни фудбалску репрезентацију не признаје. „Живим у БиХ зато што морам”, каже он, честитајући Новаку Ђоковићу освајање Мастерса у Лондону и очекујући референдум о независности Српске 2018. године.

Председник Српске има право да одабере пут директног сукоба са највећим делом међународне заједнице, која неће ни да чује за измене дејтонских граница БиХ, али зар све то није посредан притисак на Београд у сложеном времену, у коме Србија своје европске интеграције покушава да усклади са добрим односима на истоку?

Босна и Херцеговина је дестабилизована из политичких, економских и уставних разлога, мамутском кантоналном администрацијом која обухвата 13 влада и 150 министара.

Понајвише је нестабилна захваљујући чињеници да је етничка припадност стуб индивидуалних права и да о свакодневном животу одлучују странке које нису успеле да постану политичке, већ су сачувале исти национални карактер који су имале и пре избијања рата. Још горе, од њих се очекује да поправе пропалу држави и подељено друштво.

Иако се Анекс ИВ, познат као Дејтонски устав, својим недореченостима показао као највећа сметња у изградњи уставне демократске државе, споразум 20 година држи БиХ на окупу. Додик би да се Српска одвоји јер је „можда било исправније да се БиХ већ у Дејтону прогласи као простор са три независне државе”.

Његов сепаратизам, потпомогнут хрватским у Херцег-Босни, ставља Београд и Загреб у неугодну позицију да морају да се бране и поричу спекулације о подели БиХ везане још за времена Милошевића и Туђмана.

Овдашња власт мора да каже да жели специјалне односе са Српском, да потврди све своје обавезе преузете дејтонским потписом, али да то не значи да је потписан бланко чек по коме ће се рачун за политику промоције сепаратизма у Српској на наплату испостављати Београду.

Док Београд не каже јасно: подржавамо и подржаваћемо Републику Српску, али не и сваку политику Бањалуке, Додик ће вешто капиталисати.

Аутор: Бошко Јакшић

Извор: ПОЛИТИКА-БЕОГРАД