Видео - прича: Дан када су Енглези завољели Марадону...

Ово није прича о чувеном голу руком који је Марадона постигао против Енглеске. Ово је прича о оним Енглезима који су се гризли, и још се гризу за језик, када неко нешто каже против великог Дијега. За 90 минута их је купио за цео живот.

Фудбал 01.12.2015 | 23:30

Ниједан помен неке земље не буди толико различитих асоцијација као што је то Енглеска.

Од Шекспира, пастирске пите, Трафаглар сквера и Пајтоноваца до Черчила, колонизације, Битлса и чаја, па назад и све поново.

Једна од асоцијација која ће вам у току набрајања пасти на памет су свакако пабови и фудбал, а енглеска жеља да све што ваља "калеме" и од тога направе бренд, изродила је симбиозу ова два у виду, логично, спортских пабова.

Место где се свашта може чути, али су анегдоте која излазе из уста дебелих добричина за нијансу квалитетније од оних кладионичарских. Овде се мери знање, а не срећа на прелазима.

Није чак ни тајна да сваки спортски паб у Енглеској, незванично или званично, припада навијачима одређеног клуба, па се дешавају различити инциденти када незвани гост упадне у штаб људи наоружаних криглама и шаловима. Али има ту и знања!

Урбана је легенда да они млађи навијачи историју свог клуба најбоље уче од угледних навијача, често чудног надимка, а из прикрајка чекају да се у њиховом омиљеном пабу организује "Квиз у познавању клуба", па да онда уз помоћ "гугла и телефона" победе навијачи који су вишеструко дуже уз клуб од њих. Али тако се "упада" у то ВИП друштво. Мисле они...

"Ко је најбољи фудбалер који је носио наш дрес?"

Питање је којим би се могао означити почетак игре. Чуј игре...

Звучи као да на њега не постоји тачан одговор, али унутар сваког клуба навијача постоји консензус око тога: Боби Чарлтон је најбољи фудбалер Манчестер јунајтеда, Боби Мур Вест Хема, Кени Далглиш Ливерпула, Тијери Анри Арсенала...

У пабу навијача Тотенхема је већ неугодно. Боре се између Џимија Гривса, Гарија Линекера, Глена Ходла, Пола Гаскојна...овима млађима кроз главу пролази и Герет Бејл. Црвене се и плаше погрешног одговора, јер како да не знаш ко је најбољи фудбалер који је носио дрес твог клуба.

А решење је...Дијего Армандо Марадона.

Да, добро сте видели и прочитали.

Дијего Армандо Марадона је на 90 минута носио дрес Тотенхем Хотспура. Да, баш оног клуба са севера Лондона. Нису најбољи ни у свом граду, а на један читав меч су имали Марадону. То је 90 минута више него што је Марадона играо за Арсенал, сат и по времена дуже него што је на себи имао дрес Ливерпул, два полувремена више него што је то било у црвеном дресу Манчестер јунајтеда.

А, како је дошло до тога?

Једноставно, Тотенхем је имао оно што остали клубови нису. Дијеговог доброг пријатеља Оскара Ардилеса.

Популарни "Ози" је тог 1. маја 1986. године организовао хуманитарни меч, а на мегдан је позвао Интер. Како би зарадили што више новца од продатих карата, тек са одиграног меча за Аргентину у Норвешкој долетео је и најбољи фудбалер света у том тренутку. Дијего лично.

Празник рада, а он ради.

Његов први и једини меч за неки енглески клуб десио се у дресу "певаца", а мало је фалило да то буде у дресу Шефилд јунајтеда. И то за стварно.

Овај клуб је имао жељу да га ангажује 1978. године, док је он још фудбал играо у Аргентини, али Управа клуба није послушала тадашњег менаџера Харија Хаслема, који је скаутирао играче по Јужној Америци. Угледао је једног клинца који је у Аргентини већ био "велика ствар", а за Европу је једноставно био непознаница.

Међутим, Управа клуба није хтела ни да чује да за једног 17-годишњег играча плати 200 хиљада фунти (рекордни трансфер у то време је био 1,75 милиона фунти за Паола Росија у Вићенцу), па и не чуди што су сумњичави Енглези одустали.

Међутим, шкртост или шта је већ у питању, одлучили су се да за 40 хиљада фунти мање купе Алехандра Сабељу, сећате се оног доброћудног чикице који је Аргентину водио до финала претходног Светског првенства, који је био потпуни промашај.

И, уместо да гради каријеру на тлу Енглеске, одиграо је само један меч у дресу Тотенхема. Тешко је проценити да ли је то штета или не. Колико је био велика звезда говори и то колико су му повлађивали. Све би урадили како би он био задовољан. Чак је и Глен Ходл "одлучио" да му за овај меч уступи своју десетку.

Прво су "обични смртници" изашли на терен и чекали да се организатор и Бог лично појаве.

Кренули су из тунела, а 30.000 душа устало је да поздрави два хероја. Њиховог локалног "Озија", који је годинама пружао сјајне партије у дресу клуба који воле, а онда и овог са друге планете. Осећали су се посебно јер је њихов миљеник добар пријатељ са ванземаљцем и успео је да га убеди да обуче дрес њиховог клуба.

Да га натопи знојем.

Закорачили су њих двојица са Ардилесовом дечицом на терен "Вајт Харт Лејна" који је сијао од шкљоцања блица. Стотине фотографа је у том тренутку било на трави како би ухватило Дијега Арманда Марадону у дресу Тотенхема. Неки од њих су управо начинили фотографије које имате прилике да видите.

Требало је то да буде Ардилесов дан, али је један човек украо славу. Тако је где год да се појави, знао је Ози шта да очекује…

Док је спикер изговарао имена фудбалера који ће наступити на овом мечу, увек помало дебељушкасти Марадона је зграбио једну од лопти и кренуо прво себе, а онда и публику да забавља. Енглези нису никада видели овако нешто. Тони Галвин и Марк Фалко су шутирали ка голу као да је у питању стандардни тренинг, а шта је Дијего радио?

Играо се на средини терена далеко од било кога. Пимповао је, жонглирао, поигравао се. Исто као што је то чинио на београдској Маракани када га је Кустурица позвао да сними филм, само много отменије и лагодније. Представа је завршена, није занимљиво када то чини док га нико не омета, он се хранио онима који су хтели да га прекину у забави.

Требало му је 30-ак секунди за то, чисто да измами прве аплаузе. Играло се углавном пред голом Интера, а он је командовао нападом. Није то био његов најбољи меч у каријери. Није постигао гол, није асистирао за Фалка и Клајва Алена, али је забављао себе и одушевљене Енглезе.

О његовом стилу игре је сувишно било шта рећи, али свега је ту било. И милиметарски прецизних додавања , дриблинга далеко од гола, штикли у простор, одсуства фер-плеја и присуства дрскости, чак и покушаја маказица. А највише је било њега - Дијега.

Слагао се на том мечу са Гленом Ходлом као да се знају читав живот. Две десетке, само је један био приморан да своју одору преда оном другом. Тих деведесет минута навијачи Спурса су гледали и маштали – а, шта ако ово није једини пут да га гледамо, питали су се они.

"Шта ће бити ако се на предстојећем Светском првенству у другој фази сусретну Аргентина и Енглеска? Видео си како те је лепо дочекала данас публика, да ли ће бити неких проблема?", упитао је новинар после меча Дијега, а преводио је Ардилес.

Дијего је кренуо да одговори да неће бити никаквих проблема, а онда се просто збунио и запитао: "Не разумем ово питање, на какве проблеме мислите?".

Енглески новинар као да је предвидео оно што ће се десити за тачно 52 дана.

На стадиону Астека у Мексику састали су се "Горди Албион" и "Гаучоси", а то је дан који ће заувек памтити сваки становник Енглеске. Прво је својом, или Божјом, руком "спаковао" гол у мрежу Шилтона, а онда је који минут касније испонижавао 11 фудбалера Енглеске.

Да, било је проблема!

Тотенхемовци више нису били омиљени ни у друштву, више је свима било мука од њихове приче о Марадони, том Аргентинцу који је на 90 минута носио њихов дрес. Тај човек је Енглезима "украо" полуфинале Светског првенства, не смеш више ни име да му споменеш.

А, кога то није бринуло?

Власника Тотенхема. Он се заљубио, а и како да га кривите.

Хуманитарна утакмица у организацији Ардилеса имала је и позадинску причу. Нису у Тотенхему били наивни када су убедили Озија да позове свог доброг пријатеља, јер је управо то требало да буде утакмица у којој ће челници клуба убедити Дијега како је у Лондону све сјајно. Трибине, фудбал, атмосфера, живот.

Ардилес је требало да послужи као пример задовољног Аргентинца у Енглеској, али ни 10 милиона фунти које су понудили и то после Светског првенства, читавог инцидента и нерегуларног гола, Наполи је тај који је рекао – НЕ!

Покушали су пре неколико година да га ангажују и као менаџера после отказа који је добио Андре Виљас-Боаш, али је прича Тотенхема и Дијега Арманда Марадоне ипак закључана на оних 90 минута. Ни више, ни мање.

Био је то само један пријатељски меч са Интером, али оним најстаријим навијачима значи још увек више од утакмица од пре неколико година у Лиги шампиона. Да, било је уживање гледати како Тотенхем игра добро на европској сцени, како Герет Бејл уништава најбољег бека планете у том тренутку Мајкона, али ништа не може да замени онај осећај када Марадона обуче дрес твог клуба.

Био је толико велики да посвађа један народ, али недовољно велики да га две нације обожавају до коске.

А, ти на питање у квизу ко је најбољи фудбалер свих времена, чик не одговори са Дијего...