Анализа: Од “Ла бамбе” до “Ла бомбе”...Има ли наде за Рафу Бенитеза?!

Ту где је направио прве фудбалске и тренерске кораке, ту где су га многи видели пре него што је прихватио позив једног другог великог клуба и топли Медитеран заменио Ирским морем, само ту је Бенитез могао поново да се фудбалски роди. Али, зато је Мадрид, та размажена старлета светског фудбала, морао да пристане да се мења због њега.

Фудбал 28.11.2015 | 23:20

Некада вам живот и каријера оду мимо контроле, оном низбрдицом која личи на Сизифово радно место, а да то и не осетите. Понеко вам се смејуљи иза леђа, понекад вам се чини да је понедељак тежи него икада, но то је дух пораза који вас полако вуче ка дну, иако о томе немате појма. Могу проћи и године пре него што схватите шта се дешава.

Рафаел Бенитез није тај случај. Не, у премотавању свог живота он може тачно да упре прстом на дан после којег ништа више неће бити исто. И да призна, ако и даље има скрупула, да је сам крив.

Био је 8. јануар 2009, и црвени део Ливерпула био је убеђен да новогодишње пијанство и даље траје. У последњем мечу у старој години, Бенитезови пулени размонтирали су Њукасл са 5:1 на Парку Светог Џејмса, поносни клуб усудио се да сања титулу јер је први пут у миленијуму у ново лето ушао као први на табели, Бенитез је кредит који је добио оне истанбулске ноћи ставио на “дупло”, па му се није замерило ни када је Робија Кина послао натраг у Тотенхем, из само њему знаних разлога.

Бенитезу се тада стварно слепо веровало. Није могао да уради ништа погрешно док год је његов тим низао победе, могао је читав Енфилд Роуд да попут илузионисте убеди у то да је Н'Гог једнако добар као Дрогба, а да Алберту Ријери недостаје само пола килограма гела на глави па да буде потентан као онај португалски пастув из ергеле сер Алекса Фергусона. Стадионом је одзвањала песма која је давала шпански ритам латино-плесачима у дресу са чудном птицом на грбу – “Ла бамба” је и пола века касније, у извођењу Копа, звучала ново и свеже.

Шпанац је дотад био ћутљив, није падао на лелујаве лопте које би му сервирали Мурињо или Фергусон, чак ни Венгер који је трпео прве минусе навијача Арсенала: смирен и одмерен, са ореолом победника и безгрешника, Бенитез је одбијао да уђе у медијска надмудривања и уздрма мукотрпно стечену хемију свог тима.

Све до 8. јануара, на конференцији за новинаре, дан пред утакмицу са Стоуком, са седам бодова предности над Јунајтедом на табели.

Да ли је све дотад била само варка, па је Мадриђанин годинама кувао, пре него што је претис-лонац злокобно зашиштао? Тек, Бенитез је уочи меча који се сматрао унапред добијеним – Стоук Тонија Пљулиса био је у серији од шест утакмица без победе – први пут ушао у фронтални рат са Алексом Фергусоном, заборавивши да је овај од њега старији и искуснији, те да су острвски медији били спремни да Шкотланђанину једу из руку, ма какво непочинство направио.

Рафа је извадио неко парче папира и почео да са њега чита сваки тренутак у којем су судије, медији и Премијер лига били благонаклони према Фергусону и Јунајтеду. Његов до тада већ одличан енглески, али са јаким нагласком, само је придонео готово комичној збуњености извештача. Последице на тим тек ће се осетити.

Било је то, сетиће се много пута касније Бенитез, али сетиће се касно, као да се голоруки залећете на тенк.

Лонг сторy схорт, Џерад је опаучио пречку, Стоук је одолео на Британији, у наредних неколико кола Ливерпул је просуо још бодова, Јунајтед је отишао далеко, далеко испред – толико далеко да их ни мартовско лудило у победи од 4:1 на Олд Трафорду није могло стићи...

Има оних који ће говорити да се вирус пропасти већ и пре тога био угнездио испод Копа, да је сулудо било и помислити да ће Џерард и Торес, у ма колико доброј форми били и ма колико се телепатски разумевали, моћи сами да донесу титулу, посебно када се толико повређују, и посебно када су њихове резерве били Набил ел Жар и поменути Н'Гог.

То за ову причу – јер ово је, и поред болног подсећања за све навијаче Ливерпула, прича о Бенитезу, а не о Енфилду – и није толико важно, колико имиџ и несигурност што ће од те сезоне па надаље пратити шпанског стручњака.

Две мајсторске титуле с Валенсијом и једна магија на Босфору чиниле су га, понављамо, недодирљивим и изазивале страхопоштовање код противника, авај, од пролећа 2009. Рафаел Бенитез постаће човек којег знамо данас: несигурни чова забринутог погледа, редовно на стубу срама због дефанзивне тактике – Хорхе Валдано ће то једном приликом сажети овако: “Бенитезови тимови изгледају као гов... на врху штапа” – руменог лица и недостатка самопоуздања.

Бенитезов ауторитет од тада се неповратно урушио, тип који је веровао у науку и статистику почео је да тумара по мрачним угловима стадиона и да се поводи за медијским написима, његова кадровска решења била су неуверљива, његова појачања углавном промашена; јавна је тајна да му се читав тим Интера спрдао и да га је подривао, мала је сатисфакција била што су му доцније навијачи Челсија најзад опростили када их је подсетио како у мајској ноћи дивно низ грло склизне шампањац из европског трофеја; чак и град који је заволео и који је заволео њега, Напуљ, прозрео га је за само две-три године и ускратио му гостопримство, мада вам то ни Наполитанци ни Бенитез неће признати.

Рафаел Бенитез био је, већ дуго, фудбалски мртав човек који хода.

И Реал Мадрид је, каквог ли парадокса, био једини спас.

Ту где је направио прве фудбалске и тренерске кораке, ту где су га многи видели пре него што је прихватио позив једног другог великог клуба и топли Медитеран заменио Ирским морем, само ту је Бенитез могао поново да се фудбалски роди.

Али, зато је Мадрид, та размажена старлета светског фудбала, морао да пристане да се мења због њега.

И пре свега, за то је морао да буде поново Рафаел Бенитез, непоколебљиви и ауторитативни мајстор тактике, каквог су знали и у каквог су били заљубљени Местаља и Енфилд. Никако Рафаел Бенитез, збуњена марионета Флорентина Переза, талац размажених навијача који захтевају да се безглаво срља напред чак и ако је пред вама минско поље – стварно, нема већег клуба са незнавенијим присталицама, и никакве мантре да постоји неки “Реалов пут” не стоје; то је у најбољем случају била само бледа копија Барселонине школе фудбала и живота – и када год Кристијано Роналдо или неки други господар Реалове свлачионице нешто лане у мадридској спортској штампи, био би зајапурен попут цуре на трећем састанку, после треће чаше вина.

Када је Рафа у лето 2004. напуштао Валенсију, један од његових главних аргумената за “дезертирање” био је неспоразум са председником клуба и финансијерима око појачања и играчког кадра.

“Тражио сам им кауч, а они су ми купили лампу”, тако је Бенитез описао трансфер-политику Валенсије.

У Реалу није добио лампу, али је затекао скупоцени намештај у дуплексу са погледом на море, стан у који смеш да уђеш само ако се претходно изујеш и обећаш да нећеш ништа да дираш: океј, нама дилетантима бити тренер Реала заиста изгледа као посао из снова, пустиш их и они сами трче и освајају трофеје, само што живот није фудбалски менаџер, колико год та игра бивала унапређивана из године у годину.

Мач над главом висио је Бенитезу после 0:4 против Барселоне – није то био страшан пораз само зато што су Мадриђани поново били приморани, да, стварно приморани, да аплаудирају противничком играчу, већ зато што је Реал изгледао као Буриданов магарац, разапет између жеље и могућности, тактике и повика са трибина, ега Рафаела Бенитеза и ида Кристијана Роналда.

Тај магарац, знамо, на крају басне крепа од глади...

“Ла бамба” се, негде успут, претворила у “Ла бомбу”: у ноћи у којој се страховало од терористичких напада, зликовац је на Бернабеу био само један, и имао је орошене наочари и изгубљен поглед.

Обожаваоци Жозеа Муриња, попут Горчина Стојановића, имају теорију да је Португалац онај свој први Класико, новембра 2009. - баш негде у време када је Бенитез добијао прве претње отказом у Ливерпулу – изгубио намерно с 5:0, како би уљуљкао ривале; глупост, заиста, али из тешких се пораза, ако нисте лузер по вокацији, умеју створити добре навике.

Чинило се да Бенитез неће преживети свој “намерни” пораз и ону смејалицу Луиса Суареза.

Али не дешава се у фудбалу све онако како замисле медији и портали с бомбастичним насловима, па је свилен гајтан спакован у фијоку на још неко време, на изричиту наредбу председника Флорентина Переза; па хеј, и у политици је највећа особина диктатора она да су тотално непредвидиви.

Перез овог пута није био мадридски Нерон, како ћу га једном приликом назвати на овом истом месту.

Није се, као толико много пута до сада, склонио да са брда гледа своје чедо у пламену и да свира виолину, знајући да је безбрижан и недодирљив. На конференцији у понедељак увече ипак је деловао као човек по први пут спреман да преузме одговорност за оно што ради, да призна да се лоше одлуке на стадиону Сантјаго Бернабеу не доносе само на клупи и у свлачионици, него много више у ложи. Дао је Бенитезу можда орочену и можда крајње условну подршку, али ипак подршку.

Рафа зато одавде има само један пут: да схвати да је ово последња, највећа, најневероватнија шанса коју ће добити до краја свог живота, да поново постане човек од ауторитета, да скине фрак шпанског конобара и у својој свешчици прекрижи неколико имена, па припадала она и другом-трећем најбољем фудбалеру на свету.

Само ако прихвати да је одавно мртав и избрисан, он може да устане, васкрсне, и победи своје демоне, рођене у злој крви 8. јануара 2009. године, уочи једног кишовитог поподнева у Стоуку.