Тужна прича о Вележу из Мостара, једном стадиону, држави и нама!

На срећу, или на жалост, јеби га, не знам ни сам, али моја сјећања не сежу толико далеко у доба тројке која је у оној држави била позната као Бе-Ем-Ве (Бајевић-Марић- Владић). Више ми је у сјећању једно лијево крило ког су многи успоређивали са Драганом Џајићем, са којим опет никакве везе немам, осим симпатије према црвено-бијелој боји. То лијево крило ломило је кичму противничким бековима и центрирало у 16 м праве пројектиле, али тек након што је знао изломити кичму својим чуварима. Туце, Семир Туце се звао лијевокрилац и проузроковао ми је бројне трауме.

Фудбал 23.11.2015 | 00:00

У вријеме док је он играо за Вележ (од 1982. до 1987.) са Црвеном Звездом је омјер био готово изједначен. Звезда има само једну побједу више. Нисам га могао побиједити, па сам им се временом придружио и Вележ ми је постао један од најдражих клубова, посебно што сам исчекивао да ће Туце сваког љета доиста наслиједити Џају у црвено-бијелом дресу. То се, на моју жалост, никад није десило. Симпатија према Вележу је остала, а касније се и додатно продубила.

Деведесете су биле године кад се о фудбалу а и ногомету није пуно причало. Бројни стадиони постали су гробља, неки су спаљени, неки оронули, неки су постали логори или нека врста сабирних центара одакле су „они други" прослијеђивани даље у праве логоре. Стадион Под Бијелим бријегом, то вјечно одзвањајуће име, синоним за Вележ, постао је управо то – сабирни центар и логор. А да би се то десило Вележ и све што има призвука са Вележом и неким заједништвом је протјерано са стадиона.

Мрачне су то биле године. Једним указом, једним упереним прстом, случајним погледом губио се живот, а могло би се рећи да су сретници били они којима је „само" одузето право на имовину. Бар су остали живи, а могли су и посвједочити о злу које је преокупирало све. Баш то се десило и Вележу. Једним указом клуб је само протјеран са свог стадиона, сви освојени пехари нестајали су у опћем метежу, а на адресу је уписан нови корисник – ХНК Зрињски.

Појаснимо само једну битну разлику због које ми је Вележ посебно драг. Током Другог свјетског рата Вележовци су несебично гинули у борби против фашиста, док је Зрињски играо своју НДХ лигу без брига. Дуго је рад клубу био забрањен, али дошло је дакле такво вријеме тамо неке '92. године и остало све до данас кад је црно постало бијело и обрнуто.

Дуго времена о Вележу заиста нисам имао прилике ништа чути. А и није било ничега по чему би се имало чути, осим те једне „стварчице". Она представља парадигму стања у Мостару, у БиХ, у бившој СФРЈ.

Постоји једна сјајна књига која се зове Фудбалом против непријатеља . Аутор, Симон Купер, је након вишегодишњег стажа на трибинама и новинарисања одлучио кренути путем локалних, националних и репрезентативних ногометних дербија који су више од самог спорта, који више представљају рат другим средствима. Бока Јуниорс и Ривер Плата, Интер и Милан, Њемачка и Енглеска, Селтик и Рејнџерс...То су утакмице за које кажемо да су високог набоја или ризика. Репрезентативне утакмице више и немају тај набој, али ова посљедња итекако има, иако због кажњавања Рејнџерса који је „пропао" у ниже лиге и нису баш учестале посљедње вријеме. Католици против протестаната. Управо тако се најчешће сагледава сраз два гласгоwска клуба.

Писац, на нашу жалост, или срећу, јебем га ја, завршава књигу негдје баш почетком деведесетих и у најави исказује нове „ногометне" сукобе попут онога између Хрватске и Србије. На његову срећу ту је и завршио јер би му за оно шта се дешавало у том периоду до данас мало била још једна књига, а у тој књизи једно од незатворених поглавља би засигурно било баш оно мостарско.

Дакле, Вележ и Зрињски.

Укуцате ли име оба клуба у Гугл, прво што ће вам избацити неће бити историјат утакмица ова два клуба већ „нереди" који посебно у овом случају представљају наставак рата, скоро па не и другим средствима јер се, на жалост, пречесто заврше и разлупаним главама. А све је то само одраз стања у граду.

Двије школе под једним кровом, два града под једним небом... Све то постоји и ријетко тко се приупита да ли је све то и одрживо. Наставимо ли онда тако логичан слијед би био и два клуба под истим рефлектором и трибинама. Е, ту ипак запињемо.

У неколико наврата појављивале су се иницијативе да се Вележ врати на стадион Под Бијелим бријегом и ниједна није успјела. Било је и стидљивих иницијатива од стране градоначелника, Љубе Бешлића али узалуд. Управо ових дана и мјесеци актуална је још једна иницијатива али можемо је унапријед отписати као узалудну. Зашто?

На то нам најбољи одговор даје Драган Марковина, један од бројних аутора књиге Рођени за вјечност, Мостарац на привременом раду у Сплиту и Загребу.

- Могућност да се Вележ у овим околностима врати на стадион Под Бијелим бријегом равна је нули. И то из неколико разлога, од којих је кључни тај да овакво стање одговара свима који се нешто питају. Било на једној или другој страни града, било на државној разини. Поједностављено говорећи, такво што се неће догодит, јер би такав чин јасније но ишта друго указао на бесмисленост рата и ситуације подијељености у којој град од рата егзистира - пише он.

Као једини начин да се политичке факторе присили да прихвате Вележов повратак на свој стадион он види организацију масовних грађанских просвједа. До тога ипак неће доћи, истиче.

- С једне стране, зато што добар дио данашњих грађана Мостара нема никакво сјећање, ни емотивну везу с предратним градом, а с друге што је значајан дио оних који су остали, макар и подсвјесно прихватио нову реалност. У свему томе, с обзиром на специфичну ситуацију Мостара, који је остао истински мултиетнички град, повратак Вележа на свој стадион и нормализацију те чињенице неће допустити нитко коме овакво наказно подијељено друштво и држава одговарају. А то су мање-више сви из врха политичких и религијских номенклатура.

И сад ће сви указивати на Мостар, то ругло подијељености, тај град који је "некад бацао свјетла далеко", укључујући и ону петокраку са грба. Камо среће да је само Мостар у питању.

- Једини пут унутар којег би Вележ изнова могао израсти у велики клуб чија би симболика надилазиле границе источног дијела града и носталгичне сентименте Мостараца у егзилу, односио би се на чињеницу да клуб постане мјесто окупљања и подршке свих људи у босанскохерцеговачком друштву којима менталитет племенских заједница не одговара - закључио је овај сажети есеј о Вележу наш друг и брат, Марковина.

Вележ тренутно живи свој други живот пуно ближе извору свог имена – врха Вележ. Навикава се на протјераност и баш као и сви они коју дијеле судбину Вележа тешко то иде. Није само до средине. Заправо, најмање је до средине. Данашњи Вележ као да је своје срце оставио Под Бијелом бријегом и тренутно му пријети још једно испадање из Премијер лиге Босне и Херцеговине у нижи ранг. И не само то, већ се и дио навијача у потпуности уклопио у мостарску реалност па Вележ данас сматрају углавном бошњачком својином, као нека врста контрапункта Зрињском.

Пристајући на ту игру пристају и на вјечну прогоњеност, чак и да се којим чудом врате на стари стадион. Мања би штета била да су у потпуности угасили звијезду са грба него да исту арче. Бар би на споменику писало: "Био једном један Вележ...", а онда би га изјео зуб времена и тако заборављен попут Партизанског гробља Богдана Богдановића живио би само у легенди док има оних који га се сјећају или који су играли за Вележ.