Данијел Пејџ: Осјећам се као Српкиња!

Исписала је нове странице српске кошарке тиме што је у марту постала прва натурализована играчица у репрезентацији Србије. Многи су били скептични по том питању, али је она све очарала прво својим певањем химне „Боже правде“, а потом и играма у дресу Србије на путу до историјске титуле европског шампиона.

Кошарка 20.11.2015 | 22:40

Данијел Пејџ је у интервјуу за Б92 открила зашто се одлучила да игра за Србију, како су људи из њеног окружења реаговали на то, какве амбиције има и још много тога...

Девојка рођена пре 29 година у Колораду прво је желела да постане фудбалерка, да би захваљујући оцу схватила да је талентована за кошарку. Завршила је Небраска колеџ, а врло брзо се преселила у Европу, где је бранила боје бугарског Дунава, израелског Јерусалима, мађарског Залегержега и неколико француских клубова.

На самом почетку, на питање како се осећа као прва странкиња у историји српске кошарке, Данијел је одговорила:

„Веома сам поносна што сам прва, осећај је заиста посебан. Гледам на то као сјајну прилику која ми је пружена, да будем у тиму са таквим девојкама, да радим са сјајним стручним штабом и представљам Србију“.

Највеће заслуге за то што је Данијел добила прилику да представља Србију има селекторка репрезентације Марина Маљковић, која је покренула прави препород женске кошарке у нашој земљи у последњих неколико година.

„Марина ме је позвала, добила је мој број од моје пријатељице која је играла у њеном тиму у Француској. Одмах ме је заинтересовала и није ми требало много времена да пристанем. Врло брзо сам схватила да сам донела праву одлуку“.

Данијел наглашава да није помно пратила репрезентацију Србије пре него што је добила позив Маљковићеве, али да је знала да је то тим који је много напредовао последњих година.

„Могу да кажем да сам највише упозната са кошаркашима који су играли у НБА лиги, као што су Владе Дивац и Пеђа Стојаковић. Због свих успеха које су имали са репрезентацијом у последњих 20 година, није било могуће не приметити их. Одавно сам знала да је Марина селектор националног тима, а пратила сам њен рад јер тренира Лион, а ја играм у Француској. Због тога сам и знала за њен пројекат који води овде и за све успехе које су девојке имале последњих година и било је јасно да су у успону“.

И док се она није двоумила када је добила понуду да игра за Србију, каже да је за њене најближе њена одлука била као ’гром из ведра неба’.

„Када сам рекла мами, она је била узбуђена због мене јер сам добила прилику да представљам једну земљу и играм на следећем нивоу, могу тако да кажем. С друге стране, тата је имао више питања, хтео је да зна више о свему томе, а како сам му објаснила какву прилику сам добила имао је разумевања. Пријатељи су били поприлично шокирани јер немам никакве рођаке у Србији, пре тога сам била овде само једном, и то због утакмице. Нисам имала очигледну повезаност са Србијом и када сам им рекла да сам добила српски пасош, питали су ме: ’Како се то десило?’. За сада немају планове да дођу да ме гледају како играм у Србији, али ми је већ 15-20 њих најавило да ће ме бодрити у Рију“.

Добродошлица у Србији, по њеним речима, није могла да буде боља јер су се сви потрудили да се осећа као код куће од првог дана.

„Људи су сјајно реаговали, осетила сам се добродошлом. Не причам српски, па сам имала ограничен контакт са људима на улици, али су ме саиграчице фантастично прихватиле, као и стручни штаб. Осећам да су се сви потрудили да се осећам као код куће. Била сам нервозна пре доласка, нисам била сигурна како ће остале девојке у тиму реаговати. Јер, ипак сам ја натурализована играчица, каквих овде до сада није било, а нисам их раније познавала. Међутим, од првог тренутка су сви били пријатељски настројени према мени и заиста не бих могла да тражим ништа више. Све су се трудиле око мене, шта год да ми је било потребно, оне би ми помогле“.

Колико се добро снашла у тиму Србије видело се на Европском првенству у Румунији и Мађарској, на којем су изабранице Марине Маљковић оствариле највећи успех у историји женске кошарке у нашој земљи.

„Циљ пре Европског првенства је био да будемо међу првих пет тимова и изборимо место у квалификацијама за Олимписке игре у Рио де Жанеиру. Златна медаља је због тога била нешто што нисам могла ни да замислим и дошла је као велико изненађење, али само резултатски. Атмосфера у тиму је сјајна и сви смо узбуђени што смо део њега. Окружење је толико позитивно, није нам тешко да вредно радимо, учимо нове ствари, а успут се и дружимо. Заиста уживамо“.

Злато у Будимпешти је српским кошаркашицама донело и прво учешће на Олимпијским играма. Многе чланице нашег националног тима Игре у Рио де Жанеиру наредне године виде као круну својих каријера, па тако и Данијел.

„Ако будемо одиграле како знамо и умемо, можемо да очекујемо да ћемо подићи прашину, а потом ћемо видети докле ћемо догурати. Има још времена до Рија, прво нас чекају утакмице са Немачком и Луксембургу, а потом у фебруару још две у фебруару у квалификацијама за наредно Европско првенство у Чешкој. Желимо све четири победе и да се тако полако припремимо за све оно што нас чека следећег лета“.

Занимљиво, Пејџова је одавно одустала од идеје да ће се икада наћи на Олимпијским играма, све док није стигао позив да игра за Србију.

„Када гледате Олимпијске игре, још као дете схватате да су оне нешто највеће што један спортиста може да доживи. До њих стижу само они најбољи и то ми је био сан док сам била клинка, али када сам била на колеџу, било је јасно да нећу моћи да се изборим за место у репрезентацији Сједињених Држава. Помислила сам да никада нећу остварити свој сан, али чим ме је Марина позвала и рекла да бисмо могле да одемо у Рио, само сам је питала: ’Шта треба да урадим?’“.

На питање да ли ће се случајно осећати чудно јер ће на највећој спортској планетарној смотри представљати Србију, а не Сједињене Државе, Данијел је дала занимљив одговор.

„Не мислим да ће ми бити чудно, зато што се сада осећам као Српкиња. Провела сам довољно времена овде, јесте да не знам језик, али много волим овај народ и осећам се као код куће“.

Колико се осећа код куће најбоље показује то како пева химну Србије, енергично као да је рођена овде. Иако каже да је брзо научила речи химне „Боже правде“, учење самог језика јој иде много теже.

„Није ми било много тешко да научим химну. Моја прва цимерка Јована Вукоје је прошлог лета је села са мном, написала ми је речи и како се шта тачно изговара и на крају сам то савладала. Српски језик је веома тежак, то морам да нагласим. Знам неке стандарне изразе, као што су ’Добар дан’, ’Како си’ и неке које из очигледних разлога не би требало објављивати (смех), знам химну и то је битно“.

За крај, Данијел нам је открила да ли је пробала традиционалне српске специјалитете и шта јој се посебно свиђа.

„Много волим српску храну. Омиљена грицкалица ми је Плазма, посебно она са чоколадом. Роштиљ обожавам, сарму још нисам пробала, али планирам ускоро“, рекла је Данијел Пејџ за Б92.

Женска кошаркашка репрезентација прву утакмицу у квалификацијама за Европско првенствоп 2017. године у Чешкој игра у суботу од 19 часова у хали „Пионир“. Улаз на ту утакмицу је бесплатан.