Видео - анализа: Нова мађарска ''лака коњица''...!

Прича о невероватном мађарском тиму, паду и повратку на велику сцену. Животна лекција од "комшија".

Фудбал 20.11.2015 | 00:00

Сећам се Петера Дистла...

Његово лице ми је остало урезано у сећању још док сам скупљао сличице за Панинијев албум Мексико 1986. Прилично чупавог и изразито брадатог голмана, "правог џина међу стативама", запамтио сам још из сезоне Купа УЕФА 1984/1985. Бранио је за Видеотон против Партизана и касније у полуфиналу против Жеље.

Излудео је нас Југословене.

Лајош Детари ми је некако имао најзвучније име из тог, за мене, дефинитивно, најбољег албума у серији "Мундијал". Од Мађара, наравно. После Мексика више нисам ни скупљао сличице мађарских репрезентативаца. Не зато што ме колекционарство тог типа није занимало, напротив. Просто, "комшије" се више никада нису нашле на великом такмичењу, самим тим ни у Панинијевим бројним албумима који су излазили после. Тачно 13, до Француске 2016.

Рекох звучно име?

Истог тренутка ми кроз главу пролеће: "Грочиш, Бузански, Лорант. Лантос, Божик, Закариаш. Будаи, Хидекути, Цибор. Кочиш и Пушкаш."

Ово већ одјекује!

У даху, гласом пуног поштовања и изразом искреног дивљења, отац ми је говорио презимена 11 "магичних Мађара". То је за њега, без трунке дилеме, био најбољи фудбалски тим икада.

Идентичним гласовним ритмом, редоследом наученим као када свештена лица изговарају "Оче наш". Без грешке. Зарез, тачка, све на свом месту. Никада није мењао мишљење. Чак и када је убрзо планетом завладала легендарна бразилска навала: Гаринча, Диди, Вава, Пеле и Загало. Ни када су ученици Сепа Хербергера, утемељивача немачке фудбалске империје, "чудом у Берну", оставили управо Мађаре без светске титуле.

Дивио се Енглезима, Шпанцима, Италијанима. Марадони, Кројфу, великом Кајзер Францу, Росију, Платинију, Зидану... Све је њих поштовао и волео, али "мађарску лаку коњицу" је једноставно обожавао.

Зашто баш њих?

Играли су прецизно, нападачки, брзо. Најбоље. Прелепо.

Нисам га разумео, јер је за мене као дечака Дијего био Бог. Фудбалски чудотворац који је ногом и руком пркосио реалности, просечности, а ње је, из моје перспективе, тада било далеко мање него данас. За мене је остао један једини - Дијего Армандо Марадона.

Дивио сам се многима после њега. Можда су Лионел Меси и Кристијано бољи фудбалери. Можда су то били Роландо, Зидан или Роландињо.

Али Марадона...

Мисли преточене у писану реч легенди југолсовенског новинарства, радио преноси и "журнали" београдских биоскопа, креирали су почетком педесетих година прошлог века у глави детета неизбрисиву слику савршеног мађарског тима. Када га је деда одвео на стадион ЈНА, а исти ти Мађари без много зноја преслишали његове идоле и величине попут Беаре, Белина, Бошкова, Милутиновића, Зебеца, Веселиновића и Бобека, све му је било кристално јасно.

"Лака коњица" и нико више!

Енглезима су променили свест о фудбалу.

Суочени са новом фудбалском магијом и претечом "тоталног фудбала", до тада невиђеном формацијом "3-5-2" министра Густава Себеша, сачињеном од мајстора игре, препотентни Енглези схватили да се лопта пика и на континенту и то много боље него тих година на Острву.

Заблуда о недодирљивости енглеског националног тима разбијена је у парампарчад. Штавише, "Горди Албион" био је понижен, први пут код куће заглибљен у леденом новембарском блату под копитама "лаке коњице".

Мађрски тим, олимпијски шампион из Хелсинкија 1952, имао је част да буде први ван Британије који је победио на Вемблију!

Симбол фудбала је тог 25. новембра 1953. био крцат, а вероватно је свака душа од њих 105.000 на самом стадиону очекивала "блицкриг" и противника приљубљеног главом за патос већ у првој рунди. Анкете пре меча недвосмислено су говориле - Британци су уверени у лак и убедљив тријумф.

После 27 минута игре, "коњица" је у пуном галопу газила Лондоном!

На великом семафору стајало је невероватних 1:4. Нандор Хидекути са три, Ференц Пушкаш са два поготка, као и Јожеф Божик са једним голом посрамили су Енглезе као нико пре и то усред колевке фудбала. У Лондону, 6:3.

"Нова концепција фудбала. Енглеска, колевка игре, овако нешто никада није видела", записало је оштро перо "Тајмса".

Дефанзивац Сид Овен је Мађаре описао следећим речима: "Играју као да су са друге планете".

Боби Робсон је имао 20 година, није играо, али је добро уочио све: "Видели смо систем и стил игре који никада раније нисмо".

Дејли Мирор је само потврдио: "Сумрак фудбалских богова".

Једне британске новине пренеле су разговор репрезентативаца Харија Џонстона и Билија Рајта из свлачионице на полувремену утакмице:

"Шта да радим Били?", питао је Џонстон саиграча. Уследио је ужасавајући одговор: "Заиста не знам, Хари".

Уствари, нико није знао. И то не само у Енглеској...

Ширу јавност у Британији је највише болела чињеница да је "понос нације" доживео пораз од тима који је дошао са друге стране "гвоздене завесе". Истинске заљубљенике у фудбал и навијаче податак да Енглеска од "континенталаца" није изглубула од 1863. године. Од када игра и постоји репрезентација!

Ови подаци чинили су тријумф Мађара буквално неподношљивим за Острвљане.

Осрамоћени Енглези, али и даље убеђени у своју супериорност, инсистирали су да реванш буде одигран што пре. И он је заказан веома брзо у Будимпешти...

Већ 23. маја 1954, уочи Светског купа у Швајцарској, уприличен је нови мегдан. На чувеном Неп стадиону било је 92.000 одушевљених сведока најтежег пораза "Албиона" у историји - 7:1.

Кочиш и Пушкаш постигли су по два гола, Хидекути, Тот и Лантос су се по једном уписали. Енглези се нису оправили ни од прве, а већ је пукла друга, још гора брука.

"Дакле, овако изгледа бити беспомоћан", изговорио је у Будимпешти Волтер Винтерботом, енглески селектор.

Било је то коначно признање да Енглеска мора да се ослободи застарелих вредности и метода. Да прихвати промене, које, гле чуда, нису потекле од њих. Као творци игре сматрали су да полажу пуно право да је мењају само онда када закључе да су промене потребне, што су као вечити робови традиције ретко радили.

Мађари су им објаснили!

"Замислите најбољи тим који сте икада видели - е то је Мађарска, ако не и боља", биле су речи Џекија Сјуела, сведока оба дебакла са терена.

Мало је познат податак да је мађарски "Златни тим", предвођен ударним нападачким квартетом Пушкаш, Кочиш, Божик и Хидекути, статистички гледано најбољи свих времена. Ако се изузме пораз у финалу Светског првенства 1954. од Западне Немачке (3:2), "лака коњица" је од 14. маја 1950. до 19. фебруара 1956. била без пораза, а за то време забележила је 43 победе и шест ремија.

Само су Пушкаш и Кочиш, играјући за национални тим, заједно постигли СТО ПЕДЕСЕТ И ДЕВЕТ (159) голова!

Први их је за 11 година у репрезентацији дао 84 (85 утакмица), а други за осам година 75 ("само" 68 утакмица). Пушкаш је први на вечној листи најбољих репрезентативних стрелаца, Пеле други, Кочиш трећи...

Било би вероватно још голова од овог невероватног тандема, да "лака коњица" није нестала у вихору рата. Неуспела Мађарска револуција 1956. означила је крај једне савршене генерације мађарских фудбалера.

Мађарски фудбал трајао је још 16 година, а онда се и он негде изгубио. Залутао...

"Кад слушам причу о 'лакој коњици', стекнем утисак да су Мађари најбоље испричана лекција о томе да у спорту, и животу генерално, то што данас јеси, не значи да ћеш и сутра бити и да многи ту лекцију никада нису савладали. Рачунајући и нас..."

Пласманом на ЕУРО 2016, Мађарска се после тачно три деценије враћа на велику сцену. Последње значајно такмичење играла је 1986. на Мундијалу у Мексику, док се последњег учешћа на шампионатима Старог континента једва сећају и старије генерације.

Било је то у Белгији 1972. године.

"Немзети Тизенеги", некада страх и трепет за читав свет, у бескрајној колични бродолома последњих деценија, коначно је угледао луку спаса.

Француска 2016!

ТРОСТРУКИ ОЛИМПИЈСКИ ПОБЕДНИЦИ
Мађарска је власник три олимпијска злата и то у периоду када је медаља у фудбалу имала много већу вредност него данас. Победници олимпијских турнира били су у Хелсинкију 1952, Токију 1964 и Мексику 1968. У Риму 1960. били су трећи, а у Минхену 1972. други. На претходна два Европска првенства на којима је учествовала, Мађарска је била трећа у Шпанији 1962. и четврта у Белгији 1972. Играла је девет пута на Мундијалима и два пута била друга. У Француској 1938. и Швајцарској 1954.

САПЛИТАЊЕ "КОЊИЦЕ"
Једино! Мађарска је на Светском првенству 1954. победила Јужну Кореју 9:0, Немачку 8:3, Бразил 4:2, Уругвај 4:2, али у финалу, упркос томе што је у осмом минуту водила 2:0, поражена од Немачке 2:3.