Video - analiza: Nova mađarska ''laka konjica''...!

Priča o neverovatnom mađarskom timu, padu i povratku na veliku scenu. Životna lekcija od "komšija".

Fudbal 20.11.2015 | 00:00

Sećam se Petera Distla...

Njegovo lice mi je ostalo urezano u sećanju još dok sam skupljao sličice za Paninijev album Meksiko 1986. Prilično čupavog i izrazito bradatog golmana, "pravog džina među stativama", zapamtio sam još iz sezone Kupa UEFA 1984/1985. Branio je za Videoton protiv Partizana i kasnije u polufinalu protiv Želje.

Izludeo je nas Jugoslovene.

Lajoš Detari mi je nekako imao najzvučnije ime iz tog, za mene, definitivno, najboljeg albuma u seriji "Mundijal". Od Mađara, naravno. Posle Meksika više nisam ni skupljao sličice mađarskih reprezentativaca. Ne zato što me kolekcionarstvo tog tipa nije zanimalo, naprotiv. Prosto, "komšije" se više nikada nisu našle na velikom takmičenju, samim tim ni u Paninijevim brojnim albumima koji su izlazili posle. Tačno 13, do Francuske 2016.

Rekoh zvučno ime?

Istog trenutka mi kroz glavu proleće: "Gročiš, Buzanski, Lorant. Lantos, Božik, Zakariaš. Budai, Hidekuti, Cibor. Kočiš i Puškaš."

Ovo već odjekuje!

U dahu, glasom punog poštovanja i izrazom iskrenog divljenja, otac mi je govorio prezimena 11 "magičnih Mađara". To je za njega, bez trunke dileme, bio najbolji fudbalski tim ikada.

Identičnim glasovnim ritmom, redosledom naučenim kao kada sveštena lica izgovaraju "Oče naš". Bez greške. Zarez, tačka, sve na svom mestu. Nikada nije menjao mišljenje. Čak i kada je ubrzo planetom zavladala legendarna brazilska navala: Garinča, Didi, Vava, Pele i Zagalo. Ni kada su učenici Sepa Herbergera, utemeljivača nemačke fudbalske imperije, "čudom u Bernu", ostavili upravo Mađare bez svetske titule.

Divio se Englezima, Špancima, Italijanima. Maradoni, Krojfu, velikom Kajzer Francu, Rosiju, Platiniju, Zidanu... Sve je njih poštovao i voleo, ali "mađarsku laku konjicu" je jednostavno obožavao.

Zašto baš njih?

Igrali su precizno, napadački, brzo. Najbolje. Prelepo.

Nisam ga razumeo, jer je za mene kao dečaka Dijego bio Bog. Fudbalski čudotvorac koji je nogom i rukom prkosio realnosti, prosečnosti, a nje je, iz moje perspektive, tada bilo daleko manje nego danas. Za mene je ostao jedan jedini - Dijego Armando Maradona.

Divio sam se mnogima posle njega. Možda su Lionel Mesi i Kristijano bolji fudbaleri. Možda su to bili Rolando, Zidan ili Rolandinjo.

Ali Maradona...

Misli pretočene u pisanu reč legendi jugolsovenskog novinarstva, radio prenosi i "žurnali" beogradskih bioskopa, kreirali su početkom pedesetih godina prošlog veka u glavi deteta neizbrisivu sliku savršenog mađarskog tima. Kada ga je deda odveo na stadion JNA, a isti ti Mađari bez mnogo znoja preslišali njegove idole i veličine poput Beare, Belina, Boškova, Milutinovića, Zebeca, Veselinovića i Bobeka, sve mu je bilo kristalno jasno.

"Laka konjica" i niko više!

Englezima su promenili svest o fudbalu.

Suočeni sa novom fudbalskom magijom i pretečom "totalnog fudbala", do tada neviđenom formacijom "3-5-2" ministra Gustava Sebeša, sačinjenom od majstora igre, prepotentni Englezi shvatili da se lopta pika i na kontinentu i to mnogo bolje nego tih godina na Ostrvu.

Zabluda o nedodirljivosti engleskog nacionalnog tima razbijena je u paramparčad. Štaviše, "Gordi Albion" bio je ponižen, prvi put kod kuće zaglibljen u ledenom novembarskom blatu pod kopitama "lake konjice".

Mađrski tim, olimpijski šampion iz Helsinkija 1952, imao je čast da bude prvi van Britanije koji je pobedio na Vembliju!

Simbol fudbala je tog 25. novembra 1953. bio krcat, a verovatno je svaka duša od njih 105.000 na samom stadionu očekivala "blickrig" i protivnika priljubljenog glavom za patos već u prvoj rundi. Ankete pre meča nedvosmisleno su govorile - Britanci su uvereni u lak i ubedljiv trijumf.

Posle 27 minuta igre, "konjica" je u punom galopu gazila Londonom!

Na velikom semaforu stajalo je neverovatnih 1:4. Nandor Hidekuti sa tri, Ferenc Puškaš sa dva pogotka, kao i Jožef Božik sa jednim golom posramili su Engleze kao niko pre i to usred kolevke fudbala. U Londonu, 6:3.

"Nova koncepcija fudbala. Engleska, kolevka igre, ovako nešto nikada nije videla", zapisalo je oštro pero "Tajmsa".

Defanzivac Sid Oven je Mađare opisao sledećim rečima: "Igraju kao da su sa druge planete".

Bobi Robson je imao 20 godina, nije igrao, ali je dobro uočio sve: "Videli smo sistem i stil igre koji nikada ranije nismo".

Dejli Miror je samo potvrdio: "Sumrak fudbalskih bogova".

Jedne britanske novine prenele su razgovor reprezentativaca Harija Džonstona i Bilija Rajta iz svlačionice na poluvremenu utakmice:

"Šta da radim Bili?", pitao je Džonston saigrača. Usledio je užasavajući odgovor: "Zaista ne znam, Hari".

Ustvari, niko nije znao. I to ne samo u Engleskoj...

Širu javnost u Britaniji je najviše bolela činjenica da je "ponos nacije" doživeo poraz od tima koji je došao sa druge strane "gvozdene zavese". Istinske zaljubljenike u fudbal i navijače podatak da Engleska od "kontinentalaca" nije izglubula od 1863. godine. Od kada igra i postoji reprezentacija!

Ovi podaci činili su trijumf Mađara bukvalno nepodnošljivim za Ostrvljane.

Osramoćeni Englezi, ali i dalje ubeđeni u svoju superiornost, insistirali su da revanš bude odigran što pre. I on je zakazan veoma brzo u Budimpešti...

Već 23. maja 1954, uoči Svetskog kupa u Švajcarskoj, upriličen je novi megdan. Na čuvenom Nep stadionu bilo je 92.000 oduševljenih svedoka najtežeg poraza "Albiona" u istoriji - 7:1.

Kočiš i Puškaš postigli su po dva gola, Hidekuti, Tot i Lantos su se po jednom upisali. Englezi se nisu opravili ni od prve, a već je pukla druga, još gora bruka.

"Dakle, ovako izgleda biti bespomoćan", izgovorio je u Budimpešti Volter Vinterbotom, engleski selektor.

Bilo je to konačno priznanje da Engleska mora da se oslobodi zastarelih vrednosti i metoda. Da prihvati promene, koje, gle čuda, nisu potekle od njih. Kao tvorci igre smatrali su da polažu puno pravo da je menjaju samo onda kada zaključe da su promene potrebne, što su kao večiti robovi tradicije retko radili.

Mađari su im objasnili!

"Zamislite najbolji tim koji ste ikada videli - e to je Mađarska, ako ne i bolja", bile su reči Džekija Sjuela, svedoka oba debakla sa terena.

Malo je poznat podatak da je mađarski "Zlatni tim", predvođen udarnim napadačkim kvartetom Puškaš, Kočiš, Božik i Hidekuti, statistički gledano najbolji svih vremena. Ako se izuzme poraz u finalu Svetskog prvenstva 1954. od Zapadne Nemačke (3:2), "laka konjica" je od 14. maja 1950. do 19. februara 1956. bila bez poraza, a za to vreme zabeležila je 43 pobede i šest remija.

Samo su Puškaš i Kočiš, igrajući za nacionalni tim, zajedno postigli STO PEDESET I DEVET (159) golova!

Prvi ih je za 11 godina u reprezentaciji dao 84 (85 utakmica), a drugi za osam godina 75 ("samo" 68 utakmica). Puškaš je prvi na večnoj listi najboljih reprezentativnih strelaca, Pele drugi, Kočiš treći...

Bilo bi verovatno još golova od ovog neverovatnog tandema, da "laka konjica" nije nestala u vihoru rata. Neuspela Mađarska revolucija 1956. označila je kraj jedne savršene generacije mađarskih fudbalera.

Mađarski fudbal trajao je još 16 godina, a onda se i on negde izgubio. Zalutao...

"Kad slušam priču o 'lakoj konjici', steknem utisak da su Mađari najbolje ispričana lekcija o tome da u sportu, i životu generalno, to što danas jesi, ne znači da ćeš i sutra biti i da mnogi tu lekciju nikada nisu savladali. Računajući i nas..."

Plasmanom na EURO 2016, Mađarska se posle tačno tri decenije vraća na veliku scenu. Poslednje značajno takmičenje igrala je 1986. na Mundijalu u Meksiku, dok se poslednjeg učešća na šampionatima Starog kontinenta jedva sećaju i starije generacije.

Bilo je to u Belgiji 1972. godine.

"Nemzeti Tizenegi", nekada strah i trepet za čitav svet, u beskrajnoj količni brodoloma poslednjih decenija, konačno je ugledao luku spasa.

Francuska 2016!

TROSTRUKI OLIMPIJSKI POBEDNICI
Mađarska je vlasnik tri olimpijska zlata i to u periodu kada je medalja u fudbalu imala mnogo veću vrednost nego danas. Pobednici olimpijskih turnira bili su u Helsinkiju 1952, Tokiju 1964 i Meksiku 1968. U Rimu 1960. bili su treći, a u Minhenu 1972. drugi. Na prethodna dva Evropska prvenstva na kojima je učestvovala, Mađarska je bila treća u Španiji 1962. i četvrta u Belgiji 1972. Igrala je devet puta na Mundijalima i dva puta bila druga. U Francuskoj 1938. i Švajcarskoj 1954.

SAPLITANJE "KONJICE"
Jedino! Mađarska je na Svetskom prvenstvu 1954. pobedila Južnu Koreju 9:0, Nemačku 8:3, Brazil 4:2, Urugvaj 4:2, ali u finalu, uprkos tome što je u osmom minutu vodila 2:0, poražena od Nemačke 2:3.