Анализа КК Партизан: Кад ни ОВИМ не дотучеш противника...

Уместо да усмери црно-беле ка вредној победи, спектакуларан кош Андреје Милутиновића означио је "почетак краја" на гостовању у Задру.

Тим Партизана под вођством Пере Божића ове сезоне је доживео седам пораза у 10 мечева АБА лиге. Од тога се четири могу сврстати у категорију "трагичних".

1. коло, Металац - Партизан 67:64

Кош Јошила 1,3 секунде пре краја, при резултату 63:64, на асистенцију Малешевића из седећег положаја.

6. коло, Цибона - Партизан 63:57

Пет поена предности почетком четврте четвртине, минимално вођство три минута пре краја (54:55) и онда серија Цибоне 9:2, уз тотални "прекид филма" у редовима црно-белих.

7. коло, Партизан - Крка 69:70

Тринаест поена предности крајем првог полувремена, "плус 10" у трећој четвртини, затим пад у игри, па "вађење" и долазак до прага победе... У пенал-завршници, међутим, тактичке грешке, Цветковићевих 2/4 са линије слободних бацања и кош Мулалића са пола терена уз звук сирене.

10. коло, Задар - Партизан 65:61

"Минус 11" у 18. минуту, серија од 11:0 за преокрет у трећој четвртини, па у четвртој 51:57 и 54:59, а онда... Два пута по једно слободно бацање за последњих пет и по минута утакмице.

Јесте да се састав тима константно мењао, да нису увек били исти актери, али многи јесу ту од почетка и после Задра се може извести закључак да их претходни порази нису учинили бољим, ни мудријим.

Зашто Партизан после толико утакмица и већ солидног заједничког искуства није у стању да приведе крају практично добијену утакмицу? Зашто и како дозвољава противнику да се врати из "нокдауна"?

Спектакуларна тројка Андреје Милутиновића у 33. минуту, уз фаул Ивана Рамљака и додатно слободно бацање, стабилном тиму би послужила као увод у коначну егзекуцију противника.

Када после дужег периода добре одбране одеш на "плус шест" (51:57), када имаш разигране појединце (Милутиновић, Маринковић, Џонс), када противник нема идеју, а подршка са трибина утихне... Требало би да је то - то.

Али, ако одмах у следећем нападу примиш тројку после офанзивног скока, па убрзо још једну, па отвориш рекет лошом одбраном од "пика"... Онда си противника вратио у живот и довео га у психолошку предност, док на другој страни, под страхом од пораза, уз сат који откуцава, почињеш да правиш несхватљиве грешке у нападу.

Задрани јесу поправили одбрану, пре свега нису дозволили Кевину Џонсу да их тотално "затрпа", али четири постигнута поена црно-белих за последњих седам минута, односно два за последњих пет и по минута, само су мањим делом последица фанатичног ангажовања и поново пронађеног самопоуздања домаћег тима.

Главни разлози су у немиру који се увукао у редове Партизана - грчу искусних, безглавом срљању младих, одсуству јасног система и хијерархије, у којој се зна ко шта треба да ради и када. То је, наравно, одговорност тренера.

Утиче и то што је Партизан тек довео играча који би требало да буде главни "диригент" игре (Џамар Вилсон), па су сада потребни ново уигравање и нова прерасподела улога. Уз питање које чека одговор - да ли је Вилсон уопште "тај" плејмејкер?

Тешко је рећи када ће све доћи на своје место и какви ће онда бити резултати, али чињеница је да црно-бели у наредном периоду имају добар распоред и да им је то, можда, последња реална шанса да направе трајнији бег из зоне испадања.

У петак у Пионир стиже Тајфун, потом је на распореду гостовање Цедевити, па три везана меча код куће - Олимпија, Металац и Мега Лекс.

Ако ништа друго, навијачи Партизана су и даље на нивоу из претходних сезона и уз њихову гласну подршку ова екипа крхког самопоуздања и објективних играчких лимита, као против Будућности, да буде на горњој граници својих могућности.

Ако ни то не буде довољно...