Анализа: Зашто нико не воли репрезентативну паузу?!

Календар Светске фудбалске организације прописује пет термина у којима се репрезентације састају да би играле такмичарске или пријатељске утакмице. Зашто то толико излуђује љубитеље фудбала?

Фудбал 15.11.2015 | 16:00

Сигма Оломуц – Јихлава, Гранитас – Унетис, Парну – Тамека, Панетоликос – Јанина…

То су само неке од најзанимљивијих утакмица које су се играле ове недеље у току репрезентативне паузе. Љубитељи фудбала, а и кладионица, остали су ускраћени за мечеве најјачих европских лига, као и за клупски међународни фудбал, па неки у шали репрезентативне паузе називају и "фудбалски пост".

Да, у току репрезентативне паузе играју и репрезентације, али, ако ослушнемо шта мисле "уживаоци фудбала" – то није то.

Толико је постала омражена да је чак и период од јуна до августа, када паузирају фудбалска првенства широм Европе, једноставно занимљивији. Прво, јер је природно да постоји пауза између два првенства, а као друго сваког дана су ту трачеви о трансферима, доласцима и одласцима фудбалера и тренера. Оним хардцоре фановима иностраних клубова није непознато ни гледање припремних мечева на турнејама у Малезији или САД.

За почетак, потпуно је погрешно звати период у коме играч одлази у своју земљу да би се припремио за утакмице репрезентације: репрезентативна пауза. Чак и у том изразу видљиво је то да фаворизујемо клупски фудбал у односу на репрезентативни. И све се више иде ка томе…

Репрезентативна пауза представља само навијачима, или боље да кажемо гледаоцима, одмор од клупског фудбала, јер је за професионалног фудбалера та недеља као и свака друга. Можда и тежа.

Играће фудбал, или ако није у репрезентацији – чекају га тренинзи.

Промена у којој из стабилног и уиграног система у ком игра из недеље у недељу, долази у тим у ком сви причају истим језиком, и где мора да се прилагоди другачијој тактици тренера, није никаква пауза од фудбала за њега.

Проблем је и у томе што то траје само неколико дана. Недовољно за фудбал, а ни за прави одмор.

ФИФА календар годишње прописује пет термина у којима се играју међународне утакмице.

Крај марта, средина јуна, почетак септембра, почетак октобра и средина новембра. У том периоду од девет дана репрезентативци би требло да се окупе, уиграју и одиграју, углавном, две утакмице.

Ако у то урачунамо и потенцијална путовања на гостовања, заиста је тешко поверовати да је могуће изградити "тимски дух" или "хемију репрезентације", да не причамо о некој тактици, када су окупљања пет пута годишње по неколико дана.

Проблематични су и термини...

Термин од средине јуна најмање одговара фудбалерима.

Већини се неколико недеља пре тога завршила сезона, па у том периоду не могу ни да планирају одмор, јер им одмах после тога следи десетак дана са репрезентацијом.

Проблем са терминима у марту, септембру, октобру и новембру, јасно је свима, највише смета клубовима.

Страхује се од повреда усред сезоне у дресу репрезентације, па ћете видети да постоје и притисци да "не мора баш сваки минут да проведе на терену".

Често се може чути и идеја да се репрезентативне паузе продуже или споје у једну, односно, уместо пет термина од по 9 дана - квалификације би се играле из једног или два пута, а то би оставило већи простор за уигравање тима. Или не?

Да ли бисмо толико лоше подносили репрезентативну паузу да смо којим случајем кроз квалификације ишли успешно, а не своје учешће завршили након само неколико утакмица – можда би се друга песма певала и једва бисмо чекали да од фудбала одморе тимови Премијер лиге, Примере, Бундеса, али и наше Суперлиге, јер игра репрезентација?

Да, вероватно би тако било, јер колико год људи обожавали клупски фудбал он и даље не привлачи толику пажњу као једно Светско првенство у фудбалу. А на њему не играју клубови…

Процес одласка на једно такво првенство не би требало да буде толико досадан и напоран, али често јесте када пропустиш три последња велика такмичења, а такмичарске утакмице негде на пола пута постану пријатељске. Пред крај квалификационог пута их почнеш називати "припремама за наредне квалификације које почињу за годину дана"...

Темпо у ком у једној години репрезентација одигра девет до десет утакмица, односно на окупу је око 45 дана годишње, најмање погодује репрезентацији Србије.

Зашто?

Па због тога што је од последњег одласка на велико првенство и после њега смењеног Радомира Антића променила шест селектора за пет година.

Или да будемо прецизни: мењамо селектора на сваких 8,83 мечева.

У том смислу уигравање тима је још теже. Србија у наредне квалификације улази са Александром Коларовим, који је суспендован за први меч, и Немањом Матићем кога нећемо гледати на прве три утакмице репрезентације.

Не треба говорити да су то једни од најбитнијих играча у досадашњем систему Радована Ћурчића. Фалиће пробојност Александра Коларова, који се против Јерменије сјајно слагао са Филипом Костићем, али ко ће заменити Немању Матића на средини терена?

Како почети са уигравањем без главних играча?

Тренинзи су недовољни да би се све идеје селектора спровеле на дело, а излишно је говорити о томе колико је проблематично што су сусрети на сваких неколико месеци. Континуитет је изузетно битан за спровођење неког система, а то ће вам први рећи Вељко Пауновић.

Систем се успоставља радом из дана у дан, а у ком случају је то могуће постићи?

Само у случају када се репрезентација пласира на неко велико такмичење, и тако себи обезбеди "припреме". Или да се молите да ће клубови "петице" успети да убеде ФИФА да промени календар такмичења тако да све репрезентативне обавезе буду у току једног месеца...

Заједнички рад неколико недеља, а онда и време проведено на том првенству кључни су у креирању система, па је за почетак потребно мало "среће", а пре свега знања, да би се отишло на велико првенство и "избориле припреме".

Ту је срећа, ако се искористи наравно, да су млађе категорије репрезентације Србије оствариле успехе на таквим првенствима, па између њих постоји хемија и неки систем игре. Сада је на оној најстаријој селекцији да то искористи. У супротном, сваки успех у млађим категоријама је био узалудан.

Верујте, не мрзе у свим земљама тзв. репрезентативну паузу. Негде их једва чекају…