Анализа: Клоп, Енфилд и пед... са Запада!

Ливерпул одавно није клуб из Кигеновог, Шенклијевог или Пејслијевог доба, знао је то Јирген, само што се надао да искреност и срце које је понео у коферу преко Северног мора могу да излече његов нови дом од покондирености, комплекса више вредности и непоправљиве заљубљености у прошлост које више нема.

Фудбал 12.11.2015 | 23:00

Причао ми је после да сам на стадиону био још 1986, али тога се не сећам, а улазница која би могла потврдити, проверио сам, одавно је нестала у бројним селидбама фамилије. Прве меморије су ми негде из 1990, па се настављају даље, и сцена је увек као прецртана под индигом: сели бисмо на Запад, мало испод ложе – мада је ложа изгледала другачије него сада – прошао би чича са заставама и капама но ујак, који је на том стадиону одрастао и поклонио ми срећно детињство, не би се освртао на њега, ја бих нестрпљиво чекао да се чује оно “... боре се поштено...” и играчи би изашли; више се гледао фудбал, па се трибина скоро и не сећам, знам само да би ујак одмахнуо руком ка Северу и рекао „Замисли да си међу оним лудацима“, али би се и помало смејао док би то изговарао.

А онда једном није било исто. Ујак ме није могао водити, па сам ишао с неком даљом фамилијом. Не знам ни која је била утакмица, али морала је бити 1992. или 1993. јер је гостовала нека екипа за коју дотад нисам ни чуо – шарени су клубови заменили добро познатог Жељезничара, Осијек, Сутјеску или Вардар које сам гледао уживо – јер је било мало, баш мало гледалаца, и јер као кроз маглу памтим да је играо Анто Дробњак; кад смо већ ту, можда је играо и Сорин Влајку и где ли је, забога, тај човек?

Звезда се мучила и дуго је било лоше, заправо смо у ствари могли чак и губити са један или два нула – ах, зашто нисам чувао те карте? Интернет би тако хитро помогао да се повежу конци – када је тај рођак ухватио нас децу за руку и рекао „Идемо, клинци.“

Идемо?

„Овде нема ништа“, љутнуо се и повукао нас ка излазу, промрмљавши како ћемо чути на радију ако се нешто деси.

Био сам збуњен, осећао сам се као да сам издао тим и као да цела трибина буљи у нас док клепећемо оним степеницама, као да ће одмах да ме стигне клетва „пед... са Запада“. И није ми, поврх свега, било јасно како је могуће да „нема ништа“. Доле су неки људи чија сам имена знао и чије сам постере сакупљао и даље трчали за лоптом, довикивали су се толико близу да можеш да их чујеш, неки је маторац гласно псовао и тражио да уђе тај-и-тај и да све реши, а ми смо, какве трагедије, излазили са стадиона.

Заболело ме то „нема ништа“, остало урезано, једино ће неке женске речи деценију-две касније моћи да ме заболе тако; ишло је контра свега што сам, иако још дете, знао о фудбалу.

Зар није ишчекивање гола, тог неухватљивог врхунца велике игре, било скоро једнако сладострасно као и сам тренутак кад лопта пређе са лепше стране креча? Зар није и одсуство климакса климакс по себи? Шта ако падне гол, а ми га нисмо видели? Какав је то гол на радију, голови на радију не постоје док су рефлектори упаљени, голови на радију су превара у поређењу и са једним лошим и погрешним додиром виђеним уживо, а камоли целим једним голом?

И зар није само један гол, онај најгори, из траљавог пенала који није требало да буде свиран, зар није он, тако смо васпитани, вреднији од паркинг-места, избегавања саобраћајне гужве, ућареног минута на излазној капији, два месеца живота, читавог универзума?

Свега сам се сетио ових дана, када је Јирген Клоп, нови менаџер Ливерпула, причао о осећају туге, усамљености и начетог, ако не и напуклог срца након што су у 82. минуту утакмице против Кристал Паласа, трибине Енфилда почеле полако да се празне када је сјајни Скот Дан – зрео је за репрезентацију, одавно – постигао гол за 2:1.

Могу да се ставим у његову кожу, без лажне скромности: као што сам ја те 1992. или 1993. био наиван, добродушан и заслепљен идеализмом, тако је и Јирген Клоп, као какав заљубљени десетогодишњак, мислио да је нашао парњака свом Дортмунду.

Чуо је приче о легендарном пољу Енфилда, слушао је „Yоу'лл Невер Wалк Алоне“ у изведби „Жутог зида“ са Вестфалена и једва чекао да га загрми онај црвени, хранио се анегдотама из славне историје које су сведочиле о безрезервној и неупитној љубави према клубу, вероватно премотавао ону ноћ у Истанбулу хиљаду пута и срце би му залупало јаче јер се спанђао са својом сродном душом; на крају крајева, дошао је у Енглеску, где је све почело – не само котрљање фудбала, него и његов култ – а дочекали су га, какве ли туге, полупразни редови и људи који хрле ка излазу чим било шта пође по злу...

Ливерпул одавно није клуб из Кигеновог, Шенклијевог или Пејслијевог доба, знао је то Јирген, само што се надао да искреност и срце које је понео у коферу преко Северног мора могу да излече његов нови дом од покондирености, комплекса више вредности и непоправљиве заљубљености у прошлост које више нема.

Већ и Истанбул је добар пример: док је бољи део трибине код 0:3 на полувремену започео ону песму о корачању кроз кишу и ветар, било је оних који су полако кренули на пољану испред „Ататурка”, спуштених глава негирали стихове најиконичније навијачке песме у фудбалу. Касније ће по форумима писати исповести и добити заслужену кофу помија; исто се десило и навијачима Ситија који нису сачекали да Џеко и Агуеро донесу титулу чекану 44 године; чак је и Џорџ Бест причао како није видео голове Шерингема и Солскјера у Барселони јер је већ био у таксију који са Ноу Кампа фура према граду...

Ето, догађа се и најбољима, и онима који воле фудбал и поседују га, као Бест, али колико бисте векова морали да живите па да себи опростите да сте, којом несрећом, изашли после Аугенталера, Бендера и лопте која пролази кроз ноге Дике Јуниора Стојановића?

Није то прерано излажење са стадиона енглески изум, дешава се спорадично свуда, дешава се, видите на мом примеру, баш одавно – у Немачкој и Шпанији много мање, али чини се да је, парадоксално, број “раноранилаца” прогресивно већи што је клуб богатији, успешнији, и што игра лепши фудбал – само што је у Енглеској усавршено и доведено до болног врхунца.

И не само на Енфилду или на Олд Трафорду или на Емиратима, не, чак и на “мањим” британским стадионима и код оних који се поносе својом прошлошћу и оданошћу, већ негде око 85. минута почиње бедна сеоба на паркинге и станице метроа. Не чини то тужнима само тренере као што је Клоп и само фудбалере, који не могу и не смеју бити имуни на оно што долази са трибина; и лопта некако остаје усамљена и бедна, као да се издува, као момак што на Тргу Републике чека ону која се неће ни појавити...

Све ово слика је и прилика превасходно Премијер лиге, али како су Енглези били пионири у много чему, то је за очекивати да ће се пелцер овог корова примити и другде. Једина разлика је што је превоз у Немачкој мало бољи, а стадиони се селе ван града, па наш лажни фан нема где, све и ако би хтео...

Конфекцијски навијачи, пластичне заставице и селфији са трибина, промена термина утакмица из викенда у викенд, све то је пошаст модерног фудбала, у којем је на трибинама размажена публика са ајфонима која одлазак на стадион једначи са изласком у ресторан, оперу, на сплав или на концерт (постоји она, њима омиљена реченица „Неће нико да ме прави будалом за моје паре“, као да их не праве будалама и за џабе, сваког дана по цео дан?!), посх деца и спонзори садашњих и будућих старлета који могу безбрижно да цалну неколико стотина фунти за карту тик уз аут линију, авион, хотел, а што да не и шопинг, кад смо већ у иностранству...

А они прави навијачи су за то време у пабовима око стадиона или у чарапама из којих вире прсти пред ТВ екранима, њима се срце цепа када Дан постигне гол и када Клоп доживи први пораз на Енфилду, али још више када виде да је место које би требало да заузима искрени присталица остало празно у осамдесет и неком минуту...

Ови први, да резимирамо, нису навијачи већ посматрачи, не фанови већ тек присутни, и не схватају да је оно што је фудбал учинило великим, а стадионе храмовима, у ствари света тајна двосмерног протока емоција.

Не треба они на трави да инспиришу и радују ове горе, а потоњи да их гледају као да су на трапезу или на позорници, то мора да буде симбиоза, широки булевар љубави и оданости, што већина посетилаца утакмица у Италији или Клоповој Немачкој схвата: ту смо и кад тиму не иде, као што је Дортмундова трибина била све теснија и све гласнија када је прошле сезоне Борусија почела да посрће за све паре.

Али хајде да не свалимо све на ове барабе. Ево минималне одбране оних који одлазе рано, наравно, ако је реч о правим навијачима, а не идиотима са селфи-стиковима.

Ако је већ фудбал двосмерна улица, једино када је прихватљиво да окренеш леђа играчима је када су они окренули леђа теби, када се не труде и не поштују те – ни твоје време, ни твоје дланове, ни твоје грло. Замислите екипу која се поштено и не озноји – резултат утакмице, за овај хипотетички сценарио, није битан колико залагање и борбеност – али их, на концу, уместо салве звиждука сачека тишина потпуно празне трибине, уз само једног редара који лењо скупља отпатке испод седишта?

Зар није такав одлазак са стадиона, у случају да се љубав према клубу не доводи у питање, људскији и смисленији вид протеста него оно сумануто прозивање играча, њихово скидање у гаће и постројавање испред трибине као пред водом СС-оваца, што додатно понижава фудбалере, набија им страх од најмање грешке и тако веже ноге и за наредних пет мечева?

Био би, када би фудбал био рационална и математички мерљива работа. Али пошто сви ми – и Јирген Клоп – знамо да није, и да је онај један гол важнији од сваког разума, сваке саобраћајне гужве, сваког разочарења, онда за тужне стадионске ласте које псујући лете на станицу градског превоза, опроста ни оправдања нема.

Једино се можемо надати да ће научити лекцију на најболнији могући начин, као бегунци са “Ататурка”, као Џорџ Бест у таксију у Барселони... Да ће, као неки од нас, добити посттрауматски стадионски стрес синдром.

Јер не сећам се скоро ничега с оне утакмице када сам и сам, ни крив ни дужан, био „пед... са Запада“, али памтим да смо, у колима на радију, чули да смо га дали. Био је то, и остао, најтужнији гол у мом животу.