Analiza: Klop, Enfild i ped... sa Zapada!

Liverpul odavno nije klub iz Kigenovog, Šenklijevog ili Pejslijevog doba, znao je to Jirgen, samo što se nadao da iskrenost i srce koje je poneo u koferu preko Severnog mora mogu da izleče njegov novi dom od pokondirenosti, kompleksa više vrednosti i nepopravljive zaljubljenosti u prošlost koje više nema.

Fudbal 12.11.2015 | 23:00

Pričao mi je posle da sam na stadionu bio još 1986, ali toga se ne sećam, a ulaznica koja bi mogla potvrditi, proverio sam, odavno je nestala u brojnim selidbama familije. Prve memorije su mi negde iz 1990, pa se nastavljaju dalje, i scena je uvek kao precrtana pod indigom: seli bismo na Zapad, malo ispod lože – mada je loža izgledala drugačije nego sada – prošao bi čiča sa zastavama i kapama no ujak, koji je na tom stadionu odrastao i poklonio mi srećno detinjstvo, ne bi se osvrtao na njega, ja bih nestrpljivo čekao da se čuje ono “... bore se pošteno...” i igrači bi izašli; više se gledao fudbal, pa se tribina skoro i ne sećam, znam samo da bi ujak odmahnuo rukom ka Severu i rekao „Zamisli da si među onim ludacima“, ali bi se i pomalo smejao dok bi to izgovarao.

A onda jednom nije bilo isto. Ujak me nije mogao voditi, pa sam išao s nekom daljom familijom. Ne znam ni koja je bila utakmica, ali morala je biti 1992. ili 1993. jer je gostovala neka ekipa za koju dotad nisam ni čuo – šareni su klubovi zamenili dobro poznatog Željezničara, Osijek, Sutjesku ili Vardar koje sam gledao uživo – jer je bilo malo, baš malo gledalaca, i jer kao kroz maglu pamtim da je igrao Anto Drobnjak; kad smo već tu, možda je igrao i Sorin Vlajku i gde li je, zaboga, taj čovek?

Zvezda se mučila i dugo je bilo loše, zapravo smo u stvari mogli čak i gubiti sa jedan ili dva nula – ah, zašto nisam čuvao te karte? Internet bi tako hitro pomogao da se povežu konci – kada je taj rođak uhvatio nas decu za ruku i rekao „Idemo, klinci.“

Idemo?

„Ovde nema ništa“, ljutnuo se i povukao nas ka izlazu, promrmljavši kako ćemo čuti na radiju ako se nešto desi.

Bio sam zbunjen, osećao sam se kao da sam izdao tim i kao da cela tribina bulji u nas dok klepećemo onim stepenicama, kao da će odmah da me stigne kletva „ped... sa Zapada“. I nije mi, povrh svega, bilo jasno kako je moguće da „nema ništa“. Dole su neki ljudi čija sam imena znao i čije sam postere sakupljao i dalje trčali za loptom, dovikivali su se toliko blizu da možeš da ih čuješ, neki je matorac glasno psovao i tražio da uđe taj-i-taj i da sve reši, a mi smo, kakve tragedije, izlazili sa stadiona.

Zabolelo me to „nema ništa“, ostalo urezano, jedino će neke ženske reči deceniju-dve kasnije moći da me zabole tako; išlo je kontra svega što sam, iako još dete, znao o fudbalu.

Zar nije iščekivanje gola, tog neuhvatljivog vrhunca velike igre, bilo skoro jednako sladostrasno kao i sam trenutak kad lopta pređe sa lepše strane kreča? Zar nije i odsustvo klimaksa klimaks po sebi? Šta ako padne gol, a mi ga nismo videli? Kakav je to gol na radiju, golovi na radiju ne postoje dok su reflektori upaljeni, golovi na radiju su prevara u poređenju i sa jednim lošim i pogrešnim dodirom viđenim uživo, a kamoli celim jednim golom?

I zar nije samo jedan gol, onaj najgori, iz traljavog penala koji nije trebalo da bude sviran, zar nije on, tako smo vaspitani, vredniji od parking-mesta, izbegavanja saobraćajne gužve, ućarenog minuta na izlaznoj kapiji, dva meseca života, čitavog univerzuma?

Svega sam se setio ovih dana, kada je Jirgen Klop, novi menadžer Liverpula, pričao o osećaju tuge, usamljenosti i načetog, ako ne i napuklog srca nakon što su u 82. minutu utakmice protiv Kristal Palasa, tribine Enfilda počele polako da se prazne kada je sjajni Skot Dan – zreo je za reprezentaciju, odavno – postigao gol za 2:1.

Mogu da se stavim u njegovu kožu, bez lažne skromnosti: kao što sam ja te 1992. ili 1993. bio naivan, dobrodušan i zaslepljen idealizmom, tako je i Jirgen Klop, kao kakav zaljubljeni desetogodišnjak, mislio da je našao parnjaka svom Dortmundu.

Čuo je priče o legendarnom polju Enfilda, slušao je „You'll Never Walk Alone“ u izvedbi „Žutog zida“ sa Vestfalena i jedva čekao da ga zagrmi onaj crveni, hranio se anegdotama iz slavne istorije koje su svedočile o bezrezervnoj i neupitnoj ljubavi prema klubu, verovatno premotavao onu noć u Istanbulu hiljadu puta i srce bi mu zalupalo jače jer se spanđao sa svojom srodnom dušom; na kraju krajeva, došao je u Englesku, gde je sve počelo – ne samo kotrljanje fudbala, nego i njegov kult – a dočekali su ga, kakve li tuge, poluprazni redovi i ljudi koji hrle ka izlazu čim bilo šta pođe po zlu...

Liverpul odavno nije klub iz Kigenovog, Šenklijevog ili Pejslijevog doba, znao je to Jirgen, samo što se nadao da iskrenost i srce koje je poneo u koferu preko Severnog mora mogu da izleče njegov novi dom od pokondirenosti, kompleksa više vrednosti i nepopravljive zaljubljenosti u prošlost koje više nema.

Već i Istanbul je dobar primer: dok je bolji deo tribine kod 0:3 na poluvremenu započeo onu pesmu o koračanju kroz kišu i vetar, bilo je onih koji su polako krenuli na poljanu ispred „Ataturka”, spuštenih glava negirali stihove najikoničnije navijačke pesme u fudbalu. Kasnije će po forumima pisati ispovesti i dobiti zasluženu kofu pomija; isto se desilo i navijačima Sitija koji nisu sačekali da Džeko i Aguero donesu titulu čekanu 44 godine; čak je i Džordž Best pričao kako nije video golove Šeringema i Solskjera u Barseloni jer je već bio u taksiju koji sa Nou Kampa fura prema gradu...

Eto, događa se i najboljima, i onima koji vole fudbal i poseduju ga, kao Best, ali koliko biste vekova morali da živite pa da sebi oprostite da ste, kojom nesrećom, izašli posle Augentalera, Bendera i lopte koja prolazi kroz noge Dike Juniora Stojanovića?

Nije to prerano izlaženje sa stadiona engleski izum, dešava se sporadično svuda, dešava se, vidite na mom primeru, baš odavno – u Nemačkoj i Španiji mnogo manje, ali čini se da je, paradoksalno, broj “ranoranilaca” progresivno veći što je klub bogatiji, uspešniji, i što igra lepši fudbal – samo što je u Engleskoj usavršeno i dovedeno do bolnog vrhunca.

I ne samo na Enfildu ili na Old Trafordu ili na Emiratima, ne, čak i na “manjim” britanskim stadionima i kod onih koji se ponose svojom prošlošću i odanošću, već negde oko 85. minuta počinje bedna seoba na parkinge i stanice metroa. Ne čini to tužnima samo trenere kao što je Klop i samo fudbalere, koji ne mogu i ne smeju biti imuni na ono što dolazi sa tribina; i lopta nekako ostaje usamljena i bedna, kao da se izduva, kao momak što na Trgu Republike čeka onu koja se neće ni pojaviti...

Sve ovo slika je i prilika prevashodno Premijer lige, ali kako su Englezi bili pioniri u mnogo čemu, to je za očekivati da će se pelcer ovog korova primiti i drugde. Jedina razlika je što je prevoz u Nemačkoj malo bolji, a stadioni se sele van grada, pa naš lažni fan nema gde, sve i ako bi hteo...

Konfekcijski navijači, plastične zastavice i selfiji sa tribina, promena termina utakmica iz vikenda u vikend, sve to je pošast modernog fudbala, u kojem je na tribinama razmažena publika sa ajfonima koja odlazak na stadion jednači sa izlaskom u restoran, operu, na splav ili na koncert (postoji ona, njima omiljena rečenica „Neće niko da me pravi budalom za moje pare“, kao da ih ne prave budalama i za džabe, svakog dana po ceo dan?!), posh deca i sponzori sadašnjih i budućih starleta koji mogu bezbrižno da calnu nekoliko stotina funti za kartu tik uz aut liniju, avion, hotel, a što da ne i šoping, kad smo već u inostranstvu...

A oni pravi navijači su za to vreme u pabovima oko stadiona ili u čarapama iz kojih vire prsti pred TV ekranima, njima se srce cepa kada Dan postigne gol i kada Klop doživi prvi poraz na Enfildu, ali još više kada vide da je mesto koje bi trebalo da zauzima iskreni pristalica ostalo prazno u osamdeset i nekom minutu...

Ovi prvi, da rezimiramo, nisu navijači već posmatrači, ne fanovi već tek prisutni, i ne shvataju da je ono što je fudbal učinilo velikim, a stadione hramovima, u stvari sveta tajna dvosmernog protoka emocija.

Ne treba oni na travi da inspirišu i raduju ove gore, a potonji da ih gledaju kao da su na trapezu ili na pozornici, to mora da bude simbioza, široki bulevar ljubavi i odanosti, što većina posetilaca utakmica u Italiji ili Klopovoj Nemačkoj shvata: tu smo i kad timu ne ide, kao što je Dortmundova tribina bila sve tesnija i sve glasnija kada je prošle sezone Borusija počela da posrće za sve pare.

Ali hajde da ne svalimo sve na ove barabe. Evo minimalne odbrane onih koji odlaze rano, naravno, ako je reč o pravim navijačima, a ne idiotima sa selfi-stikovima.

Ako je već fudbal dvosmerna ulica, jedino kada je prihvatljivo da okreneš leđa igračima je kada su oni okrenuli leđa tebi, kada se ne trude i ne poštuju te – ni tvoje vreme, ni tvoje dlanove, ni tvoje grlo. Zamislite ekipu koja se pošteno i ne oznoji – rezultat utakmice, za ovaj hipotetički scenario, nije bitan koliko zalaganje i borbenost – ali ih, na koncu, umesto salve zvižduka sačeka tišina potpuno prazne tribine, uz samo jednog redara koji lenjo skuplja otpatke ispod sedišta?

Zar nije takav odlazak sa stadiona, u slučaju da se ljubav prema klubu ne dovodi u pitanje, ljudskiji i smisleniji vid protesta nego ono sumanuto prozivanje igrača, njihovo skidanje u gaće i postrojavanje ispred tribine kao pred vodom SS-ovaca, što dodatno ponižava fudbalere, nabija im strah od najmanje greške i tako veže noge i za narednih pet mečeva?

Bio bi, kada bi fudbal bio racionalna i matematički merljiva rabota. Ali pošto svi mi – i Jirgen Klop – znamo da nije, i da je onaj jedan gol važniji od svakog razuma, svake saobraćajne gužve, svakog razočarenja, onda za tužne stadionske laste koje psujući lete na stanicu gradskog prevoza, oprosta ni opravdanja nema.

Jedino se možemo nadati da će naučiti lekciju na najbolniji mogući način, kao begunci sa “Ataturka”, kao Džordž Best u taksiju u Barseloni... Da će, kao neki od nas, dobiti posttraumatski stadionski stres sindrom.

Jer ne sećam se skoro ničega s one utakmice kada sam i sam, ni kriv ni dužan, bio „ped... sa Zapada“, ali pamtim da smo, u kolima na radiju, čuli da smo ga dali. Bio je to, i ostao, najtužniji gol u mom životu.