Интервју са Венгером који се чита више пута...!

Зашто га је Фергусон разочарао, какав однос има према религији, смрти, прошлости, зашто носи одела, да ли је аристократа, какве је књиге читао као млад, где ће живети и кога тренирати после Арсенала, чега се плаши...?

Фудбал 11.11.2015 | 08:40

Арсен Венгер, који је овог месеца ушао у 20. годину на месту менаџера Арсенала, у константном је рату са добрим делом британских медија.

Не штеде га, мада ни резултати у последњој деценији нису у складу са очекивањима и оним што је Француз радио на почетку каријере у Премијер лиги. Зато их, иако обожава Енглеску, Лондон и Арсенал, држи на дистанции.

Ваљда зато, Венгер је отворио душу у интервјуу за француски "Л'Екип", можда и најзанимљивијем интервјуу који је дао у каријери.

Живот, смрт, религија, фудбал, вера, стил. То су биле теме.

Арсене, ако вам кажемо 6.945, на шта помислите?

"Ни на шта".

Ви сте менаџер Арсенала 6.945 дана, више него осталих 19 менаџера у Премијер лиги заједно.

"Заиста? А, колико је то у секундама, ако све већ добри у математици?" (смех)

Лако је: 6.945 x 24 x 3.600!

"За мене, то не представља ништа друго него да се бавим послом који је искључиво окренут будућности. Наредном дан. Увек живим у будућности. Она је планирана. Ограничена. Заправо, имам веома драматичан однос с временом и забринут сам због тога. У константној сам борби с временом. Баш зато, потпуно игноришем оно што се догађало у прошлости".

Како наредни минут који долази изазива код вас немир?

"Увек сам у страху да не закасним. Да не будем спреман. Да не остварим оно што сам планирао. Мој однос с временом је испуњен немиром у сваком смислу. Освртање за собом, гледање у прошлост једноставно је назадовање. Пре свега, застрашујуће је, јер постајете свесни шта сте све проживели и да све мање тога може да се догоди. Једини начин да се борите против времена је да се не осврћете превише. Ако то радите, могуће да ћете почети да осећате кајање и кривицу за неке ствари".

А, будућност? Да ли и она доноси несигурност?

"Једини прави тренутак у ком можете да осетите срећу је садашњост. Прошлост је пуна ствари због којих се можете кајати. Будућност је, ипак, непредвидива. Човек је то веома брзо схватио и створио религију. Она прашта онима који су чинили лоше у прошлости и говори им да не брину за будућност, јер ће ићи у рај. То значи да би требало да урадимо највише што можемо у садашњости. Човек је направио психоанализу себе веома рано, кроз религију".

Ваше поређење човека и Бога битно се разликује од ставова из литература које сте читали као тинејџер. У то време, читали сте Римски мисал (једна од богослужних књига католичке цркве, у којој се описују римски обреди).

"Нажалост, то данас не помаже у тој мери. Али у исто време, на срећу, то је доказ да мом тиму није неопходан Бог да би остварио победу".

ЈА САМО ДОНОСИМ ОНО ДИВНО ШТО ЈЕ У ЧОВЕКУ

Када је ваш однос са садашњошћу у питању, током саме утакмице, да ли менаџер поседује неку врсту мистичне моћи? Ви сте креатор ваше екипе, стила игре, стратегије...

"Религија каже да је Бог створио човека", оградио се Венгер и додао:

"Ако ме питате, ја сам само диригент. Ја дајем прилик уосталима да се искажу и покажу шта знају. Нисам створио ништа. Ја сам само уредник, модератор онога што је дивно у човеку. Описујем себе као оптимисту. Мој задатак у овом послу који се никад не завршава јесте да покажем оно што је дивно у људском бићу. Стога, неко ће ме у том светлу сматрати наивцем. Али, у исто време, околности ми дозвољавају да верујем да сам често у праву".

Нисте увек...

"Понекад не успевам да изазовем оно најбоље што човек има у себи. Али, то ми даје могућност да анализирам у ком делу тачно нисам успео".

Кажете да вас често сматрамо наивцем. Да ли бисте више волели да вас зову перфекционистом?

"Једна особа ми је рекла: 'Постоји само један начин да живиш суочен са смрћу, а то је да претвориш садашњост у уметност'. То вам, отприлике, садржи све оно што сам до сада рекао".

Уметност није неопходно извор универалне лепоте. Примерци могу да угоде, али и шокирају, у зависности од индивидуалног односа према лепом.

"Ја бирам тимски спорт. Постоји тренутак магије када људи удруже своје енергије како би остварили заједничку идеју. Ту спорт постаје диван. Потешкоће за човека долазе у тренутку када схвати да је сам у борби са проблемима који су пред њим. Нарочито у модерном друштву".

"Тимски спорт, утолико, има специфичну вредност, да будете испред времена. Можете да играте са 11 играча различите националности и направите мало уметничко дело. Спорт данас можда може да покаже какав би свет могао сутра да буде. Можемо, такође, да поделимо најлепша могућа осећања са људима које никад нећемо видети и са којима никад нећемо причати".

"А, те ствари и даље нису могуће у свакодневном животу. У том смислу, тимски спорт стоји као егзамплар. Када се тенис претвори у Дејвис куп, он донесе нешто што иначе не постоји у том спорту. Исто је и са голфом када почне Рајдерс куп. Људи то осете. И почне да се ствара пулс".

Да ли вас то што сте били професионални фудбалер, али не велики фудбалер, чини умеренијим, да ли због тога имате више стрпљења и разумевања за оно што ваш тим може да оствари?

"Можемо то да повежемо и са односом који играч има према фрустрацији због нечега што није остварио, а желео је. Шта год да се догодило током моје каријере, ја бих остао у фудбалу. Фудбал је за мене био једини избор. Луда једнозрачност".

"Било је тренутака када сам имао 24 или 25 година, и када сам говорио себи: 'Срање, ако не будем могао више да играм фудбал, убићу се'. Говорио сам себи: 'Шта је смисао живота, онда, уопште?'

Заиста?

"Озбиљно. Дуго сам размишљао како је могуће да неко може да буде толико глуп. Али, постоји просто објашњење. Одрастао сам у бару, малом ресторану, који је у исто време био канцеларија локалног фудбалског клуба. Само се разговарало о фудбалу. Људи су се окупљали у среду и четвртак и бирали тим за недељу. Нисам ни проходао, а већ сам гледао то све својим очима, и слушао. И мислио: 'Вау, ставиће њега не лево крило, па опет ће се мучити да победе'. Тако је било".

Да ли сте се брзо укључили у дискусије?

"Ох, да! Са четири или пет година почео сам да разумем неке ствари, а да девет или десет сам већ учествовао у разговорима. Био сам део културе где сам, подсвесно, веровао да је фудбал важнији од живота. Јер, људи су само о томе говорили".

Поменули сте ваше страхове са 25 година. Када су они нестали?

"Постепено. Са, мислим, 26 година, пријатељ ме је позвао да будем технички саветник. Понудио ми је да радим са тренерима. Тако је започет процес трансформације, да би једног дана мој тренер у Стразбуру, Макс Илд, рекао: 'Хајде са мном на академију'. Пристао сам и постао му асистент, а он је брзо постао тренер првог тима, а ја сам промовисан у Директора омладинске школе са 30. Са 32, то је била једина ствар којом сам се бавио, престао сам да играм фудбал у исто време и посветио се тренерском послу".

"После тога све се догодило брзо. Нисам ни имао времена да постављам себи додатна питања".

ПЛАШИ ГА ПОМИСАО НА КРАЈ КАРИЈЕРЕ

Да ли осећате да сте, са 66 година, близу краја своје друге каријере? Близу нове мале смрти?

"Потпуно игноришем то питање. Ја сам помало као тип који има 34 године и још повремено игра фудбал. Онда одигра лошу утакмицу и ја му кажем: 'Хм, ОК, пријатељу требало би да престанеш'. Уопште не постављам себи питање чиме ћу се бавити потом, јер би то могло да произведе екстремно велики шок".

"Много већи од оног који сам преживео на путу од фудбалера до тренера. Јер, у овом случају то ће бити прелазак из хиперактивности у празнину. Управо зато одбијам да себи поставим то питање. Ја сам човек који није далеко од циља, који наставља да напредује и који игнорише зид који је пред њим".

Арсен је потом имао питање за аутора интервјуа...

"Сада, ако бих ти рекао Ерик, да имаш само 24 часа да живиш, да ли би размишљао о ножу који ће ти за 24 часа поцепати грло или би једноставно уживао у сатима који су пред тобом свом снагом?"

Али... Пример Алекса Фергусина, који је са 71 годином нагло прекинуо каријеру на захтев своје супруге, која је била потресена смрћу своје сестре? Да ли вас то инспирише?

"Са ове дистанце, сматрам да је Фергусон пример. За почетнике у послу. Он је увек знао како да се обнови, да се развија. Није га уљуљкао успех. То је квалитет који ценим код њега. Увек је знао како да изазове самог себе. Иако је можда то радио инстиктивно..."

"Али, имао је и друге страсти. Волео је коње. Вино. Познавао је црно вино боље од мене. Недавно, срео сам га и питао: 'Алекс, да ли ти недостаје ово?' Одговорио ми је: 'Не, ни најмање'. У том тренутку био сам помало и разочаран, мада је то била и утеха у исто време. То ми је дало разлог да наставим и верујем у себе".

Зашто? Зар немате других пасија?

"Не".

"Одатле долази моја урођена несигурност. Ја нисам Фергусон. Ја немам замену за оно што радим и нисам заинтересован за освртање иза себе. Рецимо, да седнем и напишем књигу о својим искуствима", рекао је Венгер, алудирајући на Фергусонову аутобиографију, која је изазвала многе контроверзе.

"Јако се потресем када сретнем своје бивше играче који ми приђу и кажу да нису потпуно срећни. Бити представљен као Мистер X, бивши играч Арсенала, а не оно што си у том тренутку, то је потресно... Бити оно што си некад био је облик мучења и птање. Надам се да ћу у свом наредном животу (животу после фудбала, прим. аут) имати прилику да будем нешто друго, а не бивши менаџер Арсенала", рекао је и застао.

"Тренирај децу. Ради нешто корисно".

Зашто се не осврнете на прошлост бар на кратко?

"Јер ме она брине. Ако бисте дошли у моју кућу, никада не бисте помислили да сте у кући фудбалског тренера. Ако бисте ме питали где ми је медаља са последњег финала ФА купа, не бих знао да вам кажем. Мислим да сам је дао клупском лекару или економу".

Парадоксално за менаџера клуба који има тако изражен однос према историји и традицији.

"Енормно сам заинтересован за прошлост других људи. Моја ме не занима. Јер, ја сам је проживео и то што не гледам уназад помаже ми да заборавим на грешке које сам правио. Помаже ми да не осећам кривицу. Увек сам осећао одбојност према људима који су посећивали сопствене музеје и подсећали на велике ствари које су урадили у својим животима".

Ко ће, онда, забележити траг о вашој професионалној каријери?

"Мој клуб ће то урадити веома добро. Медији су данас веома присутни, сигурно ће се наћи неки наратор, иако то неће увек бити моја права прича. Истина ће несумњиво бити интересантнија, јер постоје забелешке о ономе што сам прошао".

"Мој отац, на пример, сакупљао је све што је икада било написано о мени. Некада помислим да сам га изневерио, јер ја нисам био заинтересован за то. Можда ће се то променити. Једног дана, ко зна, можда ћу рећи: 'Пријатељу, време је да направим паузу и осврнем се на оно што сам прошао'. Сада, не..."

Да ли је за тренера у модерном фудбалу теже да увери некога у нешто или победи меч?

"Да бисте победили, морате да будете уверљиви. Друштво је од вертикалног постало хоризонтално. Менаџер би 1960. године рекао: 'Момци, урадићемо то овако' и нико му не би противуречио. Данас, прво морате да убедите некога у нешто. Фудбалер је богат. Одлика богатих људи је да нужну буду уверени у нешто, да им се нешто докаже".

"Јер, он има статус. Он има начин размишљања. Данашњи човек је информисан. Стога, има мишљење. И сви мисле да је њихово мишљење исправно. Неће увек делити моје мишљење, тако да морам да се потрудим да их убедим у супротно".

Било је потребно време да клуб и навијаче Арсенала убедите да вас прате и да су ваши принципи прави.

"Арсенал је клуб чија традиција говори да се нико не плаши иновација. Нису се плашили да ме следе и то је прави пример храбрости".

ПРОМЕНИО СЕ У ЈАПАНУ

Нема дилеме око тога да су вам дали време, јер сте у 20. години на челу Арсенала.

"Време је, у том смислу, луксуз. Приписаћу себи само једну заслугу – одувек сам Арсенал гледао као да припада мени и ја њему. Некада сам био и критикован због тога. Јер, наводно нисам трошаџија. Чак и да нисам безбрижан..."

"Код себе ценим то што сам имао храбрости да применим своје идеје и борим се за њих. Поред тога, могу да разумем због чега се људи можда неће сложити са мном. Мој понос ће бити да једног дана могу да кажем, када будем одлазио, да остављам добар тим иза себе, здраву ситуацију у клубу и клуб способан да се такмичи успешно у будућности".

"Могао сам да кажем себи: 'Остајем овде још четири или пет година, освојићу све', и да онда одем и оставим клуб на ивици банкрота. За мене, бити константан на високом нивоу је прави знак да сте велики клуб. Реал Мадрид није освојио титулу 21 годину, док није дошао Ди Стефано".

Али, у данашњем Реалу можете да будете крунисани краљ и да вас опет отпусте.

"Ушли су у зачарани круг. Потребна су им свежа лица. То је зависност од насловних страна. За мене, конзистентност резултата зависи од јединства унутар клуба. Гурати све од себе, одбацивати људе и резултате, и то све време, донекле има смисла само ако имате неограничене ресурсе. Онда то може да вам донесе победе. У супротном, завршили сте".

Говорите о константности и стрпљењу. Нисте били такви као тренер Монака.

"Стасао сам. Отишао сам у Јапан, научио сам да се контролишем. Своју хиперсензитивност сам контролисао, корак по корак. Почео сам са 33, сад има 66. Да бих опстао, морао сам да се прилагодим".

Мирчеа Луческу је за вас рекао да сте аристократа, да вас не покрећу бољшевичке идеје Алекса Феругосна или дивља природа Жозеа Муриња, већ да сте надасве образовани. Да ли је то прави опис ваше личности?

"Не могу то да порекнем, али бих пре свега рекао да сам ја учитељ. С друге с тране, није баш да се осећам као аристократа. Да сте живели са мном, разумели бисте. Само се трудим да останем веран вредностима за које сматрам да су исправне и да то пренесем другима. За 30 година у овом послу, никад нисам 'пујдао' и 'хушкао' своје играче да би играли боље. На то сам поносан. А играо сам против много тимова који нису имали такав начин размишљања".

"Нећу да противуречим другима, али не видим себе као аристрократу, већ више као човека из Датленхајма (родно место на граници између Француске и Немачке) који трчи по пољима сваког дана. А, аристократама на крају секу главе. Ја само тежим да преносим праве вредности. Не по боји крви... Цивилизаицја која не цени ни своје претке, ни њихове вредности, осуђена је на пропаст".

Управо то, у Енглеској сте и не носите више вашу фармерску одећу. У складу сте са највишим стандардима када се појавите на клупи, пецнуо га је новинар.

"То је зато што осећам одговорност за имиџ фудбала и слику коју стварамо о клубу. У исто време, фудбал је прослава и радост. А, тамо одакле потичем, кад сам био млад, облачили смо свечана одела недељом. Свидело ми се, када сам дошао у Енглеску, да видим менаџере који носе одела и кравате".

"Чуо бих повремено: 'Момци, наш циљ је да од овог тренутка направимо прославу'. Прихватио сам то. Претворио сам се у човека који се буди ујутру и каже себи: 'Арсенал игра данас, биће то сјајан провод'. Овај човек устаје ујутру говорећи себи да ће се нешто позитивно догодити тог дана. И, из тог разлога, велики клубови морају да имају амбицију да приређују велики 'шоу'. Да деле радост. Иако то не можемо увек да остваримо".

Тијери Анри је рекао да Арсенал мора да постане шампион ове сезоне.

"Морати се подразумева само када је смрт у питању. Сви морамо да умремо једног дана. Стога, у животу више волим да користим желети, него морати. Да нешто желим, више него да нешто морам. Ако ми кажете да морам да изађем вечерас на вечеру, ја ћу то у старту мање желети него иначе. Ако бисте ме питали да ли желим с вама на вечеру, рекао бих: 'Да. Наравно да желим'. Због тога је живот леп, а не морати, морати, морати. Не постоји ништа што морам да урадим".

"За мене је посебност спорта то што сви желе да победе, а постоји само један победник. Ако бисте поставили 20 милијардера на чело 20 енглеских клубова и даље би само један био шампион, а ових 19 би били разочарани".

"Мој деда ми је говорио: 'У трци на 100 метара, један такмичар трчи 10,1 секунду, други 10,2 секунде, обојица су брзи. У чему је поента онда?' Суштина је да су обојица веома брзи. То је веома опасна ствар за спорт. Ушли смо у доба где глорификујемо победу, не узимајући у обзир начин на који је она остварена и са којим ресурсима је остварена. А, сазнамо десет година касније да је тип варао (овде вероватно мисли на Ленса Армстронга, прим. Аут)".

"Шта се онда догоди са особом која је у то време била друга? Можете ли да замислите ту патњу? Ко ће то да му надокнади? Није поштован. Није слављен у време када се такмичио".

Инсистирате на фер-плеју као прави Енглез.

"Нисам одувек играо фер. У сваком од нас постоји страст за победом и страх од пораза. Својевремено сам посустајао у покушају да играм фер, због свог израженог страха од пораза. Утолико, и даље сам једини менаџер који је постао првак Енглеске без да је изгубио утакмицу. Али, у Енглеској постоји нешто више и од тога".

"Погледајте њихов рагби тим који је елиминисан пред својим навијачима у групи, а момци су устали и формирали шпалир (гуард оф хоноур) док су Аустралијанци напуштали терен. То је, ако мене питате, поштовање. Знате ли колико им је било тешко? Претрпели су понижење у том тренутку, али су га прихватили и послали сјајну слику о том спорту".

"Знате шта волим код сумо рвача у Јапану? То што на крају борбе победник никада не показује своје емоције, да не би додатно понизио противника. Тешко ми је да опишем колико патим кад изгубим. Када погледам понашање људи у одређеним земљама, схватим због чега јапанска култура опстаје и због чега је енглески осећај за вредност невероватан".

ПОСЛЕ АРСЕНАЛА, КРАЈ!

У ком смислу сте постали Енглез у потпуности?

"Та земља ми је у срцу. Она ес не плаши својих емоција. У Енглеској, рекли би: 'Волим то'. Овде, у Француској, наше емоције прекрива наш Картезијански дух, који доминира нашим бићем (Картезијанство је покрет, начин размишљања чији је родоначелник чувени француски филозоф и писац Рене Декрат, а подразумева умереност, чување мудрости за себе, итд)".

"На пример, ми не знамо да волимо безусловно. Свиђа нам се Пари Сен Жермен, али није то то... Енглези знају како да пусте да их емоције преплаве и да осете потпуну слободу у својој љубави".

Да ли ћете остати да живите у Лондону?

"Нисам још одлучио. Оно што јесам одлучио је да ће моја веза са Арсеналом трајати до мог последњег дана. Било је тренутака када сам могао да прекинем ту везу, али сам увек одбијао све те понуде. Не видим како бих данас могао да водим било који други клуб".

Сигурни сте?

"Скоро сигуран (осмех). Ако би ме сутра ујутру позвали из Арсенала и рекли: 'Хвала и довиђења', не бих могао да се закунем да не бих пожелео да радим још негде и наставим да живим своју страст, али у Енглеској сигурно не".

Ако бисте морали да изаберете један тренутак у каријери?

"Тренутак кад сам допутовао у Лондон и суочио се са огромним скептицизмом. Потом, моја прва титула, па прва 'дупла круна', после чега је 'Арсен ко?' постао пионир новог таласа и први небритански менаџер који је успео у Енглеској".

Супротно од тога?

"То што је после сваког појединачног пораза, без обзира на константност резултатата и уложеног напора да будемо увек на високом нивоу, довођено у питање све што смо до тада постигли. Та 'све је готово, пропали смо' реакција. Мора да постоји равнотежа између мазохисте у теби, који те тера на константно доказивање и хедонисте који ужива у остварењима".

"Данас, много више се цени тај мазохизам који морам да изразим да бих показао своју страст. Тренутно сам у таквој фази. Радим много ствари да бих себи начинио бол".

Да ли се због тога клоните медија?

"Наравно. Да ли знате некога ко се пробуди ујутро и каже: 'Хеј, данас би ми пријало 50 удараца бичем?"

На крају, иако је рекао да поред фудбала нема ниједну страст, а набројао Фергусонову опчињеност коњима и винима, Венгер је признао да постоји једна ствар...

"Није то опсесија. Више радост. Она може да изрази човеков карактер. То је уједно и први комад вредног који сам добио у животу. У то време, када бисте матурирали, отац би вам купио сат. Било је веома формално. Добио сам 'Лип' тог дана. Сат, мој први велики поклон", испричао је Венгер, који је до данас остао заљубљеник у сатове и колекционар.

"Тај поклон је означио мој прелазак из детета у одраслу особу. Могао сам да почнем да пушим тада, ако сам желео. Мој отац ми није рекао да је то забрањено, јер је сат на руци говорио да сам ушетао у свет одраслих. Тако је у провинцији... Волим да гледам сатове које људи носе, он је прави одраз онога што сте. За тренинг, имам најмодернији спортски сат, тада не носим овај који ми је сада на руци. Сат који носим прилагођавам одећи коју имам и прилици. То је једини комад накита ко поседујем", рекао је.

Постоји ваша статуа, а живи сте?!

"Мало ми је нелагодно због тога. Више волим да се сваког дана борим да потврдим уверење да оно што сам урадио није било лоше. Данас, веома брзо доносимо закључке. Оно што се променило у овом послу је да вас акумулација одређених остварења не чини сигурним као пре. У непрестаној смо потреби да се боримо за поштовање".

Да ли сте могли да постанете тренер у неком од индивидуалних спортова?

"Сумњам. Да уђем најдубље у одређену личност, да упознам индивидуалца, да схватим шта га мотивише, то ме потпуно окупира. Али, окренут сам тимском спорту и моја психа је тако саграђена. Ако бих био тренер једног јединог спортисте, мислим да би ме то фрустрирало. И има везе с мојим коренима. У мом селу играли смо искључиво фудбал и кошарку".

Ваљда је било вредно читања?