Анализа: Исти је шампион, али неки други Хамилтон!

На почетку овогодишњег шампионата Формуле 1 мало је оних који су мислили да Луис Хамилтон може да буде побеђен. Многи су своје тврдње заснивали на томе у каквом стилу је претходне сезоне дошао до друге титуле у каријери, али је за све заслужна промена која се десила током зиме, која нема никакве везе са стазом, већ управо са свим оним што се дешава ван ње.

Остали спортови 09.11.2015 | 00:00

Од тренутка када је прошле године у Абу Дабију по други пут постао шампион видели смо неког другог Луиса Хамилтона, који је коначно постао сигуран у то какву слику о себи жели да представи јавности. Више није био онај возач који је причао само о дешавањима стази, већ је постао отворен и о свим осталим темама које га занимају, као што су музика и мода. Никада, додуше, то није крио, али је једноставно дошао тренутак да више покаже и своју другу страну.

Практично преко ноћи је постао модна икона, неко ко се спрема да изда албум, ко сваки слободан тренутак користи да отпутује у Сједињене Државе да би се тетовирао или се офарбао у плаво. Неко ко се дружи са познатим личностима из различитих сфера живота, па је тако једном приликом открио да се изненадио да је познати креатор Карл Лагерфилд врло добро знао ко је он када су се срели на једној модној ревији.

Та промена је можда изненада, али је било само питање када ће се десити, а можда је то управо и било потребно Формули 1. Јер, готово сви возачи су практично постали робови својих тимова, који контролишу шта смеју, а шта не смеју да кажу. Ретко ко жели да изађе из тих оквира и прича о темама које немају везе са оним чиме се баве, сем можда Данијела Рикарда, којем се по осмеху види да можете да га питате шта год пожелите и он ће одговорити.

Због тога је можда и чудно што је први човек Формуле 1 Берни Еклстон, који је од шампионата направио поприлично затворен и уштогљен свет, рекао да је Хамилтон најбољи амбасадор спорта, за разлику од Себастијана Фетела или Ника Розберга. Наравно, постоји добар разлог за то што је рекао, који њему доноси много, јер ретко због кога би чланице породице Кардашијан и бројне познате манекенке дошле на трке и привукле пажњу медија које шампионат уопште не занима.

Ипак популарност Формуле 1 бледи последњих година, а доминација Мерцедеса је и те како један од разлога, па Еклстон у Хамилтону види некога ко може да заинтересује људе које до сада није занимао тај спорт. Јер, њега многи сматрају Џејмсом Хантом нове генерације, некога ко је бунтовник у односу на своје ривале и коме Формула 1 није цео свет.

Хант је срећу ван свог болида проналазио у алкохолу, а Хамилтон, на своју срећу, води и те како спортски живот, а уз задовољство које осећа ван стазе коначно је постигао праву хармонију. Претходних година смо више пута видели какве последице је његов приватни живот имао на његова издања на стази – колико је грешака направио у време када је више пута раскидао и мирио се са Никол Шерзингер, а не треба заборавити ни све шта се десило пошто је отац престао да му буде менаџер.

У последњих годину дана се ослободио додатног притиска, најближи га тек понекад посећују на тркама, а у Остину, када је обезбедио трећу титулу, друштво му је правио само пас Роско. Познати пријатељи су га бодрили редовно од почетка сезоне, али из прикрајка, јер би га сваки пут када је било најпотребније остављали да ради свој посао. И тако је Хамилтон постао пример за оне људе који говоре: „Ради оно што волиш и нећеш радити ниједан дан у животу“.

Истина је да је сада већ троструки светски шампион практично целог живота радио оно што воли, али је тек ове године нашао равнотежу за којом је дуго трагао. Најбољи пример за то је мали број грешака које је направио, а практично само једну трку није одвозао на високом нивоу – Велику награду Мађарске, коју је завршио као шестопласирани. На подијуму једино још није био у Сингапуру, али га је тада квар на болиду спречио да се бори за тријумф, док га је тим у Монаку коштао победе позвавши га у бокс у погрешном тренутку.

Све остале трке говоре довољно колико је био импресиван – покорио је Аустралију, Кину, Бахреин, Канаду, Велику Британију, Белгију, Италију, Јапан, Русију и Сједињене Државе. Укупно десет пута је стајао на највишем степенику победничког постоља, а још пет пута је био на подијуму. До краја сезоне су остале још две трке – у Бразилу и Абу Дабију, 15. и 29. новембра, па Хамилтон има шансу да буде још импресивнији.

Титулу је обезбедио три трке пре краја сезоне и тако се придружио одабраном друштву троструких шампиона у којем су још Аертон Сена, Нелсон Пике, Џеки Стјуарт, Џек Бребам и Ники Лауда. Испред њега су сада само Себастијан Фетел и Ален Прост са по четири титуле, Хуан Мануел Фанђо са пет и Михаел Шумахер са седам.

Хамилтонови резултати ове сезоне посебно треба да забрину Розберга, који психички није могао да изнесе ову сезону после губитка титуле на последној трци прошле године. Он током овогодишњег шампионата јесте био Хамилтонов најближи конкурент на већини трка, али је Фетел и те како успео да га изазове и припрети му. То се види и по томе што Розберг није још обезбедио друго место у шампионату, а возача Ферарија је претекао тек после проблема које је он имао у Мексику.

Ако нас је нешто ова сезона научила то је да уколико Хамилтон задржи хармонију и посвећеност које га тренутно красе, ко зна да ли ће ико моћи да га заустави. Схватили смо и да су људи подељени по питању тога да ли га воле или не, али нико не може да негира чињеницу да је у овогодишњем шампионату Формуле 1 био класа за себе. Исто важи и за тврдњу да би спорт био много досадњији да њега нема, а ако ништа друго треба одати признање што је одлучио да покаже своје право лице, било да се вама оно свиђа или не.