Нож у леђа: Додикова антисрпска кампања

Тешко да је српски премијер Александар Вучић сумњао да је Милорад Додик највећи српски национални проблем, али ако је имао такве дилеме његов долазак у Сарајево их је дефинитивно развргао.

Додик није само камен око врата Републике Српске, већ и врло врло озбиљан проблем Србије, јер се не устручава на најпримитивнији, највулгарнији, најнижи, најљигавији, најпрљавији начин супротставити државним интересима Београда, претпостављајући им своје личне. И интересе злочиначке организације коју предводи.

Недолазак представника СНСД-а у институцијама БиХ на пријем који је организовао српски премијер јадан је и безвриједан начин показивања Додикове љутње што је Вучић (и званично доласком у Сарајево и истицањем нужности сарадње Србије и БиХ) показао потпуни отклон од шизофрене политике лидера СНСД-а. Посебно што је тим чином дао снажну подршку Савезу за промјене.

Отворена демонстрација незадовољства и јавна увреда српског премијера, коју је режирао Додик, знак је велике слабости, страха и дезоријентисаности овдашњег Кабадахије, што је, уз све речено, демонстрирао и елементарни недостатак кућног васпитања. Ништа неочекивано од Примитивца његовог калибра, који је у свом грандоманском заносу умислио да је раван српском премијеру. Премда му није ни до кољена. Не само Вучићу, већ било ком.

Сопствено политичко лудило Додик је потврдио изјавом да је “Србија у БиХ изабрала погрешног партнера”, критикујући састанак Владе Србије и Савјета министара БиХ. Тако је ударио на државну политику Србије, којој је приоритет свих приоритета добри односи са БиХ, јер је БиХ, наводио сам то неријетко, држава гдје Београд може најефикасније и најснажније демонстрирати сопствену приврженост регионалној стабилности и унапређењу односа и негирати било какве територијалне претензије.

Однос према БиХ, мјера његовог квалитета, уједно је и мјера пропусности Србије у ЕУ интеграцијама, до којих јој је итекако стало. Удар на Србију и њене односе са БиХ је удар на српске евроинтеграције. А Додик је ударио на суштину Вучићеве политике, док припадници његове Злочиначке организације српског премијера називају издајником.

Додик наставља са отвореним покушајима уцјене Србије и Вучића, не би ли их присилио да стану иза њега, али и раније, посебно сада, наишао је на одбијање и неприхватање да он, политичар локалног формата, диктира политику Србије, најзначајније државе овог дијела Европе.

Додикова антисрпска кампања и штете од ње, нажалост, не завршавају само на дневнополитичкој непријатности по Вучића, јер има далеко дубље последице: Управо због Додикових идиотских антисрпских потеза, који Републику Српску  карактеришу као највећу препреку напретку БиХ и потенцијално извориште ратног сукоба, на Косову се тамошњим Србима онемогућава Заједница српских општина, која је кључна за њихов опстанак. И у Црној Гори се на противнике власти Мила Ђукановића баца оптужба да “желе Републику Српску у Црној Гори”, с тим што се та косовска, црногорска “Република Српска” представља као препрека нормалном функционисању тих земаља; Извлачи се изведеница из Додикових покушаја да сруши БиХ.

Тешко да Србија може више трпити Додикову антисрпску кампању, која је попримила регионалне димензије! Сам Вучићев долазак у Сарајево, потписивање низа уговора између двије владе, охрабрујуће и оптимистичне изјаве и најаве побољшања сарадње, снажна су демонстрација отклона од Додика и удар на његове злочиначке планове, којима је циљ жртвовање Републике Српске због спасавања незаконито стеченог богатства.

За вјеровати је да је то само почетак српског одговора Додику и његовој антисрпској политици, пројекту уништења Срба у БиХ и њиховог довођења у неподношљив положај у Црној Гори, посебно на Косову.

Огромну политичку корист из Додиковог болесног удара на Вучића, извукао је Савез за промјене и његов лидер Младен Босић, који су успјели додатно подвући значај сопственог опредјељења да је највећи интерес РС мирна и функционална БиХ, која сарађује са Србијом.

У амбијенту тешке конфронтације са Додиковом Злочиначком Антисрпском Организацијом капитал је то немјерљиве тежине и позиција која би требало да омогући Савезу још јачу офанзиву на тешко уздрманог противника.

Политичко уклањање Додика је приоритетно и хитно и морало би бити најмањи заједнички именитељ Срба и српских политичких елита са свих страна свих ријека.

Блог Слободан Васковиц