Чернобиљске бабушке одбијају да оду

Априла 1986. године Чернобиљ је погодила једна од највећих катастрофа савременог доба. Експлозија реактора бр. 4 у нукеларној електрани Чернобиљ је била једна од најснажнијих икада забиљежених, а радијација је била чак 400 пута већа од оне у Хирошими.

Свијет 30.10.2015 | 09:20

Данас су чернобиљско тло, вода и ваздух међу најзагађенијим на планети. Зона око нуклеарке је забрањена зона, гдје се и данас мјери радијација, а ући се може само уз контролу пасоша.

Упркос невиђеној катастрофи, има оних који нису жељели да оставе своје домове. Ријеч је о заједници од 130 становника, који су се добровољно вратили својим кућама. Оно што је специфично јесте да ову заједницу махом чине жене.

Ове жене, углавном у својим седамдесетим и осамдесетим годинама су посљедње преживјеле које су одлучиле да се илегално врате у своје домове, непосредно након нуклеарног инцидента.

Холи Морис и Ане Богарт снимиле су документарац о животу ових храбрих жена, које, како саме кажу, воде један сасвим нормалан живот, иако живе у правој пустињи.

У селима, која су сабласно празна, живи по неколико бака, тј. у сваком селу их је између осам и 12 и саме себи обезбјеђују све што је потребно за живот.

Оно што није било познато јавности јесте да је старијим особама, које су патиле за својим домовима, било дозвољено да се "полуилегално" врате кућама. Ипак, млађој популацији, посебно женама које су још биле у репродуктивној фази, повратак је био строго забрањен.

Хана Заворотнаја, једна од оних које су се вратиле, описала је свој повратак у село, у љето 1986. године, када се буквално шуњала кријући се од војника: "Када су ме видјели, рекла сам им: 'Одмах ме упуцај и ископај ми гроб, јер ја не идем одавде'." На питање боји ли се болести, она каже: "Радијација ме не плаши, плашим се само глади."

Оно што је најинтересантније јесте како ове жене у годинама опстају саме у селима и какво је њихово здравље, с обзиром на то да живе у предјелу гдје је радијација и даље висока.

Током свих ових година урађено је на стотине студија о загађености тла и воде, те утицају ових загађења на здравље оних који су остали. Оно што је заједничко свим овим истраживањима јесте да је висок ризик од карцинома тироидне жлијезде. Ипак, многи ће вам рећи да су присутни и психолошки проблеми, попут анксиозности и депресије. За бабушке, пресељење и евакуација су били далеко болнији од потенцијалног ризика по здравље. Оне тврде да су многи умрли од душевне боли и патње за домом.

"Ако икада одем, мислим да ћу одмах умријети. Заправо, горе је онима који су отишли. Многи од њих су умрли од туге, јер домовина је домовина и ја је никада нећу напустити."

Извор: Независне