Видео: Легенда која је стварала кошарку! Ове ствари треба знати о Жеравици...

У земљи спорта каква је наша, много је великана. Углавном због оног што су остваривали на терену. Легенда кошарке Ранко Жеравица, који је преминуо овог четвртка у 85. години, био је од оних који су овај спорт стварали. И који су га дигли до небеских висина.

Кошарка 29.10.2015 | 23:20
Видео: Легенда која је стварала кошарку! Ове ствари треба знати о Жеравици...

Страшно детињство

Многи су играли фудбал после Другог светског рата. Па и Жеравица, који је, међутим, од малих ногу волео књиге, а још више заволео кошарку чим је неки официр ког су звали "Гибаница" донео кошаркашку лопту у Драгутиново, данас Ново Милошево. Место је променило име, а када је промењена и власт, послератна је Ранковог оца Милорада отерала у затвор као "класног непријатеља". Имао човек земљу и радионицу, то му је био грех. Скоро сву имовину су Жеравицама одузели комунисти, оставивши му само сто, четири столице и два кревета. Власт му, као "сину кулака", није дозволила да упише студије машинства у Београду, али му је дала да студира рударство. Остао је у главном граду, није имао где ни да се врати...

"Кошаркашка лопта је била моја једина радост. Само њу ми комунисти нису одузели", присећао се Жеравица, не тако давно, у разговору за "Блиц". Но, кад би и пробао да тренира негде, попут Славије, клуб би се распао. Или би био прекобројан, као у Металцу.

Нови живот

У Радничком са Црвеног крста нашао је нови живот. Ту је преко дана тренирао, ту је ноћу спавао на струњачама. Храну је делио са саиграчима. Оно мало до које би успео да дође. Председник клуба Анте Ламбаша понудио му је стога да одабере и тренира женску екипу, а заузврат би добијао ручак у тада чувеној мензи "Маратон".

"Када сам први пут сео за сто у тој мензи и видео корпе са хлебом умало се нисам онесвестио", присећао се тих дана.

Млади Ранко је увече хлебом пунио своје џепове. Није га било срамота, било му је само важно да он и саиграчи имају шта да вечерају. После годину дана тренер му је отишао у Аустрију, па је преузео вођење екипе док је још играо за први тим.

"Били су то моји пионирски тренерски захвати. Нисам био гладан и имао сам где да спавам. Коначно сам живот могао да посветим кошарци. Људи из републичког кошаркашког савеза су ме именовали за инструктора за Војводину, па сам са две лопте под мишком цело лето обилазио сва места где је постојала и најмања соколска дворана. Са наставницима физичког сам одабирао талентовану децу и учио их кошарку. Био сам први професионални инструктор кошарке у целој СФРЈ", биле су речи Ранка Жеравице за "Блиц".

Најбољи пријатељ

Жеравица се, као 27-годишњак, озбиљно заљубио када се вратио са одслужења војног рока. Допала му се кошаркашица ОКК Београда Зага Симић и да би задобио њену пажњу предложио јој је да пређе у Раднички. Тамо је био тренер. Сретали су се наводно кошарке ради, у ствари, сваки пут кад би шетали и ишли на колаче он јој се удварао. Када је она коначно пристала да игра кошарку на Црвеном крсту постали су пар, а он је престао да будее тренер женске екипе Радничког. После пет година отишли су пред олтар.

"Зага је мој најбољи пријатељ у животу. Прави ослонац. Емотивни, психолошки, рационални... заједно смо прошли кроз свакакве ситуације. Били неизмерно радосни када су нам се рађали синови, када смо их женили, када смо добијали унуке", говорио је Жеравица.

Храброст створила “клинце из Хелсинкија”

Ранко Жеравица је у међувремену постао селектор. И, онда је урадио нешто нечувено: на Мундобаскет у Финској, 1967. године, уврстио је играче који још нису напунили 20 година. Били су у тој екипи и Ћосић, и Симоновић, и Капичић, и Шолман, Брајковић и Жорга... Изгубили су од ЧССР-а, Румуна и Пољака, заузели девето место, па су у Савезу прилично критиковали младог стручњака. Али, није он одустајао од идеје.

"Знао сам да су ти момци будућност југословенске кошарке. За Олимпијске игре у Мексику 1968. вратио сам у тим Кораћа, Данеуа и Рајковића, а од клинаца из Хелсинкија повео Ћосића, Шолмана и Жоргу, којима сам придодао и Николу Плећаша. Освојили смо прву олимпијску медаљу - сребрну, а после још једног сребра на првенству1969. у Напуљу (у групи у Казерти први пут смо на званичном такмичењу добили СССР), дошла је 1970. и прво злато. Југославија је у Љубљани 1970. постала првак света и окренула нову страницу у историји кошарке. Већина мојих “клинаца из Хелсинкија” постали су прваци света", присећао се Жеравица.

Ко је и кад са Жеравицом освојио злато?

Ранко Жеравица је те 1970. одвео наше кошаркашке до првог светског злата. Титулу су на терену освојили Ратомир Тврдић, Љубодраг Симоновић, Винко Јеловац, Трајко Рајковић, Аљоша Жорга, Драган Капичић, Иво Данеу, Крешимир Ћосић, Дамир Шолман, Никола Плећаш, Драгутин Чермак и Петар Сканси. Они су у последњем мечу изгубили од Совјета (72:87), али како тада није било нокаут система, већ надметања по групама, једини пораз "плавих" није их омео да освоје трофеј, јер су СССР и САД по двапут поклекли.

Десет година касније, Жеравица је водио екипу до олимпијског злата. Осам мечева у Москви, осам победа. Титулу су освојили Андро Кнего, Драган Кићановић, Рајко Жижић, Миховил Накић, Жељко Јерков, Бранко Скроче, Зоран Славнић, Кресимир Ћосић, Ратко Радовановић, Дује Крстуловић, Дражен Далипагић и Мирза Делибашић. И, наравно, као селектор, Жеравица.

У међувремену, освојио је легендарни "чика Ранко" и олимпијско сребро, и поменуто мундобаскет сребро у Финској, и два сребра на Еуробаскетима, а последњу медаљу, бронзану, освојио је као стратег националне селекције на Светском првенству 1982.

Свађа са "другим човеком СФРЈ"

Стане Доланц је био "велика зверка" у некадашњој Југославији. Сматрали су га и "другим човеком", одмах после Тита, нарочито у последњим годинама Титове владавине. Али, много је волео и кошарку. Једном је питао Жеравицу "“Добро, Ранко, је л’ ти мислиш да селектор кошаркашке репрезентације Југославије треба да буде члан Савеза комуниста?”. До тада су били пријатељи, јер је Доланц стално помагао кошарци, путовао са играчима по 17 сати аутобусом, бринуо се о смештају... Његово питање је много разочарало Ранка, јер је Стане знао да су комунисти после рата отели породици Жеравица све.

"Почео сам да вичем на њега. “Је л’ репрезентацију треба да воде подобни или способни?”, понављао сам урлајући на њега. Молио ме је за опроштај и казао да би најбоље било да тај разговор заборавимо као да се никада није догодио. Тако је и било, али после тог догађаја никада касније нисмо били блиски пријатељи. Времена, називи држава, границе се мењају, али чини ми се да су код нас подобни увек у предности", присећао се Жеравица.

Задужио "вечите"

Тренирао је најре Раднички, а четири пута у каријери водио је Партизан, најпре од 1971. до 1974. Били су то чудесни дани за љубитеље кошарке у Београду. Са једне стране Ранков Партизан са Чермаком, Жарком Зечевићем, Драганом Тодорићем, на другој Звезда са тренером Братиславом Ђорђевићем, оцем Александра Ђорђевића, а играчима попут Дуција Симоновића, Моке Славнића, Драгана Капичића, Владимира Цветковића, Горана Ракочевића - оца Игора Ракочевића...

Па опет, иако је "чика Ранко" у четири наврата водио Партизан (1971-74, 1976-78, 1986-87 и 1995-96) а са њим освојио титулу 1996. и међународни Куп Радивоја Кораћа 1978, памтиће га и Звездаши као своју легенду. Први тренер Црвене звезде био је од 1980. до 1986, а и од 1996. до 1997. У оном првом налету, постао је рекордер клуба по броју победа са 167 тријумфа на 272 утакмице. Легенда једних, легенда других - истинска легенда наше кошарке.

Најтужнији дан

Кошаркашки савез БиХ је у јуну 1969. организовао ревијалну утакмицу у Сарајеву на коју је био позван и Радивој Кораћ, који је тада играо у Италији. Убеђивали су га да би било добро да игра тај меч иако је Жеравица мислио да је бесмислено да он вози од Падове до Сарајева ради неког неважног меча. Људи из Кошаркашког савеза су инсистирали и Жућко је играо у Сарајеву. Сви играчи су после утакмице отишли својим послом, он је због умора преспавао у том граду. Пошто су били добри пријатељи, Зага и Ранко су одлучили да мало поразговарају с њим и следећег јутра крену за Београд. Најтужнији дан у својој кошаркашкој каријери Жеравица је за "Блиц" овако описао:

"Киша нас је пратила на изласку из Сарајева. Жућко је возио иза нас и ја сам успео да претекнем неког безобразног возача чији је “тристаћ” („фијат 1300“) све време био на ивици да пређе у супротну траку. Када је Кораћ хтео да га заобиђе, он је мало додао гас и аутобус из супротног правца је нашег легендарног кошаркаша и интелектуалца одвео у смрт. Све се одигравало на мосту, кочнице на том аутобусу нису биле у добром стању и Жућко није имао где да скрене. Вратили смо се до места несреће и унели Радивоја у наша кола у жељи да га одвеземо до првог лекара. Зага му је рукама враћала органе у стомак. Гледао сам како Жућко умире на њеним рукама. Тугу коју сам осетио тог 2. јуна 1969. године никад нисам успео да потиснем из душе".

Биће тужни љубитељи кошарке и овог, 29. октобра 2015. Али, потпуно разумљиву тугу треба што пре да одмене истинска захвалност, искрени понос и - решеност да се настави да се гради баш оно чему је Ранко Жеравица поставио темеље. Само тако ће му бити указана част. Великани, уосталом, не одлазе. Легенде увек живе у срцима оних који корачају њиховим стазама. А стазе Ранка Жеравице су важне. У томе је била и остала његова величина.

Да сада види било ког младог кошаркаша, или било ког искусног кошаркашког радника, рекао би му и овог 29. октобра 2015. - "Шта си се умусио? На тренинг. На тренингу се постаје играч. Али, да тренираш радосно. Не можеш да играш ти ово ако не волиш да се играш".

Па, послушајте те речи. Нека вас љубав према игри води. И нека због ње, у срцу, увек остане места за визионара који је овој земљи показао колико је кошарка чудесан спорт.

Коментари / 0

Оставите коментар