Video: Legenda koja je stvarala košarku! Ove stvari treba znati o Žeravici...

U zemlji sporta kakva je naša, mnogo je velikana. Uglavnom zbog onog što su ostvarivali na terenu. Legenda košarke Ranko Žeravica, koji je preminuo ovog četvrtka u 85. godini, bio je od onih koji su ovaj sport stvarali. I koji su ga digli do nebeskih visina.

Košarka 29.10.2015 | 23:20

Strašno detinjstvo

Mnogi su igrali fudbal posle Drugog svetskog rata. Pa i Žeravica, koji je, međutim, od malih nogu voleo knjige, a još više zavoleo košarku čim je neki oficir kog su zvali "Gibanica" doneo košarkašku loptu u Dragutinovo, danas Novo Miloševo. Mesto je promenilo ime, a kada je promenjena i vlast, posleratna je Rankovog oca Milorada oterala u zatvor kao "klasnog neprijatelja". Imao čovek zemlju i radionicu, to mu je bio greh. Skoro svu imovinu su Žeravicama oduzeli komunisti, ostavivši mu samo sto, četiri stolice i dva kreveta. Vlast mu, kao "sinu kulaka", nije dozvolila da upiše studije mašinstva u Beogradu, ali mu je dala da studira rudarstvo. Ostao je u glavnom gradu, nije imao gde ni da se vrati...

"Košarkaška lopta je bila moja jedina radost. Samo nju mi komunisti nisu oduzeli", prisećao se Žeravica, ne tako davno, u razgovoru za "Blic". No, kad bi i probao da trenira negde, poput Slavije, klub bi se raspao. Ili bi bio prekobrojan, kao u Metalcu.

Novi život

U Radničkom sa Crvenog krsta našao je novi život. Tu je preko dana trenirao, tu je noću spavao na strunjačama. Hranu je delio sa saigračima. Ono malo do koje bi uspeo da dođe. Predsednik kluba Ante Lambaša ponudio mu je stoga da odabere i trenira žensku ekipu, a zauzvrat bi dobijao ručak u tada čuvenoj menzi "Maraton".

"Kada sam prvi put seo za sto u toj menzi i video korpe sa hlebom umalo se nisam onesvestio", prisećao se tih dana.

Mladi Ranko je uveče hlebom punio svoje džepove. Nije ga bilo sramota, bilo mu je samo važno da on i saigrači imaju šta da večeraju. Posle godinu dana trener mu je otišao u Austriju, pa je preuzeo vođenje ekipe dok je još igrao za prvi tim.

"Bili su to moji pionirski trenerski zahvati. Nisam bio gladan i imao sam gde da spavam. Konačno sam život mogao da posvetim košarci. Ljudi iz republičkog košarkaškog saveza su me imenovali za instruktora za Vojvodinu, pa sam sa dve lopte pod miškom celo leto obilazio sva mesta gde je postojala i najmanja sokolska dvorana. Sa nastavnicima fizičkog sam odabirao talentovanu decu i učio ih košarku. Bio sam prvi profesionalni instruktor košarke u celoj SFRJ", bile su reči Ranka Žeravice za "Blic".

Najbolji prijatelj

Žeravica se, kao 27-godišnjak, ozbiljno zaljubio kada se vratio sa odsluženja vojnog roka. Dopala mu se košarkašica OKK Beograda Zaga Simić i da bi zadobio njenu pažnju predložio joj je da pređe u Radnički. Tamo je bio trener. Sretali su se navodno košarke radi, u stvari, svaki put kad bi šetali i išli na kolače on joj se udvarao. Kada je ona konačno pristala da igra košarku na Crvenom krstu postali su par, a on je prestao da budee trener ženske ekipe Radničkog. Posle pet godina otišli su pred oltar.

"Zaga je moj najbolji prijatelj u životu. Pravi oslonac. Emotivni, psihološki, racionalni... zajedno smo prošli kroz svakakve situacije. Bili neizmerno radosni kada su nam se rađali sinovi, kada smo ih ženili, kada smo dobijali unuke", govorio je Žeravica.

Hrabrost stvorila “klince iz Helsinkija”

Ranko Žeravica je u međuvremenu postao selektor. I, onda je uradio nešto nečuveno: na Mundobasket u Finskoj, 1967. godine, uvrstio je igrače koji još nisu napunili 20 godina. Bili su u toj ekipi i Ćosić, i Simonović, i Kapičić, i Šolman, Brajković i Žorga... Izgubili su od ČSSR-a, Rumuna i Poljaka, zauzeli deveto mesto, pa su u Savezu prilično kritikovali mladog stručnjaka. Ali, nije on odustajao od ideje.

"Znao sam da su ti momci budućnost jugoslovenske košarke. Za Olimpijske igre u Meksiku 1968. vratio sam u tim Koraća, Daneua i Rajkovića, a od klinaca iz Helsinkija poveo Ćosića, Šolmana i Žorgu, kojima sam pridodao i Nikolu Plećaša. Osvojili smo prvu olimpijsku medalju - srebrnu, a posle još jednog srebra na prvenstvu1969. u Napulju (u grupi u Kazerti prvi put smo na zvaničnom takmičenju dobili SSSR), došla je 1970. i prvo zlato. Jugoslavija je u Ljubljani 1970. postala prvak sveta i okrenula novu stranicu u istoriji košarke. Većina mojih “klinaca iz Helsinkija” postali su prvaci sveta", prisećao se Žeravica.

Ko je i kad sa Žeravicom osvojio zlato?

Ranko Žeravica je te 1970. odveo naše košarkaške do prvog svetskog zlata. Titulu su na terenu osvojili Ratomir Tvrdić, Ljubodrag Simonović, Vinko Jelovac, Trajko Rajković, Aljoša Žorga, Dragan Kapičić, Ivo Daneu, Krešimir Ćosić, Damir Šolman, Nikola Plećaš, Dragutin Čermak i Petar Skansi. Oni su u poslednjem meču izgubili od Sovjeta (72:87), ali kako tada nije bilo nokaut sistema, već nadmetanja po grupama, jedini poraz "plavih" nije ih omeo da osvoje trofej, jer su SSSR i SAD po dvaput poklekli.

Deset godina kasnije, Žeravica je vodio ekipu do olimpijskog zlata. Osam mečeva u Moskvi, osam pobeda. Titulu su osvojili Andro Knego, Dragan Kićanović, Rajko Žižić, Mihovil Nakić, Željko Jerkov, Branko Skroče, Zoran Slavnić, Kresimir Ćosić, Ratko Radovanović, Duje Krstulović, Dražen Dalipagić i Mirza Delibašić. I, naravno, kao selektor, Žeravica.

U međuvremenu, osvojio je legendarni "čika Ranko" i olimpijsko srebro, i pomenuto mundobasket srebro u Finskoj, i dva srebra na Eurobasketima, a poslednju medalju, bronzanu, osvojio je kao strateg nacionalne selekcije na Svetskom prvenstvu 1982.

Svađa sa "drugim čovekom SFRJ"

Stane Dolanc je bio "velika zverka" u nekadašnjoj Jugoslaviji. Smatrali su ga i "drugim čovekom", odmah posle Tita, naročito u poslednjim godinama Titove vladavine. Ali, mnogo je voleo i košarku. Jednom je pitao Žeravicu "“Dobro, Ranko, je l’ ti misliš da selektor košarkaške reprezentacije Jugoslavije treba da bude član Saveza komunista?”. Do tada su bili prijatelji, jer je Dolanc stalno pomagao košarci, putovao sa igračima po 17 sati autobusom, brinuo se o smeštaju... Njegovo pitanje je mnogo razočaralo Ranka, jer je Stane znao da su komunisti posle rata oteli porodici Žeravica sve.

"Počeo sam da vičem na njega. “Je l’ reprezentaciju treba da vode podobni ili sposobni?”, ponavljao sam urlajući na njega. Molio me je za oproštaj i kazao da bi najbolje bilo da taj razgovor zaboravimo kao da se nikada nije dogodio. Tako je i bilo, ali posle tog događaja nikada kasnije nismo bili bliski prijatelji. Vremena, nazivi država, granice se menjaju, ali čini mi se da su kod nas podobni uvek u prednosti", prisećao se Žeravica.

Zadužio "večite"

Trenirao je najre Radnički, a četiri puta u karijeri vodio je Partizan, najpre od 1971. do 1974. Bili su to čudesni dani za ljubitelje košarke u Beogradu. Sa jedne strane Rankov Partizan sa Čermakom, Žarkom Zečevićem, Draganom Todorićem, na drugoj Zvezda sa trenerom Bratislavom Đorđevićem, ocem Aleksandra Đorđevića, a igračima poput Ducija Simonovića, Moke Slavnića, Dragana Kapičića, Vladimira Cvetkovića, Gorana Rakočevića - oca Igora Rakočevića...

Pa opet, iako je "čika Ranko" u četiri navrata vodio Partizan (1971-74, 1976-78, 1986-87 i 1995-96) a sa njim osvojio titulu 1996. i međunarodni Kup Radivoja Koraća 1978, pamtiće ga i Zvezdaši kao svoju legendu. Prvi trener Crvene zvezde bio je od 1980. do 1986, a i od 1996. do 1997. U onom prvom naletu, postao je rekorder kluba po broju pobeda sa 167 trijumfa na 272 utakmice. Legenda jednih, legenda drugih - istinska legenda naše košarke.

Najtužniji dan

Košarkaški savez BiH je u junu 1969. organizovao revijalnu utakmicu u Sarajevu na koju je bio pozvan i Radivoj Korać, koji je tada igrao u Italiji. Ubeđivali su ga da bi bilo dobro da igra taj meč iako je Žeravica mislio da je besmisleno da on vozi od Padove do Sarajeva radi nekog nevažnog meča. Ljudi iz Košarkaškog saveza su insistirali i Žućko je igrao u Sarajevu. Svi igrači su posle utakmice otišli svojim poslom, on je zbog umora prespavao u tom gradu. Pošto su bili dobri prijatelji, Zaga i Ranko su odlučili da malo porazgovaraju s njim i sledećeg jutra krenu za Beograd. Najtužniji dan u svojoj košarkaškoj karijeri Žeravica je za "Blic" ovako opisao:

"Kiša nas je pratila na izlasku iz Sarajeva. Žućko je vozio iza nas i ja sam uspeo da preteknem nekog bezobraznog vozača čiji je “tristać” („fijat 1300“) sve vreme bio na ivici da pređe u suprotnu traku. Kada je Korać hteo da ga zaobiđe, on je malo dodao gas i autobus iz suprotnog pravca je našeg legendarnog košarkaša i intelektualca odveo u smrt. Sve se odigravalo na mostu, kočnice na tom autobusu nisu bile u dobrom stanju i Žućko nije imao gde da skrene. Vratili smo se do mesta nesreće i uneli Radivoja u naša kola u želji da ga odvezemo do prvog lekara. Zaga mu je rukama vraćala organe u stomak. Gledao sam kako Žućko umire na njenim rukama. Tugu koju sam osetio tog 2. juna 1969. godine nikad nisam uspeo da potisnem iz duše".

Biće tužni ljubitelji košarke i ovog, 29. oktobra 2015. Ali, potpuno razumljivu tugu treba što pre da odmene istinska zahvalnost, iskreni ponos i - rešenost da se nastavi da se gradi baš ono čemu je Ranko Žeravica postavio temelje. Samo tako će mu biti ukazana čast. Velikani, uostalom, ne odlaze. Legende uvek žive u srcima onih koji koračaju njihovim stazama. A staze Ranka Žeravice su važne. U tome je bila i ostala njegova veličina.

Da sada vidi bilo kog mladog košarkaša, ili bilo kog iskusnog košarkaškog radnika, rekao bi mu i ovog 29. oktobra 2015. - "Šta si se umusio? Na trening. Na treningu se postaje igrač. Ali, da treniraš radosno. Ne možeš da igraš ti ovo ako ne voliš da se igraš".

Pa, poslušajte te reči. Neka vas ljubav prema igri vodi. I neka zbog nje, u srcu, uvek ostane mesta za vizionara koji je ovoj zemlji pokazao koliko je košarka čudesan sport.