Једна од највећих трагедија које спорт памти...

Ноћ када је Манчестер завијен у црно! Звали су их “Базбијевим бебама”. Група сјајних фудбалера Манчестер јунајтеда. По повратку из Београда њихов авион срушио се и запалио на писти аеродрома у Минхену.

Фудбал 29.10.2015 | 15:20

Било је то 6. фебруара 1958. Трагедија какву спортски свет до тада није забележио. Јунајтед је играо четвртфинале Купа шампиона против наше Црвеное звезде. После 2:1 у Манчестеру, у Београду је 5. фебруара било 3:3. Енглези су прошли даље, али нико ни слутио није шта ће их задесити само дан касније, приликом повратка на Острво.

У Београду су им након меча, прича се, приредили вече за памћење. Играчи и руководство оба клуба изашлис у на вечеру у "Мажестик". Музика, песма, дружење. Од тада, Манчестер јунајтед и Црвена звезда негују посебне, братске односе.

А онда је дошао тај кобни четвртак. Авион је морао да слети у Минхен зарад пуњења резервоара, а време је било право зимско. Густ снег, писта клизава, прва два полетања нису била успешна. Пилот се решио на трећи покушај. Авион се зарулао, проклизао пред крај писте и ударио у ограду, потом у камион и оближњу кућицу, оставши без левог крила. Јауци и крв свуда унаоколо. Тела су била разбацана на све стране, чуло се запомагање преживелих. Они који су, попут голмана Харија Грега, неким чудом били у стању да стану на ноге, извлачили су тела из авиона који је сваког часа претио да експлодира.

Грег је у свом наручју из летелице изнео супругу једног југословенског дипломате, Веру Лукић и њену ћерку Весну. Вера је била у другом стању, а Хари Грег им је спасао живот, баш као и неколицини својих тимских колега из Јунајтеда. Међу онима који су преживели несрећу био је и тадашњи аташе СФРЈ у амбасади у Лондону, а касније публициста и писац Небојша Бата Томашевић. Пре неколико година је објавио аутобиографску књигу “Орлов крш” у којој је писао и о овој трагедији. Посебна је прича како је преживео.

- У авиону је било смеха, шале. Стјуард нам је служио виски. Седео сам напред, а наспрам мене, леђима окренут кокпиту био је тај стјуард. Питао ме је јесам ли за то да заменимо места. Пристао сам. Он је погинуо, ја сам преживео - испричао је Томашевић “Индепенденту” једном приликом.

Коначан биланс био је језив: од 44 путника, рачунајући и чланове посаде, погинуло је 23. Осморица фудбалера, три члана руководства, два члана посаде, осам новинара и још два путника. Међу 23 жртве нашло се и име 21-годишњег Данкана Едвардса, који је подлегао повредама две недеље касније у минхенској болници.

- У које време играмо против Вулвса, не смем пропустити тај меч - рекао је Данкан помоћном тренеру Џимију Марфију лежећи у постељи.

Тај дан није дочекао. Манчестер је изгубио готово целу једну генерацију талентованих играча и читава деценија била је потребна да се опорави од тог шока и освоји Куп шампиона. Менаџер Мат Безби, који је преживео несрећу, као и Боби Чарлтон, предводили су клуб до првог европског трона 1968.

- Никада више нећу сести у авион, макар ме то коштало каријере - речи су Чарлтона после трагедије, али то, разумљиво, није могао да испоштује.

И данас у Манчестеру све подсећа на тај дан. На стадиону, у клупском музеју, постоји читава секција посвећена ово црном датуму. Ту су заставице клубова, протокол меча, чак и улазница. Дресови у којим су Звезда и Манчестер играли. Од 2008. године тунел на јужној страни “Олд Трафорда” носи назив “Минхенски тунел”. Ту је на зиду читав сет паноа са фотографијама са меча, детаља о несрећи, новинских наслова.

Да никада нико ко дође тамо не може да заборави шта се догодило. А навијачи Јунајтеда од тада па до данас певају “Никад нећемо умрети...”

Спремни за смрт

Преживели попут Харија Грега су касније причали како су играчи, после неуспелих покушаја авиона да се дигне у ваздух, предосећали несрећу.

- Тишина у авиону је била злокобна. Било је и смеха, а онда је играч Џон Бери повикао, “шта се смејете, изгинућемо овде”, на шта му је Лајам Били Вилан рекао, “ако је ово тај час, ја сам спреман да умрем”.