Jedna od najvećih tragedija koje sport pamti...

Noć kada je Mančester zavijen u crno! Zvali su ih “Bazbijevim bebama”. Grupa sjajnih fudbalera Mančester junajteda. Po povratku iz Beograda njihov avion srušio se i zapalio na pisti aerodroma u Minhenu.

Fudbal 29.10.2015 | 15:20

Bilo je to 6. februara 1958. Tragedija kakvu sportski svet do tada nije zabeležio. Junajted je igrao četvrtfinale Kupa šampiona protiv naše Crvenoe zvezde. Posle 2:1 u Mančesteru, u Beogradu je 5. februara bilo 3:3. Englezi su prošli dalje, ali niko ni slutio nije šta će ih zadesiti samo dan kasnije, prilikom povratka na Ostrvo.

U Beogradu su im nakon meča, priča se, priredili veče za pamćenje. Igrači i rukovodstvo oba kluba izašlis u na večeru u "Mažestik". Muzika, pesma, druženje. Od tada, Mančester junajted i Crvena zvezda neguju posebne, bratske odnose.

A onda je došao taj kobni četvrtak. Avion je morao da sleti u Minhen zarad punjenja rezervoara, a vreme je bilo pravo zimsko. Gust sneg, pista klizava, prva dva poletanja nisu bila uspešna. Pilot se rešio na treći pokušaj. Avion se zarulao, proklizao pred kraj piste i udario u ogradu, potom u kamion i obližnju kućicu, ostavši bez levog krila. Jauci i krv svuda unaokolo. Tela su bila razbacana na sve strane, čulo se zapomaganje preživelih. Oni koji su, poput golmana Harija Grega, nekim čudom bili u stanju da stanu na noge, izvlačili su tela iz aviona koji je svakog časa pretio da eksplodira.

Greg je u svom naručju iz letelice izneo suprugu jednog jugoslovenskog diplomate, Veru Lukić i njenu ćerku Vesnu. Vera je bila u drugom stanju, a Hari Greg im je spasao život, baš kao i nekolicini svojih timskih kolega iz Junajteda. Među onima koji su preživeli nesreću bio je i tadašnji ataše SFRJ u ambasadi u Londonu, a kasnije publicista i pisac Nebojša Bata Tomašević. Pre nekoliko godina je objavio autobiografsku knjigu “Orlov krš” u kojoj je pisao i o ovoj tragediji. Posebna je priča kako je preživeo.

- U avionu je bilo smeha, šale. Stjuard nam je služio viski. Sedeo sam napred, a naspram mene, leđima okrenut kokpitu bio je taj stjuard. Pitao me je jesam li za to da zamenimo mesta. Pristao sam. On je poginuo, ja sam preživeo - ispričao je Tomašević “Independentu” jednom prilikom.

Konačan bilans bio je jeziv: od 44 putnika, računajući i članove posade, poginulo je 23. Osmorica fudbalera, tri člana rukovodstva, dva člana posade, osam novinara i još dva putnika. Među 23 žrtve našlo se i ime 21-godišnjeg Dankana Edvardsa, koji je podlegao povredama dve nedelje kasnije u minhenskoj bolnici.

- U koje vreme igramo protiv Vulvsa, ne smem propustiti taj meč - rekao je Dankan pomoćnom treneru Džimiju Marfiju ležeći u postelji.

Taj dan nije dočekao. Mančester je izgubio gotovo celu jednu generaciju talentovanih igrača i čitava decenija bila je potrebna da se oporavi od tog šoka i osvoji Kup šampiona. Menadžer Mat Bezbi, koji je preživeo nesreću, kao i Bobi Čarlton, predvodili su klub do prvog evropskog trona 1968.

- Nikada više neću sesti u avion, makar me to koštalo karijere - reči su Čarltona posle tragedije, ali to, razumljivo, nije mogao da ispoštuje.

I danas u Mančesteru sve podseća na taj dan. Na stadionu, u klupskom muzeju, postoji čitava sekcija posvećena ovo crnom datumu. Tu su zastavice klubova, protokol meča, čak i ulaznica. Dresovi u kojim su Zvezda i Mančester igrali. Od 2008. godine tunel na južnoj strani “Old Traforda” nosi naziv “Minhenski tunel”. Tu je na zidu čitav set panoa sa fotografijama sa meča, detalja o nesreći, novinskih naslova.

Da nikada niko ko dođe tamo ne može da zaboravi šta se dogodilo. A navijači Junajteda od tada pa do danas pevaju “Nikad nećemo umreti...”

Spremni za smrt

Preživeli poput Harija Grega su kasnije pričali kako su igrači, posle neuspelih pokušaja aviona da se digne u vazduh, predosećali nesreću.

- Tišina u avionu je bila zlokobna. Bilo je i smeha, a onda je igrač Džon Beri povikao, “šta se smejete, izginućemo ovde”, na šta mu je Lajam Bili Vilan rekao, “ako je ovo taj čas, ja sam spreman da umrem”.