Анализа: Астон Вила - нежељени европски шампион!

Било би можда и пристојно и џентлменски да седмоструки шампион извади карту за Чемпионшип, како би се тамо прочистио и поново научио да сања.

Фудбал 28.10.2015 | 23:20

Легенду о тој ноћи, бајку коју уместо бојанке и буквара сваки навијач клуба из Бирмингема стави детету у колевку, знали смо по чувењу чак и ми, мада нам је била чудна и неразумљива.

Било је то у доба када су Енглези суверено владали Старим континентом, када је шест пуних сезона клуб из старе Прве дивизије – најчешће Пејслијев Ливерпул, ех – освајао ушати пехар, све цењеније парче сребрнине како је напредовала телевизија и како је фудбал постајао глобална индустрија.

Астон Вила се ту ушуњала као аутсајдер, напречац су освојили прво првенство, па титулу најбољих у Европи, мада после оних падобранаца из Нотингема, који ће наглавачке преврнути читав Куп шампиона, ништа није било чудно.

Нотингем Форест дуго ће бити заслужан за најдирљивију причу о успону са дна до самог врха, па и изнад, до небеса; Астон Вила ће бити друга страна свеже искованог новчића од једне фунте – њихово стрмоглављивање једнако је било спектакуларно као и узлет, фудбалски Икаров лет директно у Сунце.

Но пре пада у пакао, свега пола деценије касније – само пет сезона требало је европском прваку да испадне из лиге! – догодио се мај 1982. и једна, причају, а ми гледамо на снимцима и намигујемо, скроз невероватна утакмица са Бајерном Руменигеа, Брајтнера и, хех, Аугенталера.

Перипетија оне бајке са узглавља најмлађих присталица највећег клуба из другог највећег енглеског града догађа се на стадиону у Ротердаму; имена играча Астон Виле данас углавном звуче познато само највиспренијим познаваоцима острвског фудбала у деветој деценији двадесетог столећа, па и они би се – проверићемо, али држимо да је тако – тешко могли заклети колико су тачно лопте знали Кени Свејн, Кен Мекнот или плавокоси глобтротер Тони Морли.

То и није важно, зато се боље памте бравуре случајног јунака – а нису ли такви хероји најзабавнији? – Најџела Спинка, који навлачи рукавице већ у деветом минуту, после повреде Џимија Римера, и брани Вилу на све начине, и сви му из одбране помажу јер је Бајерн бољи и решен да прекине дугогодишњу превласт мрских Енглеза.

А онда се, свега неколико тренутака пошто британски коментатор, велики Брајан Мур, који се нагледао и накоментарисао одлучујућих мечева за каријере дуге пола века, изјави нешто попут „Астон Вила се и даље држи на 0:0, али једва“, а онда се лопте на левој страни докопа баш Морли, заломи једног немачког бека, потом у паду пошаље фудбал у петерац, и тамо је, потпуно сам, сам као скитница током Блитза на улицама замраченог Бирмингема, тамо је - Питер Вит.

Голман Манфред Милер касно схвата да је можда требало да изађе, у себи псује сваког свог одбрамбеног играча, али лопта је одавно одсела у оној лепој „скраћеној“ мрежи каква постоји још само на ВХС снимцима, и Брајан Мур капира да ће његова реченица вероватно завршити овековечена и угравирана на Вила Парку и да је, тјах, можда могао нешто боље да смисли, али нема везе, јер журка у плавом и црвеном – добро, у цларету, или бордоу, или како год називали ту нијансу на српском, коју негују још и Вест Хем и Барнли – увелико почиње.

Знали смо ту легенду, дакле, али нам није до краја била јасна. И годинама касније помислићемо врло често да је кривотворена, јер би то било логичније, јер Астон Вила коју смо ми познавали није могла ни у малом мозгу да се повеже са оном храбром скупином Тонија Бартона, менаџера који је узео Куп шампиона и никада више није био ни близу да узме било шта, па шта и ако није.

Да, историју им нико не може одузети, ни умањити све оне бројке којима су се поносили: један од пет енглеских клубова са трофејом Купа шампиона, један од пет најтрофејнијих енглеских клубова када се рачунају сва такмичења, један од свега седам клубова који никада нису испадали из Премијер лиге од њеног оснивања 1992, клуб који је уз Тотенхем дао највише енглеских репрезентативаца у историји, поносан једнако на своју школу колико и на службу скаутинга што чешља ниже разреде и школе по округу Западни Мидлендс...

Али утолико нам је због историје била неразумљивија сврха постојања и начин игре Астон Виле – нити су у последњих двадесет година смрдели, нит претерано мирисали, један од оних клубова шућмурастих и сивих као јесењи дан, понекад средина табеле, понекад, кад им баш иде, и неко место у Купу УЕФА, пристојан пласман до каквог четвртфинала једног од два енглеска куп такмичења, и то је отприлике било то.

Као да немају славну историју, као да као највећи од три клуба – ако рачунамо и Вест Бромвич Албион; а ту је негде и Вулверхемптон – из, понављамо, другог највећег енглеског града, не заслужује и не требује више.

Било је изузетака, додуше, у њиховом досадњикавом таворењу, посебно оних неколико сезона када их је предводио превејани, али потцењени Мартин О'Нил, Северни Ирац који ће играчки врхунац доживети у исто време када и Астон Вила, само у Нотингему...

То је последњи трзај великана, инспирисан мање прошлошћу а више доларима које је – док се није сморио као ТВ гледалац за време реклама на Супербоулу – упумпавао амерички милијардер Ренди Лернер, преко океана познатији и као власник Кливленд Браунса.

О'Нил је био свестан историје, а имао је шта и да докаже јер су његови успеси са Селтиком углавном приписивани слабијем квалитету лиге северно од Хадријановог зида; ко зна да ли би му се имиџ променио чак и да је надмудрио извесног јуношу по имену Жозе Мурињо у те ноћи потпуно зелено-белој, потпуно келтској Севиљи.

И састав је био добар, довољно снажан да га се плаше озбиљни, па и платежнији клубови – и то у доба новог налета инвеститора, када је, рецимо, онај светлоплави тим са много мање историје почео да пише своје име на арапском алфабету.

Предводио их је капитен Стилијан Петров, један од оних људи борбених да им ни канцер не може ништа, а камоли противници, а Вила се, као и увек, поносила домаћим играчима: Ешли Јанг, Џејмс Милнер, Габи Агбонлахор, Стјуарт Даунинг, Лук Јанг, Ники Шори, Стив Сидвел, Најџел Рио-Кокер, Лук Јанг, све је то надгледао камени Ирац Ричард Дан – признаћете, респектабилан састав, и није ни чудо што је три сезоне заредом Вила завршавала на шестом месту, тик испод велике четворке и онога ко би им се већ пришљамчио.

Све пре и после тога, укључујући и кратак повратак у живот Дејвида О'Лирија, било је за заборав и за тек повремено сећање на појединце: Хуан Пабло Анхел, рецимо, или Мартин Лаурсен, луди Ли Хендри и још луђи Стен Колимор, још раније Герет Саутгејт или она једна полусезона када су заједно наступали Саво Милошевић и Саша Ћурчић...

Јер од 2010. је све кренуло низбрдо: Мартин О'Нил је пет дана пред премијеру поднео оставку – није му се свиђало што није имао последњу реч о трансферима, била је званична верзија, мада је његово незадовољство вероватно тињало већ веома дуго, заменио га је оболели и превазиђени Жерар Улије, онда је Лернер показао да је, изнад свега, Американац, и довео омраженог Алекса Меклиша из ривалског Бирмингема, не схватајући зашто се навијачи буне; у међувремену је на фронцле исечена и његова Америцан Еxпресс картица, и чак ни поштењачина и бунџија по имену Пол Ламберт није могао да заустави лавину.

Немушти Тим Шервуд, добри тип из најславнијих дана Блекбурна, али недоказани стручњак, прошле је године, на суви квалитет Кристијана Бентекеа, понеки продор Шарла Н'Зогбије, ентузијазам младог Џека Грилиша и борбеност Шкота Алана Хатона, успео да одржи Астон Вилу у Премијер лиги, „чак“ три бода изнад границе испадања, да стигне и до финала ФА купа, али Вила је све своје кредите потрошила.

Ове сезоне великан европског фудбала закуцан је за дно лествице, а од оног преокрета у суботу, када су Свонсијеви Сигурдсон и, да још више заболи, у сам смирај утакмице Ају и пре 90. минута испразнили Вила Парк – но он одавно није био пун, сем кад долази неки од „великих“ клубова (који су, узгред буди речено, много мањи од Виле), и просечна посета за најмање седам-осам хиљада је мања од капацитета; није ни чудо јер минимум од 40 фунти нико не жели да плати за ту деведесетоминутну патњу – ружније је само што Вила нема игру, препознатљивост, екипу, атмосферу, нема никакав разлог да њени навијачи буду на било шта поносни, нема ништа што би требало, макар у теорији, да краси једног бившег европског првака.

Можда и због духова просечности и апатије који су постали заштићени станари испод крова Вила Парка, тек Астон Вила, бивши европски првак, делује као тим којег нико не жели; хајде што се стручњаци, после уручења отказа Шервуду, не отимају да седну на њену клупу – у тренутку док настају ови редови, највећи кандидати су бивши тренер Лиона Реми Гард, што не би био лош потез и, замислите, Двајт Јорк, који нема никакво искуство у послу али има десет година проведених на месту слављеног светионика и егзекутора у плаво-бордо дресу; после ће отићи у Јунајтед, чисто да не буде да није освојио и неке титуле – него ни Ренди Лернер пуних годину дана не успева да прода клуб који га више не занима, о којем не даје интервјуе, који уживо није гледао читаву прошлу сезону.

Толико је логично да неко купи Вилу, и толико јасно што је нико не жели, у исто време.

Без амбиције, без лепог фудбала, без инспирације, без гламура, клуб је дотакао дно, не само на табели Премијер лиге. И једина утеха је што су тамо већ били, 1987. године, и знају како све изгледа изблиза.

А она деца одрасла на легенди о Најџелу Спинку и Питеру Виту већ имају своју децу, а колико год нека прича била добра, губи на важности и значају када у књизи имате само њу и причате је по хиљадити пут.

Тридесет и четири године после Ротердама, било би можда и пристојно и џентлменски да седмоструки шампион извади карту за Чемпионшип, како би се тамо прочистио и поново научио да сања.