Analiza: Aston Vila - neželjeni evropski šampion!

Bilo bi možda i pristojno i džentlmenski da sedmostruki šampion izvadi kartu za Čempionšip, kako bi se tamo pročistio i ponovo naučio da sanja.

Fudbal 28.10.2015 | 23:20

Legendu o toj noći, bajku koju umesto bojanke i bukvara svaki navijač kluba iz Birmingema stavi detetu u kolevku, znali smo po čuvenju čak i mi, mada nam je bila čudna i nerazumljiva.

Bilo je to u doba kada su Englezi suvereno vladali Starim kontinentom, kada je šest punih sezona klub iz stare Prve divizije – najčešće Pejslijev Liverpul, eh – osvajao ušati pehar, sve cenjenije parče srebrnine kako je napredovala televizija i kako je fudbal postajao globalna industrija.

Aston Vila se tu ušunjala kao autsajder, naprečac su osvojili prvo prvenstvo, pa titulu najboljih u Evropi, mada posle onih padobranaca iz Notingema, koji će naglavačke prevrnuti čitav Kup šampiona, ništa nije bilo čudno.

Notingem Forest dugo će biti zaslužan za najdirljiviju priču o usponu sa dna do samog vrha, pa i iznad, do nebesa; Aston Vila će biti druga strana sveže iskovanog novčića od jedne funte – njihovo strmoglavljivanje jednako je bilo spektakularno kao i uzlet, fudbalski Ikarov let direktno u Sunce.

No pre pada u pakao, svega pola decenije kasnije – samo pet sezona trebalo je evropskom prvaku da ispadne iz lige! – dogodio se maj 1982. i jedna, pričaju, a mi gledamo na snimcima i namigujemo, skroz neverovatna utakmica sa Bajernom Rumenigea, Brajtnera i, heh, Augentalera.

Peripetija one bajke sa uzglavlja najmlađih pristalica najvećeg kluba iz drugog najvećeg engleskog grada događa se na stadionu u Roterdamu; imena igrača Aston Vile danas uglavnom zvuče poznato samo najvisprenijim poznavaocima ostrvskog fudbala u devetoj deceniji dvadesetog stoleća, pa i oni bi se – proverićemo, ali držimo da je tako – teško mogli zakleti koliko su tačno lopte znali Keni Svejn, Ken Meknot ili plavokosi globtroter Toni Morli.

To i nije važno, zato se bolje pamte bravure slučajnog junaka – a nisu li takvi heroji najzabavniji? – Najdžela Spinka, koji navlači rukavice već u devetom minutu, posle povrede Džimija Rimera, i brani Vilu na sve načine, i svi mu iz odbrane pomažu jer je Bajern bolji i rešen da prekine dugogodišnju prevlast mrskih Engleza.

A onda se, svega nekoliko trenutaka pošto britanski komentator, veliki Brajan Mur, koji se nagledao i nakomentarisao odlučujućih mečeva za karijere duge pola veka, izjavi nešto poput „Aston Vila se i dalje drži na 0:0, ali jedva“, a onda se lopte na levoj strani dokopa baš Morli, zalomi jednog nemačkog beka, potom u padu pošalje fudbal u peterac, i tamo je, potpuno sam, sam kao skitnica tokom Blitza na ulicama zamračenog Birmingema, tamo je - Piter Vit.

Golman Manfred Miler kasno shvata da je možda trebalo da izađe, u sebi psuje svakog svog odbrambenog igrača, ali lopta je odavno odsela u onoj lepoj „skraćenoj“ mreži kakva postoji još samo na VHS snimcima, i Brajan Mur kapira da će njegova rečenica verovatno završiti ovekovečena i ugravirana na Vila Parku i da je, tjah, možda mogao nešto bolje da smisli, ali nema veze, jer žurka u plavom i crvenom – dobro, u claretu, ili bordou, ili kako god nazivali tu nijansu na srpskom, koju neguju još i Vest Hem i Barnli – uveliko počinje.

Znali smo tu legendu, dakle, ali nam nije do kraja bila jasna. I godinama kasnije pomislićemo vrlo često da je krivotvorena, jer bi to bilo logičnije, jer Aston Vila koju smo mi poznavali nije mogla ni u malom mozgu da se poveže sa onom hrabrom skupinom Tonija Bartona, menadžera koji je uzeo Kup šampiona i nikada više nije bio ni blizu da uzme bilo šta, pa šta i ako nije.

Da, istoriju im niko ne može oduzeti, ni umanjiti sve one brojke kojima su se ponosili: jedan od pet engleskih klubova sa trofejom Kupa šampiona, jedan od pet najtrofejnijih engleskih klubova kada se računaju sva takmičenja, jedan od svega sedam klubova koji nikada nisu ispadali iz Premijer lige od njenog osnivanja 1992, klub koji je uz Totenhem dao najviše engleskih reprezentativaca u istoriji, ponosan jednako na svoju školu koliko i na službu skautinga što češlja niže razrede i škole po okrugu Zapadni Midlends...

Ali utoliko nam je zbog istorije bila nerazumljivija svrha postojanja i način igre Aston Vile – niti su u poslednjih dvadeset godina smrdeli, nit preterano mirisali, jedan od onih klubova šućmurastih i sivih kao jesenji dan, ponekad sredina tabele, ponekad, kad im baš ide, i neko mesto u Kupu UEFA, pristojan plasman do kakvog četvrtfinala jednog od dva engleska kup takmičenja, i to je otprilike bilo to.

Kao da nemaju slavnu istoriju, kao da kao najveći od tri kluba – ako računamo i Vest Bromvič Albion; a tu je negde i Vulverhempton – iz, ponavljamo, drugog najvećeg engleskog grada, ne zaslužuje i ne trebuje više.

Bilo je izuzetaka, doduše, u njihovom dosadnjikavom tavorenju, posebno onih nekoliko sezona kada ih je predvodio prevejani, ali potcenjeni Martin O'Nil, Severni Irac koji će igrački vrhunac doživeti u isto vreme kada i Aston Vila, samo u Notingemu...

To je poslednji trzaj velikana, inspirisan manje prošlošću a više dolarima koje je – dok se nije smorio kao TV gledalac za vreme reklama na Superboulu – upumpavao američki milijarder Rendi Lerner, preko okeana poznatiji i kao vlasnik Klivlend Braunsa.

O'Nil je bio svestan istorije, a imao je šta i da dokaže jer su njegovi uspesi sa Seltikom uglavnom pripisivani slabijem kvalitetu lige severno od Hadrijanovog zida; ko zna da li bi mu se imidž promenio čak i da je nadmudrio izvesnog junošu po imenu Žoze Murinjo u te noći potpuno zeleno-beloj, potpuno keltskoj Sevilji.

I sastav je bio dobar, dovoljno snažan da ga se plaše ozbiljni, pa i platežniji klubovi – i to u doba novog naleta investitora, kada je, recimo, onaj svetloplavi tim sa mnogo manje istorije počeo da piše svoje ime na arapskom alfabetu.

Predvodio ih je kapiten Stilijan Petrov, jedan od onih ljudi borbenih da im ni kancer ne može ništa, a kamoli protivnici, a Vila se, kao i uvek, ponosila domaćim igračima: Ešli Jang, Džejms Milner, Gabi Agbonlahor, Stjuart Dauning, Luk Jang, Niki Šori, Stiv Sidvel, Najdžel Rio-Koker, Luk Jang, sve je to nadgledao kameni Irac Ričard Dan – priznaćete, respektabilan sastav, i nije ni čudo što je tri sezone zaredom Vila završavala na šestom mestu, tik ispod velike četvorke i onoga ko bi im se već prišljamčio.

Sve pre i posle toga, uključujući i kratak povratak u život Dejvida O'Lirija, bilo je za zaborav i za tek povremeno sećanje na pojedince: Huan Pablo Anhel, recimo, ili Martin Laursen, ludi Li Hendri i još luđi Sten Kolimor, još ranije Geret Sautgejt ili ona jedna polusezona kada su zajedno nastupali Savo Milošević i Saša Ćurčić...

Jer od 2010. je sve krenulo nizbrdo: Martin O'Nil je pet dana pred premijeru podneo ostavku – nije mu se sviđalo što nije imao poslednju reč o transferima, bila je zvanična verzija, mada je njegovo nezadovoljstvo verovatno tinjalo već veoma dugo, zamenio ga je oboleli i prevaziđeni Žerar Ulije, onda je Lerner pokazao da je, iznad svega, Amerikanac, i doveo omraženog Aleksa Mekliša iz rivalskog Birmingema, ne shvatajući zašto se navijači bune; u međuvremenu je na froncle isečena i njegova American Express kartica, i čak ni poštenjačina i bundžija po imenu Pol Lambert nije mogao da zaustavi lavinu.

Nemušti Tim Šervud, dobri tip iz najslavnijih dana Blekburna, ali nedokazani stručnjak, prošle je godine, na suvi kvalitet Kristijana Bentekea, poneki prodor Šarla N'Zogbije, entuzijazam mladog Džeka Griliša i borbenost Škota Alana Hatona, uspeo da održi Aston Vilu u Premijer ligi, „čak“ tri boda iznad granice ispadanja, da stigne i do finala FA kupa, ali Vila je sve svoje kredite potrošila.

Ove sezone velikan evropskog fudbala zakucan je za dno lestvice, a od onog preokreta u subotu, kada su Svonsijevi Sigurdson i, da još više zaboli, u sam smiraj utakmice Aju i pre 90. minuta ispraznili Vila Park – no on odavno nije bio pun, sem kad dolazi neki od „velikih“ klubova (koji su, uzgred budi rečeno, mnogo manji od Vile), i prosečna poseta za najmanje sedam-osam hiljada je manja od kapaciteta; nije ni čudo jer minimum od 40 funti niko ne želi da plati za tu devedesetominutnu patnju – ružnije je samo što Vila nema igru, prepoznatljivost, ekipu, atmosferu, nema nikakav razlog da njeni navijači budu na bilo šta ponosni, nema ništa što bi trebalo, makar u teoriji, da krasi jednog bivšeg evropskog prvaka.

Možda i zbog duhova prosečnosti i apatije koji su postali zaštićeni stanari ispod krova Vila Parka, tek Aston Vila, bivši evropski prvak, deluje kao tim kojeg niko ne želi; hajde što se stručnjaci, posle uručenja otkaza Šervudu, ne otimaju da sednu na njenu klupu – u trenutku dok nastaju ovi redovi, najveći kandidati su bivši trener Liona Remi Gard, što ne bi bio loš potez i, zamislite, Dvajt Jork, koji nema nikakvo iskustvo u poslu ali ima deset godina provedenih na mestu slavljenog svetionika i egzekutora u plavo-bordo dresu; posle će otići u Junajted, čisto da ne bude da nije osvojio i neke titule – nego ni Rendi Lerner punih godinu dana ne uspeva da proda klub koji ga više ne zanima, o kojem ne daje intervjue, koji uživo nije gledao čitavu prošlu sezonu.

Toliko je logično da neko kupi Vilu, i toliko jasno što je niko ne želi, u isto vreme.

Bez ambicije, bez lepog fudbala, bez inspiracije, bez glamura, klub je dotakao dno, ne samo na tabeli Premijer lige. I jedina uteha je što su tamo već bili, 1987. godine, i znaju kako sve izgleda izbliza.

A ona deca odrasla na legendi o Najdželu Spinku i Piteru Vitu već imaju svoju decu, a koliko god neka priča bila dobra, gubi na važnosti i značaju kada u knjizi imate samo nju i pričate je po hiljaditi put.

Trideset i četiri godine posle Roterdama, bilo bi možda i pristojno i džentlmenski da sedmostruki šampion izvadi kartu za Čempionšip, kako bi se tamo pročistio i ponovo naučio da sanja.