Анализа: Атлетико је опет погодио са појачањима!

Стојеће овације на Калдерону! Караско је уметник! Белгијанац је блистао у победи над Валенсијом. Погодио је и Џексон Мартинез. Оливер Торес демонстрирао мирноћу у пасу, Анхел Кореа агресивност... Чоло Симеоне мора да буде задовољан.

Фудбал 28.10.2015 | 14:00

Требало је времена и Антоану Гризману, али када је коначно ухватио залет после неколико утакмица због којих су се навијачи Атлетика почешали за браду постао је незадржив. И таман кад су се фанатици са Висенте Калдерона поново почели да се брину око летошњих одлука добили смо нови доказ да Јорганџије не греше кад су појачања у питању. На стадиону крај реке Манзанарес током меча са Валенсијом одзвањало је прво "Џексон, Џексон", да би приликом изласка Јаника Фереира Караска из игре Калдерон задрхтао. Публика је устала и овацијама поздравила 22-годишњег Белгијанца.

Не само због ремек дела из 40. минута када је одузео лопту ривалу, другог избацио из игре и потом са неких 18 метара милиметарски прецизно гађао у доњи угао Валенсијиног гола за испоставиће се одлучујућу предност од 2:0. Не, изгледало је као да је доскорашњи ас Монако коначно из главе избрисао страх од неуспеха, да се ослободио, окуражио и решио да покаже да цена од 20.000.000 евра није била случајна.

У другом полувремену неколико бруталних дриблинга који су госте остављали укопане у месту, толико депримиране да им је хладан зној обливао леђа сваки следећи пут када би Караско добијао лопту. Нису му могли ништа, па су одахнули када је Симеоне у 69. минуту извео ново нападачко оружје из игре, вероватно само да би уживао у аплаутима са трибина. Били су толико гласни да је човек могао да се најежи.
"Чути људе како певају моје име... Непроцењиво", били су први утисци Караска, који признаје да му није било лако на почетку авантуре у Мадриду.
"Било је тешко. Било је много техничких захтева. Али Симеоне ме је све време охрабривао. Говорио ми је да покажем карактер на тренинзима, да на утакмицама више шутирам. То сам и учинио. И веома сам срећан".

Задовољан је и Симеоне. Не може ни Гризман сам. Џексона Мартинеза је дуго чекао. Предуго имајући у виду очекивања од 35.000.000 евра плаћеног фудбалера, који је 90 утакмица за Порто постигао 67 голова. Није то још прави Џексон, али Колумбијац полако добија на самопоуздању, можда и кључној ствари код нападача. Шеф струке трља руке.
"Караско расте и то захваљујући на његовом труду да се прилагоди карактеристикама тима. Веома сам задовољан његовом игром, а гол? Голови су његова специјалност. Он је навикао да постиже важне голове, да решава утакмица. Зато и јесте у Атлетико. И Џексон напредује. Дао је гол, други пут узастопце, имао још једну шансу... Драго ми је због њега".

Има и разлога да му буде драго. Не само због поменутог тандема. Када је Караско уступио место млађаном Оливеру Торесу, још једном играчу који је прошле сезоне играо за Порто, овај је демонстрирао квалитете какви су можда недосајали Атлетику. Лаган у кретњи, експлозиван, сигуран у пасу, лако је пробијао прву линију Валенсијине одбране, уносио пометњу у везни ред. Анхел Кореа је играо само осам минута, али и он је показао агресивност која је увек добродошла у Симеонеовој фудбалској филозофији.

Можда је прерано рећи, али утисак је да би упркос одласцима Миранде, Арде Турана, Марија Манџукића и још неколико играча који су прошле сезоне носили игру Јорганџија, овај Атлетико има много већи потенцијал. Да ли ће то бити довољно да се помрсе рачуни Реалу и Барселони сасвим је друго питање, али публика на Калдерону имаће чему да се радује.