Analiza: Atletiko je opet pogodio sa pojačanjima!

Stojeće ovacije na Kalderonu! Karasko je umetnik! Belgijanac je blistao u pobedi nad Valensijom. Pogodio je i Džekson Martinez. Oliver Tores demonstrirao mirnoću u pasu, Anhel Korea agresivnost... Čolo Simeone mora da bude zadovoljan.

Fudbal 28.10.2015 | 14:00

Trebalo je vremena i Antoanu Grizmanu, ali kada je konačno uhvatio zalet posle nekoliko utakmica zbog kojih su se navijači Atletika počešali za bradu postao je nezadrživ. I taman kad su se fanatici sa Visente Kalderona ponovo počeli da se brinu oko letošnjih odluka dobili smo novi dokaz da Jorgandžije ne greše kad su pojačanja u pitanju. Na stadionu kraj reke Manzanares tokom meča sa Valensijom odzvanjalo je prvo "Džekson, Džekson", da bi prilikom izlaska Janika Fereira Karaska iz igre Kalderon zadrhtao. Publika je ustala i ovacijama pozdravila 22-godišnjeg Belgijanca.

Ne samo zbog remek dela iz 40. minuta kada je oduzeo loptu rivalu, drugog izbacio iz igre i potom sa nekih 18 metara milimetarski precizno gađao u donji ugao Valensijinog gola za ispostaviće se odlučujuću prednost od 2:0. Ne, izgledalo je kao da je doskorašnji as Monako konačno iz glave izbrisao strah od neuspeha, da se oslobodio, okuražio i rešio da pokaže da cena od 20.000.000 evra nije bila slučajna.

U drugom poluvremenu nekoliko brutalnih driblinga koji su goste ostavljali ukopane u mestu, toliko deprimirane da im je hladan znoj oblivao leđa svaki sledeći put kada bi Karasko dobijao loptu. Nisu mu mogli ništa, pa su odahnuli kada je Simeone u 69. minutu izveo novo napadačko oružje iz igre, verovatno samo da bi uživao u aplautima sa tribina. Bili su toliko glasni da je čovek mogao da se naježi.
"Čuti ljude kako pevaju moje ime... Neprocenjivo", bili su prvi utisci Karaska, koji priznaje da mu nije bilo lako na početku avanture u Madridu.
"Bilo je teško. Bilo je mnogo tehničkih zahteva. Ali Simeone me je sve vreme ohrabrivao. Govorio mi je da pokažem karakter na treninzima, da na utakmicama više šutiram. To sam i učinio. I veoma sam srećan".

Zadovoljan je i Simeone. Ne može ni Grizman sam. Džeksona Martineza je dugo čekao. Predugo imajući u vidu očekivanja od 35.000.000 evra plaćenog fudbalera, koji je 90 utakmica za Porto postigao 67 golova. Nije to još pravi Džekson, ali Kolumbijac polako dobija na samopouzdanju, možda i ključnoj stvari kod napadača. Šef struke trlja ruke.
"Karasko raste i to zahvaljujući na njegovom trudu da se prilagodi karakteristikama tima. Veoma sam zadovoljan njegovom igrom, a gol? Golovi su njegova specijalnost. On je navikao da postiže važne golove, da rešava utakmica. Zato i jeste u Atletiko. I Džekson napreduje. Dao je gol, drugi put uzastopce, imao još jednu šansu... Drago mi je zbog njega".

Ima i razloga da mu bude drago. Ne samo zbog pomenutog tandema. Kada je Karasko ustupio mesto mlađanom Oliveru Toresu, još jednom igraču koji je prošle sezone igrao za Porto, ovaj je demonstrirao kvalitete kakvi su možda nedosajali Atletiku. Lagan u kretnji, eksplozivan, siguran u pasu, lako je probijao prvu liniju Valensijine odbrane, unosio pometnju u vezni red. Anhel Korea je igrao samo osam minuta, ali i on je pokazao agresivnost koja je uvek dobrodošla u Simeoneovoj fudbalskoj filozofiji.

Možda je prerano reći, ali utisak je da bi uprkos odlascima Mirande, Arde Turana, Marija Mandžukića i još nekoliko igrača koji su prošle sezone nosili igru Jorgandžija, ovaj Atletiko ima mnogo veći potencijal. Da li će to biti dovoljno da se pomrse računi Realu i Barseloni sasvim je drugo pitanje, ali publika na Kalderonu imaće čemu da se raduje.