У Новаковом авиону: Прича о страху, храни, узору...

Прошла је средина ручка са Новаком Ђоковићем, а он још није ни додирнуо своју храну...Том реченицом је Питер Аспден, новинар Фајненшел Тајмса, започео свој чланак о најбољем тенисеру света.

Тенис 28.10.2015 | 00:00

Аспден наставља речима да ће говорити Новаку о својој игри како би му дао мало времена да једе и каже да се осећа као да гледа у “егзистенцијалну црну рупу“ када треба да сервира други сервис на 30:40. Како остати смирен?

“Прва ствар која мора да се уради јесте да сте целим бићем у том тренутку. То је много лакше рећи него урадити, морају да се искључе све спољне ствари и да се сав фокус устреми на оно што следи. Како би концентранцију довео до тог стадијуима, потребно је много искуства и менталне снаге. То није нешто са чиме се рађаш, већ то ствараш самостално“, почео је причу Новак Ђоковић.

Након што новинар констатује да Новак говори течно, интензивно и одмерено, што наличи његовим ударцима, српски тенисер наставља:

“Верујем да половина било које победе у тенису лежи пре изласка на терен. Ако немаш вере у себе, онда страх преузима контролу, а то значи да нећеш моћи да се избориш. Танка је то линија, енергија у таквим тренуцима је тако висока – како ћеш је искористити? Да ли ћеш дозволити да те она поједе или ћеш прихватити њено присуство и рећи: ’У реду, хајде да радимо заједно“.

Уследило је питање да ли је он икада осетио страх, а Новак одговара:

“Апсолутно. Апсолутно, свако осећа страх. Не верујем човеку који каже да не осећа страх. Али страх је попут пролазног облака на небу, после њега је небо чисто“.

Разговор се обавља баш изнад чистог неба јужне Европе, констатује новинар, у једном од новијих модела авиона НетЈетса, приватне авионке компаније, који путује из Београда у Монако. Ђоковић “поседује“ део авиона у којем путујемо, у договору са компанијом. Он им каже када му је потребан, они среде детаље.

Потом новинар наводи Ђоковићеве успехе, генерално у каријери и посебно ове сезоне, и наглашава како је авион једини начин да путује у спорту који је толико напоран.

Ђоковић је патио, иако је то проблематично рећи за таквог спортисту, од синдрома “трећег човека“ док је јурио за Федерером и Надалом, пише Тајмс, а затим се понавља већ добро позната мантра по којој је Ђоковић био “уљез“

Ђоковић је тај синдром превазишао, пише Аспден, тако што их је победио, затим наводи да је добио Федерера у последња три Грен слем финала и упоређује Новаков тријумф над Надалом у Мелбурну 2012. године са боксерским легендарним мечом између Мухамеда Алија и Џоа Фрејзера. “То је био кључни тренутак; трећи човек је био ту да остане“, констатује Аспден.

У авиону су кожна седишта, а пред Аспденом и Новаком налазе се два тањира сушија и сашимија из ресторана Маја Беј, Ђоковићевог омиљеног у Монаку.На питање колико му је било потребно да поново узме рекет после тријумфа на УС опену, Новак је одговорио:

“Десет-једанаест дана. То је максимум времена које могу себи да приуштим без тениса и било ми је потребно јер је иза мене тешка година. Желео сам да оставим рекет по страни и да држим бебу у наручју. Сви турнири су исцпљујући, али онда то и победе чини слађим“.

На ред је дошла и Новакова фондација која се углавном бави побољшањем предшколског образовања деце у Србији.

“Био сам инспирисан личним искуством. Нисам имао ту врсту школовања јер долазим из културног миљеа у којем се верује да је за децу боље да остану код куће са широм породицом. Нисмо против тога, али образовање јесте камен темељац, нешто што вам нико не може одузети. Помаже у изградњи карактера и подстиче вас да будете независни“.

Део приче посвећен је и Новаковом првом тренеру Јелени Генчић, а потом је на ред дошла и мотивација.

“Могу да наставим да играм на овом нивоу јер волим да ударам тениску лоптицу. Има оних који то не воле, који немају праву мотивацију. Не морате да разговарате са њима, то могу да видим. Али не осуђујем, апсолутно поштујем свачију слободу избора, ако њима тако функционише...“, каже Ђоковић и осврће се на терет који носи светски број један:

“Много младих људи широм света прате сваки мој покрет. На то се може гледати са две стране – да ли је стресно или је привилегија? Мени то даје снагу и енергију, за мене је то невероватна привилегија“.

Суши је одличан, па разговор скреће на храну и Новакову безглутенску исхрану, као и на проблеме које је имао пре тога – подсећа се и да га је “обично љубазни Федерер назвао спрдњом“. А онда је доктор Четојевић дијагностиковао Новаково стање и ступио с њиме у контакт...

“Мислио сам да једем здраво – нисам јео брзу храну, нити пио кока-колу или алкохол. После сам размишљао и схватио да сам раније уносио глутен сваког дана. То је део наше културе, да сваки дан једемо хлеб. Сада је половина онога што једем сирово“.

Изгубио је четири килограма у кратком временском периоду (“што је много за професионалног спортисту, каже Новак) и упозорили су га да би могао да изгуби енергију. Али уместо тога...

“Осећао сам се боље него икада раније – будније, свесније, енергичније“.

Разговор се даље кретао у смеру будућности тениса, а неизбежна тема био је и екцентрични Ник Кирјос.

“Мислим да је дубоко у себи он веома добар момак. Мислим да има малу кризу идентитета. Још покушава да пронађе своје место. Разговарали смо у Њујорку и рекао сам му: ’Слушај, знам да су те сви критиковали, и ја сам био један од њих’, желео сам да му кажем то у лице. Али сам желео и да додам да сам патио од сличних ствари, можда не толико, то је вредно искуство. Рекао сам му: ’Ако икада пожелиш да разговараш са мном, ту сам и спреман сам да ти помогнем’. Тренирам са њиме, причали смо, он је добар момак и врло талентован“.

Неизбежна тема било је и бомбардовање Србије 1999. године.

“То ме је начинило ментално јачим, гладнијим успха. Тако нешто увек остаје у срцу, нема заборављања. Једини начин јесте да кренеш даље, опростиш, и тај страх каналишеш на прави начин како би га претворио у снагу“.

Уследило је питање какав је осећај бити спортска звезда у успону са снажним патриотским осећањима током тих ратних година, поготово када је та патриотска осећања осуђивао спољни свет.

“Био је то један од најтежих периода у историји српског народа, људи су свакога дана чекали у реду на хлеб. Због НАТО бомбардовања животи су нам свакога дана били угрожени. Убили су много невиних људи без икаквог разлога“.

На крају, новинар описује Ђоковића по доласку у клуб у Монако.

“Неизмерно је љубазан и шармира публику. И одрасли и деца позирају за селфије. Потпуно је у ’моду’ узора, игра своју улогу до савршенства. Пада ми на памет да ће у историју, уместо као трећи човек, отићи тако што ће оличавати највеће квалитете своја два ривала – још грациознији од Федерера, челичнији од Надала“, пише Аспден.