Анализа НБА - Исток: Хоће ли неко зауставити Џејмса?!

Полетни и годину дана искуснији Бакси, чвршћи Репторси, Чикаго и Индијана са друкчијом филозофијом, уиграни Хокси... Ипак, један тим већ је виђен у финалу – Кливленд Кавалирси са Леброном Џејмсом на челу.

Кошарка 27.10.2015 | 00:00
Анализа НБА - Исток: Хоће ли неко зауставити Џејмса?!

Видећемо хоће ли неко успети да припрети Кавсима и хоће ли неко неочекивано заблистати као прошле године Атланта.

Осим тога, на Истоку ћемо са ишчекивањем пратити развој и неколико паралелних прича – хоће ли се Визардси учинити довољно атрактивнима за Дурента, може ли Ван Ганди од садашњих Пистонса да направи некадашњи Меџик, у ком смеру ће запловити брод Никса, где су у овом тренутку славни Селтикси...

Сезона почиње у уторак утакмицама Чикаго – Кливленд и Голден Стејт – Њу Орлеанс.

Атланта Хокс

Значајни доласци: Тијаго Сплитер, Тим Хардавеј Џуниор, Волтер Таварес, Џастин Холидеј
Значајни одласци: Демаре Керол, Перо Антић

У једној реченици: “Мали Спарси“ можда неће бити резултатски бриљантни као прошле сезоне, али и даље су у стању да играју фантастичну тимску кошарку и са правом се надају поновној борби за врх Истока.

Репутација Денија Ферија у Атланти је заиста чудновата. Са правом је омрзнут због расистичких изјава о Луолу Денгу (због којих је и суспендован, а после је и уговор раскинут са њим), али се не може порећи да је оно што је урадио на спортском плану било веома квалитетно. Од 2012, када је преузео место председника кошаркашких операција у Атланти, Фери је тим из Џорџије издигао из дугогодишње осредњости и учинио их је једним од најзначајнијих тимова на Истоку. Кључни потези били су слање Џоа Џонсона и његовог огромног уговора у Бруклин и довођење Мајка Буденхолзера, дугогодишњег асистента Грега Поповића.

Буденхолзер је преузео нападачки систем из Спарса и инсталирао тзв. “покретни напад“ (мотион оффенсе) у своју екипу. То подразумева да тим треба да има на паркету пет играча који истовремено могу да дриблају, шутирају и додају. Отварање добрих позиција за шутеве постиже се константним кружењем лопте. Та промена веома је годила играчима у Атланти, па су Џеф Тиг, Кајл Корвер, Демаре Керол, Пол Милсеп и Ал Хорфорд имали најбоље сезоне у својим каријерама. Атланта је млела противнике и сезону је завршила са 60 победа, иако је последње две-три недеље играла са пола гаса. У плеј-офу им је ипак недостајало искуства и среће са повредама против Кавалирса, али постављен је добар основ за дугогодишњу плеј-оф кошарку у Џорџији.

Ове сезоне ће наставити где су стали претходне. Велики ударац јесте одлазак Демареа Керола у Торонто, који му је понудио много више новца него што је могао да добије у Атланти – то је хендикеп јер је Керол своју улогу у одбрани извршавао перфектно, уз солидну продукцију са линије за три поена. Скоро ни за шта су добили Тијага Сплитера, којег је Сан Антонио послао у Атланту да би отворио простор потребан да се потпише уговор са Ламаркусом Олдриџом.

Са центарском линијом Хорфорд-Милсеп-Сплитер и са здравим Сефолошом уместо Керола, Атланта улази у нову сезону са великим амбицијама; више од свега ће желети да се освете Кливленду за “метлу“ из претходног плеј-офа. Треба очекивати организовану тимску кошарку и у одбрани и у нападу, много испаљених тројки из добрих позиција и више играча који дају допринос у оба смера, мада је јасно да ће им бити теже јер их противници сада већ сматрају једним од фаворита.

Бостон Селтикс

Значајни доласци: Амир Џонсон, Дејвид Ли, Тери Розир (руки), Пери Џоунс ИИИ
Значајни одласци: Брендон Бес, Фил Преси, Луиђи Датоме, Џералд Волас

У једној реченици: После сезоне у којој су очекивања надмашена у сваком погледу, тим Бреда Стивенса покушава да настави да се креће у добром смеру, али то није увек лако као што смо видели на примеру Финикса.

Бред Стивенс је претходне сезоне са разлогом побрао симпатије међу играчима, навијачима и осталим тренерима у лиги. Не само да је реално ограничени тим Селтикса из прошле сезоне довео до плеј-офа, већ је и у основним статистичким категоријама његов тим показивао завидне резултате. Нпр, Бостон је на крају сезоне имао дванаесту најбољу одбрану лиге, иако није имао центра који би могао да им брани рекет. У току сезоне Бостон се појачао и најавио ефикаснију игру у нападу у будућности.

Ајзеа Томас номинално је први играч тима, опак је стрелац и лопта ће њему ићи у завршницама неизвесних утакмица. Иронија јесте у томе да можда неће ни стартовати утакмице у првој петорци, али ће их у сваком случају завршавати. Бостонов тим је дубок, и то је свакако велика предност у (пре)дугачкој НБА сезони. На солидан број употребљивих играча из прошле сезоне, менаџмент Селтикса током лета довео је искусне високе играче – Дејвида Лија и Амира Џонсона. Њих двојица су заменили јединог (по питању минута) релевантног члана ротације Бостона из прошле сезоне – Брендона Беса.

У Џонсону добијају озбиљну претњу из пик-ен-поп ситуација и солидног скакача, а у Дејвиду Лију (шампиону из прошле сезоне) одличног додавача и играча који може да ствара поене за себе и друге из високог и ниског поста. Напредак се очекује и изнутра – Маркус Смарт би требало да буде будућа звезда тима (већ је сјајан дефанзивац), од Ејверија Бредлија очекује се шутерски искорак, од Џеја Краудера може да настане одличан епизодиста који заокружује петорку, а високи играчи (Кели Олиник, Коди Зелер, Јонас Јеребко и споменути Ли и Џонсон) сви су редом употребљиви НБА играчи.

Највећа звезда тима јесте млади тренер Бред Стивенс који бележи успехе и у НБА лиги и после чуда која је правио са универзитетом Бејлор. Одбрану је већ учинио веома чврстом, а напад просечним са не много расположивог талента. Изврсно се прилагођава противнику, чак је и вечити таленат лиге Еван Тарнер код њега играо најбољу кошарку у својој каријери.

Све наведено требало би да буде довољно за плеј-оф, али ни Стивенс није чаробњак, за степеницу више ће им ипак бити потребан врхунски талентат којег тренутно у Масачусетсу нема. Да ли ће га набавити кроз драфт, летњу пијацу или можда трејд (Демаркус Казнс?), видећемо.

Бруклин Нетс

Значајни доласци: Андреа Барњани, Томас Робинсон, Вејн Елингтон
Значајни одласци: Дерон Вилијамс, Алан Андерсон, Мејсон Пламли, Мирза Телетовић

У једној реченици: Безидејни и нелогични састав Нетса не може квалитетом конкурише за плеј-оф, а нема ни утешну награду у виду потенцијалног високог пика на драфту 2016. године.

Како им се тим променио, најбоље се може видети по значају ових “значајних“ појачања одозго. Дерон Вилијамс јесте био лошији него пре пет година и често повређен, али је и даље био добар плејмејкер. Мејсон Пламли одрађивао је задовољавајујуће минуте и помагао као блокер и егзекутор у пик-ен-ролу.

Брук Лопес јесте одличан центар у нападу и доноси гомилу поена у ниском посту и шуту са полудистанце (тако их је прошле године и увео у плејоф). Осим њега, мало је квалитета у тиму. Џоу Џонсону крштеница постаје све већи проблем, заједно са неконстантношћу, а Тадеус Јанг једноставно је само солидан играч и ништа више од тога. Поверити кључеве напада Џерету Џеку дефинитивно није паметно, а Бојан Богдановић је на НБА нивоу спот-ап шутер и мало тога још. Додатак Андрее Барњанија неће много допринети бољитку клуба ни у једном аспекту.

Лајонел Холинс је тренер старог кова који је ударио темеље овој генерацији Мемфис Гризлиса, али није нарочито оригиналан. Напади ће се махом вртети око Лопеса, а познајући његову склоност повредама, Нетсе чека много муке у наредној сезони.

Корене ове практично безизлазне ситуације у којој се Бруклин нашао можемо прецизно локализовати. По доласку руског милијардера Михаила Прохорова у клуб, Мрежице су почеле некритички да гомилају лоше уговоре. Атланта их је одлично преварила када им је послала Џоа Џонсона, Лопес и Вилијамс нису имали среће са повредама, а на све то се Бруклин при довођењу Гарнета и Пирса одрекао практично четири пика прве рунде и тако себи упропастио ближу будућност. Прохоров је на дан трејда у којем су добили две легенде Селтикса рекао: “Богови кошарке су се данас насмешили Нетсима.“ Тешко да јесу.

Шарлот Хорнетс

Значајни доласци: Никола Батум, Џереми Лин, Спенсер Хоз, Тајлер Хејнсброу, Џереми Лемб, Френк Камински
Значајни одласци: Џералд Хендерсон, Ленс Стивенсон, Мо Вилијамс, Бизмек Бијомбо, Ноа Вонле, Џејсон Максил

У једној реченици: Стршљенови су бацили све карте на сто не би ли осигурали плеј-оф, али после повреде Мајкла Кид-Гилкриста то не делује нарочито реално.

Мајкл Џордан је по многима најбољих кошаркаш у историји, али његова каријера НБА функционера веома је дискутабилног успеха (бирам речи искључиво зато што је реч о Мајклу Џордану). Као председник и већински власник НБА франшизе Шарлот Хорнетс (до пре годину дана Шарлот Бобкетс), Џордан је вукао лош потез за лошим потезом. Дуго је Шарлот служио као мета за ругање људима који прате НБА, али је у претпрошлој сезони под Стивом Клифордом тим направио велики искорак. Таман када су се назирали бољи дани за екипу из Северне Каролине, тим се опет вратио старим губитничким навикама. На почетку претходне сезоне, када су сви очекивали опипљивији напредак, опет је уследио пад због лошег или никаквог доприноса појачања и просечних игара староседелаца.

Пред почетак ове сезоне менаџмент Стршљенова опет се потрудио да тим учини конкурентнијим, не би ли се коначно усталио у плеј-офу. Стигао је проверени НБА играч Никола Батум у замену за њихову наду Ноу Вонлеја, а појачали су се и плејадом солидних играча ротације попут Џеремија Лина и Спенсера Хоза. Промене нису лоше, нарочито долазак Батума, али саме по себи, без напретка осталих, оне не гарантују плеј-оф. На све то им се надовезала и велика повреда њиховог најбољег младог играча Мајкла Кид-Гилкриста, који због повреде рамена можда пропусти и целу сезону.

Хорнетси немају континуитет већ годинама и није ни чудо што не могу да учине себе релевантним у НБА свету. Велики број импровизација и изнуђених решења не може да замени темељан дугогодишњи рад. Највиећи проблем јесте што Хорнетси никако не могу да изаберу добро на драфту (сећамо се Адама Морисона и Рејмонда Фелтона), а Шарлот као град није дестинација која би на основу своје атрактивности могла да привуче велике звезде без уговора.

Ни ова сезона неће бити изузетак у њиховом сивилу. У нападу ће вероватно живнути заменом Батум-Ленс Стивенсон (који је прошле сезоне био неизрециво лош), док ће у одбрани без Џералда Хендерсона, Кид-Гилкриста и Бизмека Бијомба бити још лошији него иначе. Нећемо моћи много тога лепог да видимо на паркету, вероватно бројне изолације за Кембу Вокера које ће се завршавати шутевима из неизгледних позиција, и спуштање лопте на ниски пост Алу Џеферсону који јесте добар, али није у стању сâм да носи напад на тај начин.

Пласман у плеј-оф биће им циљ, али из ове перспективе делује да ће им бити потребно много да се сложи много тога како би тај циљ био и остварен.

Чикаго Булс

Значајни доласци: Фред Хоиберг (тренер), Боби Портис (руки)
Значајни одласци: /

У једној реченици: Хоибергова ера убрзаног напада почиње на чврстим темељима Тибодоове револуционарне одбране; талента има, али да ли ће бити здрави?

Том Тибодо, за којег је влада мишљење да је најбољи дефанзивни тренер у лиги, отпуштен је овог лета са места шефа стручног штаба у Чикаго Булсима. Тибодо је без сумње унео револуцију у то како се одбрана у НБА лиги игра, а његове иновације су током последњих пет година постале су уобичајене широм лиге. Једна од њих је тзв. “ајс“ одбрана од пик-ен-рола у којој се противничком играчу са лоптом ни по коју цену не дозвољава пенетрација у рекет, већ се нападач са лоптом у пик-ен-ролу без изузетка усмерава ка аут линијама. Даље, од својих играча тражио је спречавање повратних пасова на тројку или дугу двојку (избегавање тзв. спот-ап ситуација). Чување обруча било је примарни циљ његове одбране, чак и по цену дозвољавања шутева са полудистанце из дриблинга. И последња, најиновативнија ствар коју је учинио стандардом широм лиге, јесте инсистирање на томе да тројица играча одбране увек буду на страни на којој је лопта. Све то дало је велике резултате у игри Булса – њихова одбрана у пет сезона је Тибодоове владавине била је два пута прва, једном друга, једном пета и последње године “тек“ једанаеста у лиги.

За све то време Булси су играли добру кошарку, били конкурент за титулу, али су их у борби за трофеј Лерија О’Брајена зауставиле повреде. Додуше, било је и сезона када су били здрави, али им се тада испречио Леброн Џејмс у дресовима Мајамија и Кливленда. Ипак, остаје велики жал јер смо остали ускраћени за врхунац ове Тибодоове генерације због повреде лидера Булса Дерика Роуза. Даљи развој догађаја је познат, Роуз се дуго опорављао од повреда, па се вратио на паркет знатно лошији. Луол Денг је послат у Мајами, Карлос Бузер је постао играч који је квалитетом на граници НБА лиге, Жоаким Ноа се такође мучи са повредама, а сјајна клупа из сезоне 2011/2012. распршила се широм лиге у потрази за већим уговорима.

Није безгрешан био ни сâм Тибодо, напад Булса током његовог стажа на клупи углавном је био осредњи до лош (са изузетком Роузове МВП сезоне). Његов тим играо је веома споро, на мали број напада. Критиковали су га да превише користи стартере, да је добрим делом и заслужан за њихове повреде. Замерки је било и на рачун тога што не даје довољно простора младим играчима, а форсира ветеране чије је време давно прошло, попут Кирка Хајнриха.

Претходна сезона била је последњи покушај Булса у овој ери да нападну титулу. Појачали су се искусним, али и даље ефикасним Пауом Гасолом, а многи млади играчи које су Булси бирали на драфту постали су способни играчи ротације – Батлер, Гибсон, Снел, Миротић. Булси су имали добар састав, али су у плеј-офу ипак поклекли пред Леброном још једанпут.

То је значило промену курса у начину вођења тима и руководство је именовало новог тренера – Фреда Хојберга, бившег НБА играча и тренера универзитета Ајова Стејт. Промена је радикална у смислу да је Хојберг тренер који идентитет свог тима гради преко напада, за разлику од Тибодоа. Од Хојберга се очекује да удахне ваздух нападу Булса, да подигне темпо игре (више контри, мање позиционих напада), да поспеши кружење лопте у нападу и да организује напад тако да тим шутира више тројки.

Тим се у односу на прошлу сезону није мењао, али је интересантно видети са којом ће петорком Булси стартовати следеће сезоне. За Хојбергов систем модерног напада неопходна је четворка која може да шутира тројке (има идеалног играча тог профила у Николи Миротићу). Са друге стране, то би значило да би са клупе морао да креће него из тандема Ноа-Гасол, а вероватно је да ни један ни други неће бити одушевљени таквим развојем ситуације. Повреде и даље вребају, Роуз се већ повредио (фрактура лица), а Ноа, Гибсон и остали познати су по великом броју ситних повреда сваке сезоне.

Роуз више никада неће бити на оном МВП нивоу, али Булси су већ добили новог вођу на бековским позицијама у виду Џимија Батлера, играча који је највише напредовао прошле сезоне у НБА. Талента има, али тек нам предстоји да видимо како ће он функционисати у посве другачијим околностима.

Кливленд Кавалирс

Значајни доласци: Ричард Џеферсон, Мо Вилијамс, Саша Каун
Значајни одласци: Мајк Милер, Шон Мерион, Кендрик Перкинс

У једној реченици: После финала у којем нису били довољно здрави да припрете Голден Стејту, Леброн и саиграчи улазе у другу годину пројекта са истим амбицијама, али и са више искуства.

Прва година по Леброновом повратку у родни Охајо ипак се завршила позитивно за франшизу, иако титула још није освојена, ни после 45 година такмичења у НБА. Леброн је остао лишен помоћи најбоље двојце помагача које је у тиму имао (Лав и Ирвинг су се током плеј-офа повредили). Колико је сезона била турбулентна и обележена повредама и трејдовима, види се из податка да је сезона започета са стартном петорком Ирвинг-Вејтерс-Џејмс-Лав-Варежао, а завршента поставом Делаведова-Шамперт-Џејмс-Томпсон-Мозгов.

У односу на тим из прошле сезоне, промене су минималне, али, утисак је, позитивне. Милер, Мерион и Перкинс су у својим најбољим годинама били заиста добри играчи и врхунски у ономе што су радили, али су у претходној сезони могли да понуде искључиво савете млађима у свлачионици. Нису ни Џеферсон, а ни Лебронов стари саборац Мо Вилијамс у цвету младости, али од њих се ипак може очекивати опипљив допринос у нападу. Нарочито ће бити значајна Вилијамсова улога, узевши у обзир то да је Ирвинг повређен и да неће играти на почетку сезоне.

Да ли Кливленд мора да буде и бољи да би освојио титулу ове сезоне, или само здравији у односу на прошлу? И једно и друго. Повреде су исход среће једнако колико су и резултат физичке припреме, али на побољшања у игри Кавалирси дефинитивно могу да утичу. Највећа резерва коју тим из Охаја има јесте допринос Кевина Лава у нападу, а прошле сезоне није био коришћен у мери у којој је то можда било очекивано. Његова улога знатно је редукована у односу на оно што смо могли да видимо у Минесоти, укратко, био је преквалификована стреч-четворка. Давид Блат често је критикован због тога, а очекује се да ће, после године уходавања, Лав опет имати шансу да нам покаже какав је додавач и егзекутор са високог и ниског поста.

Одбрана би требало да се поправи јер ће Делаведова и Шамперт на спољним, односно Томпсон и Мозгов на унутрашњим позицијама, имати доста минута. У нападу са Леброном, Кајријем и Лавом имају прегршт опција, али једно је сигурно – када је густо, лопта иде Леброну у пик-ен-рол ситуацији.

Главни су фаворит на Истоку, и тешко је замислити да им неко осим Чикага уопште и припрети. Лебронове најбоље године и даље трају, ваља уживати у њима.

Детроит Пистонс

Значајни доласци: Ерсан Иљасова, Маркус Морис, Ерон Бејнс, Стенли Џонсон (руки), Реџи Булок, Стив Блејк, Дени Грејнџер
Значајни одласци: Грег Монро, Керон Батлер, Тејшон Принс

У једној реченици: Ван Ганди мисли да у другој години коначно има играче за свој систем, а од тога да ли је био у праву при њиховом довођењу, зависи да ли ће бити у плеј-офу или поново на дну Источне конференције.

Стену ван Гандију, некадашњем тренеру Орланда, челници Детроит Пистонса дали су одрешене руке пред почетак прошле сезоне – поставили су га на место тренера, али уз могућност да одлучује и о довођењу играча у тим, па је сада он де фацто и тренер и генерални менаџер Пистонса.

При доласку је затекао хаос који је за собом оставио Џо Думарс. Гомила некомпатибилних играча која се ту налазила играла је неефикасну кошарку. Ван Ганди је кренуо у тоталну реконструкцију тима како би створио оно што одговара његовом стилу игре. Најбољи пример за његову радикалност јесте чињеница да је са Џошом Смитом, најплаћенијим кошаркашем у екипи, раскинуо дугогодишњи уговор и платио му огромну одштету, само да би могао да почне испочетка.

Овога лета тим из Мичигена био је веома активан, а сви играчи који су доведени се уклапају у Ван Гандијеву визију тима. Тим је грађен по узору на Орландо из периода 2007-2012, када им је Ван Ганди био тренер. Тај Орландо био је одличан, у сезонама 2008/2009. и 2009/2010. добио је по 59 утакмица у регуларној сезони и догурао до финала конференција, односно НБА финала. Потом је Двајт Хауард напустио тим, а тренер је отишао на север да све почне поново.

Очигледне су сличности између Орланда од пре пет-шест година и данашњег Детроита. Андре Драмонд је снажни центар који је сјајан у заштити рекета и одличан скакач, али има проблема са бацањима – слично као Хауард. Реџи Џексон и Брендон Џенингс су бекови који су веома ефикасни у пик-ен-ролу – као што су то били и Џамир Нелсон и Рејфер Алстон у Орланду. Крила Детроита су добри шутери: Иљасова, Маркус Морис, Ентони Толивер, руки Стенли Џонсон – подсећају на Рашарда Луиса, Хида Туркоглуа и остале. Калдвел-Поуп подсећа на Кортнија Лија из тог времена, Ерон Бејнс на ондашњег Марћина Гортата итд.

Како изгледа њихова игра? Прилично је једноставна – пик-ен-рол је основа напада из којег ће плејмејкер (Џексон) покушавати да пронађе центра у рекету (Драмонд), или шутере на линији за три поена (Иљасова, Морис, Калдвел-Поуп...). У одбрани ће све рупе покушавати да закрпи Андре Драмонд – физичко чудо природе.

У паузи између две сезоне одрекли су се одличног Грега Монроа, центра који је доносио много поена из ниског поста. Он се није уклапао у овакву игру Детроита јер због недостатка шута није могао да игра у Ван Гандијевом систему на позицији четири, а на центру су минути ипак гарантовани Драмонду.

“Сви играчи су дошли у тренинг камп физички спремни, нико нема килограма вишка осим мене“, рекао је Стен ван Ганди у једном интервјуу пред почетак ове сезоне. Ово им је година одлуке, а успех целог подухвата зависиће највише од напретка два најбитнија шрафа – Драмонда и Џексона. Ако желе у плеј-оф, Драмонд мора да направи велики скок, да поправи очајна слободна бацања (38,9% у прошлој сезони) и да буде константнији, а Џексон мора да се задржи на сјајној реализацији из пик-ен-рола из финиша претходне сезоне, али и да побољша шут за три поена који је прошле године био млаких тридесетак посто.

Појачања су значајна, али овај тим ипак рачуна на “унутрашњи раст“ да би током година постао конкурентан. За сада, плеј-оф није очекиван, али није ни неухватљив.

Индијана Пејсерс

Значајни доласци: Монта Елис, Џордан Хил, Чејс Бадингер, Мајлс Тарнер (руки)
Значајни одласци: Дејвид Вест, Рој Хиберт, Луис Скола, Си-Џеј Вотсон, Доналд Слоун, Крис Коупленд, Дамјан Рудеж

У једној реченици: Време масивних центара у Индијанаполису је прошлост, а опорављени Пол Џорџ враћа се у концептуално потпуно различите Пејсерсе који се с правом надају повратку у плеј-оф.

После Чикага, долазимо до још једног тима који ће потпуно променити идентитет ове сезоне, с тим што овде није било промене на клупи, већ играчких. Главна и основна од тих промена јесте (уз повратак прве звезде тима Пола Џорџа) одлазак Дејвида Веста и Роја Хиберта. Крупни играчи на позицијама четири и пет нису доведени да их замене, што значи тотално мењање курса у кошаркашкој филозофији Индијане.

После неколико година у којима је била главни конкурент Леброновом Мајамију на Истоку (у три од четири плејофа под Вогелом избацио их је Мајами), Индијана је у прошлу сезону ушла значајно ослабљена због повреде Пола Џорџа и испустила је пле-оф. Вогел и Лери Бирд. председник кошаркашких операција у Индијанаполису, донели су одлуку да крену у корак са трендовима у лиги и покушају са својом варијантом смол-бола – игре са ниским петоркама.

У Пејсерсима ће смол-бол изгледати тако што ће Џорџ по повратку на терен играти на позицији крилног центра, а тим ће играти далеко брже и шутирати много више споља науштрб, прошлих сезона бројних, шутева из рекета. Доведен је и Монта Елис, играч који је у претходних неколико година у Даласу потпуно сазрео и доказао се као бек преко којег се врло успешно може играти пик-ен-рол, као и Чејс Бадингер, играч који, када је здрав, доноси одличну комбинацију одбране и шута за три поена.

Незахвално је прогнозирати резултат у следећој сезони јер никада нисмо ни гледали Индијану и Џорџа у нечему сличном. Ипак, ваља се сетити да је он пре повреде био један од 10 најбољих играча лиге, елитна опција у оба смера. Напад ће се сигурно осетно побољшати (мада у односу на онај прошлогодишњи то није ни тешко), али постоји и ризк да ће одбрана трпети. Рој Хиберт није био опасан по противнички кош колико су његови тренери и навијачи желели, али је био силан у одбрани свог рекета. На позицијама четири и пет Пејсерси немају играча на високом НБА нивоу (осим Џорџа који на четворци дебитује ове сезоне), а и ротацији бекова још неко појачање било би добродошло.

У сваком случају, ово је велика промена курса, а процес неће бити краткотрајан. Но, док је Пол Џорџ здрав и у форми, Пејсерса се свакако треба плашити.

Мајами Хит

Значајни доласци: Амаре Стодемајер, Џералд Грин, Џастис Винслоу (руки), Џон Лукас ИИИ
Значајни одласци: Мајкл Бизли, Шабаз Нејпир, Зоран Драгић

У једној реченици: Пет Рајли је окупио проверене ветеране у Саут Бичу и са њима планира да нападне макар полуфинале конференције, али повреде могу веома лако да поремете тај план.

Одлазак Леброна Џејмса и лоша срећа са здрављем тим су који је играо финале четири пута у низу претворили у тим који је прошле сезоне остао без плеј-офа. Пет Рајли, Ерик Сполстра и Двејн Вејд неће одустати од овог пројекта само зато што га је Леброн напустио. Иако носиоци игре нису у напону снаге, и даље има квалитета за плеј-оф битке.

Прошла година заиста је била пуна пехова. Двејн Вејд је пропустио, сада већ стандардних, 20 утакмица због повреда и умора, а Крис Бош је сезону завршио током Ол-стар викенда пошто је примљен у болницу због крвних угрушака у плућима. Без два најбоља играча, тиму није помогао ни Горан Драгић који је доведен из Финикса у исплативом трејду за Мајами, а од помоћи нису биле ни игре Хасана Вајтсајда, који се појавио ниоткуд и доказао се као један од најбољих блокера у лиги и заузео место стартера у Хиту.

У нову сезону момци из Мајамија улазе здрави, али и појачани. Током година Амареова леђа су га учинила играчем који може да игра двадесетак минута по утакмици, али је за то време веома користан у нападу. Џералд Грин је некада неукротив и несталан, али може убацити 20 сваке вечери, док је Џастис Винслоу један од најталентованијих рукија генерације, и играч којег је Хит изабрао много после предвиђене позиције. Најбитније од свега јесте да су Вејд и Бош оспособљени за почетак сезоне.

Са Вејдом на позицији два, Хит и даље има изнадпросечног поентера и одличног одбрамбеног играча. Највећи Вејдов проблем јесте што није научио да шутира за три поена; тај шут би му олакшао старење у лиги, овако мора константно да иде на улазе што узима данак на телу. Бош је и даље један од најпотцењенијих играча лиге – он је крем лиге у шуту са полудистанце и одличан је за три поена, а посао у одбрани и на скоку и даље обавља веома добро. Горан Драгић у прошлој сезони није напредовао колико се очекивало због стицаја несрећних околности у Финиксу, али и даље доноси свестраност – добар је и шутер и додавач и одбрамбени играч. Услед Вејдових скраћених минута и повреда, он ће веома често бити тај који ће на себе преузети највећи терет у организацији.

Сполстра се држи својих постулата из времена Леброновог боравка на Флориди. Углавном се игра у поставама у којима четворка може да шутира тројке (најчешће Бош), што отвара простора за улазе Вејда, Драгића и осталих. У одбрани ће леђа својим спољним играчима чувати Вајтсајд, и у том смеру имају потенцијал да буду изнадпросечни.

Уколико их повреде заобиђу, имају шансу да буде међу најбољих пет на Истоку и да се надају проласку у полуфинале конференције. Ипак, ако их здравље не буде служило, овај састав може се урушити попут куле од карата.

Милвоки Бакс

Значајни доласци: Грег Монро, Гривис Васкес, Крис Коупленд
Значајни одласци: Заза Пачулија, Ерсан Иљасова, Џеред Дадли

У једној реченици: Атлетски моћни младићи под вођством Џејсона Кида враћају се још јачи, а циљ им је даљи напредак и значајнија улога у плеј-офу.

Грег Монро је летос дошао у Милвоки, Висконсин, иако је имао понуде из Њујорк Никса и Лос Анђелес Лејкерса. То можда сведочи о томе колико су ове франшизе из два највећа града у САД лоше и дезоријентисане, али треба одати признање и челницима Милвокија за то што су урадили током претходне године и учинили себе примамљивом дестинацијом за младог центра.

Прошле сезоне је Милвоки био хит лиге, млади играчи су га предводили до шестог места на Истоку, али је у првој рунди плеј-офа тим ипак глатко испао од Чикаго Булса. Да видимо шта их је учинило толико успешнима претходне године.

Пре свега физичке предиспозиције. Прошле сезоне је Милвоки имао обичај да на паркет изведе петорку у којој су били Картер-Виљамс, Мидлтон, Адетокумбо, Хенсон и Пачулија, у којој је свако (осим Пачулије) знатно виши и крупнији од директног ривала. Притом, ону су одличне атлете, што је Џејсону Киду омогућило да постави одбрану са много преузимања и пресинга на лопту – та одбрана била е друга у лиги, одмах иза шампиона Вориорса. Дуге и брзе руке свакога од наведнихиграча затвориле су све прилазе кошу, али и омогућиле честу игру у транзицији после украдених лопти, а то је нешто што овако атлетски обдареном тиму изузетно одговара. Одбрана им је већ застрашујућа, а како ови играчи постају старији, биће све уигранија.

Друга страна медаље јесте недостатак шутера на паркету који омогућава противницима да се повуку ка кошу и спречавају лаке поене. Овом мањку шута није помогао ни трејд у којем је у замену за Брендона Најта стигао Мајкл Картер-Вилијамс, а штетила им је и повреда колена њихове највећег талента, Џабарија Паркера, после само двадесетак одиграних утакмица прошле сезоне. Управо је Џабари Паркер њихова највећа нада за будућност јер има потенцијал да се развије у елитног поентера из различитих позиција на терену. Пре свега, добар је шутер, а шут је нешто што ће Милвокију бити неопходно у даљем развоју.

Ове сезоне је стигао и Грег Монро, играч који је одлично играо у Детроиту током последњих неколико година. Он им даје још једну димензију у нападу, одличан је реализатор из рекета, али је питање колико ће му места бити отворено, без комплементарних шутера. Грчки репрезентативац Јанис Адетокумбо израста у једног од најузбудљивијих играча у лиги – у одбрани може да чува и бекове и крила и лакше центре једнако квалитетно, док је у напду незаустављив у контрама због дугог корака и атлетских способности.

За сада све иде према плану, а да би постали легитиман конкурент за титулу, Милвокију је потребан још један врхунски поентер. У Висконсину се надају да ће га добити у виду Џабарија Паркера.

Њујорк Никс

Значајни доласци: Ерон Афлало, Кајл О’Квин, Робин Лопес, Кевин Серафан, Дерик Вилијамс, Кристапс Порзингис
Значајни одласци: Тим Хардавеј, Алексеј Швед, Кол Олдрич, Џејсон Смит, Квинси Ејси

У једној реченици: Креће друга година у дугачком пројекту Фила Џексона, а у њој је циљ пронаћи играче за будућност и још радити на утемељивању кошаркашких вредности на Менхетну.

У Никсима су решили да раде темељно, први пут после више од 15 година. За тај посао довели су најбољег, или макар најславнијег могућег кандидата – Фила Џексона. Џексон је човек који не трпи осредњост и зато се упустио у дубинско ћишћење тима. Његова визија јесте увођење нападачког система познатог по имену троугао у Никсе, система са којим је освојио 11 титула као тренер. Прошле сезоне је све деловало катастрофално, а није им помогла ни повреда Ентонија, те су Никси уз Филаделфију били најгори тим лиге, иако је Минесота на крају имала најслабији скор.

Гомила просечних играча продефиловала је у плаво-наранџастом дресу, а ретки су они који су преживели прву “сечу“ у Медисон Сквер Гардену. Двојица која су показала барем нешто, Швед и Олдрич, отишли су из клуба вођени различитим мотивима. Рус је прихватио уноснију понуду из Химкија, а Олдрич је отишао у Клиперсе јер му се борба за титулу у Клиперсима чинила привлачнијом од таворења на дну Источне конференције. Ленгстон Галовеј испоставио се као солидан бек, али мало више од тога.

Пред Никсима су године поновне изградње и ништа неће ићи глатко, али ове године би скор на крају сезоне ипак требало да им буде мнохо бољи. Поред здравог Кармела Ентонија, који је упркос својим бубицама и даље један од најбољих кошгетера на свету, Њујорчани имају и пристојне играче задатка овог пута. Робин Лопес је добар центар који уме да игра одбрану, али и да додаје, Кајл О’Квин има потенцијал да се развије у добро “помоћно особље“, а Ерон Афлало ће покушати да се врати у форму из Орланда и Денвера где је био одличан у одбрани, али и добар шутер за три.

Никсима ће приоритет бити испитивање граница до којих сеже таленат Кристапса Порзингиса, перспективног Летонца сјајног шута, али ће ово бити још једна година припреме за будуће подухвате, још једна година мукотрпног увођења “троугла“. Али ко зна, са Кармелом плеј-оф никада није немогућ. Додуше, неки се брину да је и титула са њиме једнако немогућа.

Орландо Меџик

Значајни доласци: Скот Скајлс (тренер), Марио Хезоња (руки), Џејсон Смит, Си-Џеј Вотсон, Шабаз Нејпир
Значајни одласци: Кајл О’Квин, Мо Харклес, Лук Риднаур, Бен Гордон, Вили Грин

У једној реченици: Скот Скајлс доведен је да покуша да групу релативно талентованих младих играча одведе на виши ниво, али питање које све мучи гласи: Има ли овде врхунског талента?

Орландо никако не може да се опорави и учини себе битним у НБА оквирима од одласка Двајта Хауарда. У замену за њега добили су велики број драфт пикова, али њих и даље нису искористили да нађу своју звезду која ће их предводити у будућности. Играчи које имају јесу талентовани, али нико од њих не показује потенцијал да израсте у НБА класу. Уз то је лоша вест што су некомпатибилни једни са другима.

Спољни играчи које имају јесу добри у свом послу, али је тешко поставити ефикасан НБА напад када тројица најбољих спољних играча не могу да шутирају тројке. Виктор Оладипо, Елфрид Пејтон и Ерон Гордон агресивни су у одбрани, али да би могли да буду макар просечни у нападу, морају да имају подршку шутера. Са друге стране, центри (Вучевић, Фрај) јесу добри шутери, али су одбрамбено веома слаби. Орландо се сада нашао на пола пута – бекови не умеју да шутирају, али могу да играју одбрану, а центри могу да шутирају, али не и да играју одбрану. То све резултује исподпросечном продукцијом у оба смера, а са тим је немогуће досегнути плеј-оф.

Ситуација у Орланду слична је оној у Милвоки Баксима, где се такође кубури са шутем за три поена. Разлика је у томе што су њихови играчи ипак талентованији, а имају и потенцијалну НБА звезду у Џабарију Паркеру. Меџик се нада да је њихов Џабари млади Дубровчанин Марио Хезоња. Хезоња заиста исказује таленат, изврстан је шутер за три, то је оно што је Орланду веома потребно, али је далеко од тога да га могу називати спасиоцем франшизе. Ово је година у којој му морају дати шансу и видети да ли он поседује квалитет који их може избавити из чамотиње НБА медиокритета.

Да преброде овај прелазни период, руководиоци Меџика ангажовали су новог тренера Скота Скајлса. Он је познат као строг и захтеван тренер, кој, додуше уме да буде и духовит. (На постављено питање за време боравка на клупи Чикаго Булса: „Шта Еди Кари може да уради да побољша учинак у скоку?“ одговорио је „Да скочи.“) Скајлсова специјалност јесте одбрана, чак је и за време боравка у Милвокију од групе играча ограниченог талента сложио ефикасну НБА одбрану.

Од Орланда следеће сезоне очекујте много пресинга у одбрани, уз доста преузимања (за то имају људство), а у нападу много пик-ен-поп акција за Вучевића и Фраја. Очекујте такође и много промашених тројки, али немојте да очекујете борбу за плеј-оф јер овај тим Меџика за њега још није довољно зрео, а можда ни квалитетан.

Филаделфија Севентисиксерс

Значајни доласци: Ник Стаускас, Карл Лендри, Џалил Окафор, Кендал Маршал
Значајни одласци: Лук Ришар Мба а Муте, Џејсон Ричардсон

У једној реченици: Још једна сезона антикошарке оркестриране од стране Сема Хинкија – надамо се да нећемо још дуго морати да “уживамо“ у овоме и да ће лига коначно променити правила како би се “танковање“ предупредило.

Мало се тога променило од када је Хинки постао генерални менаџер некада славне Филаделфије. Млади играчи се стављају у контекст у којем никако не могу да побеђују, а пошто су процењени као недовољно талентовани, шаљу се у друге клубове у замену за пикове са драфта на којем се бирају нови млади играчи. Круг делује као бесконачан.

Многи кажу да Хинки само купује време себи јер није спреман да коначно направи некакав конкретан потез и преузме одговорност за њега. За то време он позива навијаче да верују “Процесу“, али и њихово стрпљење има крај. Једино што је битно јесу нови и нови пикови који никако да постану значајни чланови ротације једног легитимног НБА лигаша.

Овогодишња звезда ће бити Џалил Окафор, доскорашњи центар Дјука који је током целе сезоне показивао велики таленат за игру на ниском посту. Оно што може бити забрињавајуће јесте што је он против ривала на НЦАА нивоу доминирао физички, док у игри са професионалцима то никако неће бити случај. Ту је и Нерленс Ноел, који улази у своју другу сезону пошто је у првој доказао да може да буде значајан одбрамбени фактор у лиги. Ковингтон је солидан играч у одбрани са могућношћу напретка и у офанзиви. Ник Стаускас се никако није снашао у Кингсима, али је врхунски шутер, а за такве у лиги увек има места.

Филаделфија је играла добру одбрану прошле сезоне упркос свему, али ће инсталирањем Окафора и Стаускаса у прву петорку она неминовно пасти. Ништа не треба очекивати од Филаделфије следеће сезоне, али се ваља надати промени курса у политици вођења клуба и коначном преласку у озбиљно функционисање франшизе.

Торонто Репторс

Значајни доласци: Демаре Керол, Кори Џозеф, Луис Скола, Бизмек Бијомбо, Ентони Бенет
Значајни одласци: Лу Вилијамс, Тајлер Хејнсброу, Амир Џонсон, Гривис Васкес

У једној реченици: Масаи Уђири наставља са својом “сви за једног – један за све“ филозофијом кошарке, од које овог пута очекује да ће уродити плодом и макар другом рундом плејофа.

Масаи Уђири пре неколико година доживео је славу саставивши тим Денвера који је без велике звезде био равноправан са силама и тада јаког Запада. У сезони 2012/2013. завршили су трећи, а током тог низа су остварили фантастичан скор на домаћем паркету, приказали сјајну тимску игру и брзу кошарку Џорџа Карла у којој се шутира много тројки. После елиминације од Голден Стејта, и Карл и Уђири су неочекивано добили отказе у Денверу после једне од најуспешнијих сезона у историји франшизе.

Уђири се преселио на север, у престоницу Канаде, да се опроба у другом тиму, али са сличним рецептом. Прво се ослободио окова неефикасне кошарке са много шутева са полудистанце тако што је Рудија Геја послао у Сакраменто. Био је веома успешан, саградио је респектабилан тим око језгра Кајл Лаури-Демар Дерозан. Том језгру су придодати сјајни млади таленти у виду Теренса Роса и Јонаса Валанчунаса, као и гомила искусних кошаркаша. Све је то било довољно за плеј-оф током претходне две сезоне, али даље од прве рунде нису одмакли. Свакако, и ово је био успех, нарочито ако се погледају тимови који су Уђиријевом доласку претходили – пост-бошовски Торонто био је једна од безопаснијих франшиза у лиги.

Двејн Кејси, тренер Репторса, можда није тактички геније, али има изграђен стил игре. Лопта брзо тече у нападу и агресивно се игра у одбрани – све то омогућено дубоком ротацијом, нарочито у претходној сезони. Пошто их је Вашингтон једноставно прегазио у претходном плеј-офу (иако се веровало да су ова два тима слична по питању квалитета), менаџмент Канађана упустио се у промене.

Четири значајна члана ротације су напустила клуб, међу њима су најважнији Лу Вилијамс, убојити бек који је био најбољи шести играч лиге претходне сезоне, и стартни крилни центар Амир Џонсон, који је поред енергије коју улаже на скоку и у одбрани постао и веома добар шутер са полудистанце, па чак и са линије за три поена. Неуморни Тајлер Хејнсброу и поуздани, али понекад превише троми Гривис Васкес су такође променили средину. Ипак, стиче се утисак да појачања која су стигла надомешћују ове изостанке.

Демаре Керол се доказао као елитни одбрамбени играч и као способан шутер са линије за три поена прошле године у Атланти, а Кори Џозеф има велико искуство играња у шампионском тиму Сан Антонија. Искусни Луис Скола ће предводити клупу у нападу; и даље има широк распон потеза на ниском посту, иако га ноге полако издају. Леђа ће му чувати корпулентни Бизмек Бијомбо, који мало тога зна у нападу, али се одликује одличном игром у одбрани због чега је савршено комплементаран играчу Сколиног профила. Минуте на четворци сигурно ће заслужити и борац Џејмс Џонсон.

Наравно, већина нападачких акција ће се и даље вртети око прве две звезде тима – Кајла Лаурија и Демара Дерозана. Лаури је први део претходне сезоне играо врхунски, деловао је као Крис Пол Источне конференције. Од Ол-стар викенда његова форма почела је осетно да пада, а самим тим и игра целокупног тима. Он је најбољи играч, главни плејмејкер, а у ову сезону улази видно мршавији, па се навијачи Репторса надају да ће бити и бржи и да ће се мање повређивати. Дерозан мора да почне да шутира више тројки, а мање дугих двојки како би повећао ефикасност.

На крају остаје питање – како направити корак више? Улазак у плеј-оф није лош резултат, али за више је потребан играч врхунског квалитета. Валанчунас и нарочито Рос то очигледно нису, а Керол, иако скупо плаћен, ипак је играч задатка. Једина нада Канађанима јесте то да ће Кајл Лаури одиграти целу сезону на нивоу на којем је одиграо првих четрдесетак утакмица претходне.

Вашингтон Визардс

Значајни доласци: Џеред Дадли, Алан Андерсон, Гери Нил, Кели Убре (руки), Иш Смит
Значајни одласци: Пол Пирс, Разуал Батлер, Кевин Серафан, Вил Бајнам

У једној реченици: После неуспешног лета у којем нису успели да задрже Пола Пирса, момци из престонице учиниће све да своју екипу представе на најбољи могући начин како би на лето 2016. били што атрактивнији за Кевина Дурента.

Кевин Дурент је рођен у Вашингтону и Визардси већ неко време фигурирају као потенцијално одредиште за прелазак Дурента у лето 2016. Он тада постаје слободан агент и многи ће клубови покушати да га привуку у своје редове. Вашингтон има ту ситну предност пуком игром случаја, али остатак је на њима – како учинити себе довољно примамљивим за једног од најбољих кошаркаша данашњице?

Добрим резултатима и доказом да се у клубу темељно ради и циља на титулу, наравно. Проблем је што је Вашингтон остао без Пола Пирса, једног од најзначајних играча у тиму, упркос годинама, а за њега није довео адекватне замене. Напад Визардса током прошле сезоне није био добар, тренер Витман упорно је одбијао да заигра са ниском петорком, да Пирса стави на позицију крилног центра. Током плеј-офа се испоставило да је то био добар блеф Рендија Витмана јер је у плеј-офу Пирс коначно заиграо на четворци, а тим се нападачки препородио. Ипак, Атланта је била прејака за Џона Вола и његове саиграче, али константни напредак радовао је навијаче Визардса.

Летос је Пирс ипак схватио да ће му шансе за стицање другог прстена у својој каријери ипак бити веће у родном Лос Анђелесу, па се придружио Клиперсима. На његово место је доведен Џеред Дадли који је већ повређен, а нема ни способност Пола Пирса да себи креира поене и да погађа кључне шутеве.

Петорке Визардса у којима су и Гортат и Вол јесу незгодне за противнике јер је рекет увек пун, али су за напад Вашингтона погубне јер Нене више не може толико брзо да трчи, а и све његове шутерске мањкавости долазе до изражаја. На позицији четири ће се смењивати још и Крис Хамфриз и Дру Гуден, али је мало вероватно да ће ико од њих забележити значајнији учинак. Такође, позиција три није у потпуности решена. Одласком Пирса и ту се отвара рупа, коју ће морати да закрпи Ото Портер – он јесте показао одређени квалитет, али је и даље далеко од искусног Пирса.

Са сигурним опцијама само на позицијама једна, два и пет, Визардси не одишу поузданошћу. Сви се надају да ће Бредли Бил коначно бити здрав и доказати да може добро да игра у континуитету, а од Џона Вола се очекује да у најмању руку понови сјајну сезону коју је одиграо лане. Вашингтон мора још више да инсистира на трчању и лаким поенима из транзиције јер са Волом имају једног од најбољих играча лиге у том аспекту. У нападу нас поново очекују не баш креативне поставке Рендија Витмана, али би одбрана требало да буде чврста.

Плеј-оф ће тешко испустити из шака, али за неко веће достигнуће у њему, тренутни квалитет није довољан.

Коментари / 0

Оставите коментар