Видео - анализа: Да станемо у одбрану Дијега Косте...!

Ту је у исто време и човек који не да на себе, колико год га тукли, па је ту и омражени насилник, и сурови опортуниста, и плаћеник који је издао своју земљу, прљави дрипац што је дошао да Енглезима – у њиховим главама, уништи игру!

Фудбал 26.10.2015 | 19:20

Позната теорија Арсена Венгера каже да само Латинска Америка, у читавом свету фудбала, и даље ствара оне велике, класичне шпицеве, било оне који су способни да малтретирају голмана и одбрану читаву утакмицу, било оне што изникну из траве кад их најмање очекујете, украду неколико секунди и заврше читав посао док противник не зна шта га је снашло.

Један тренутак, само, и дотад самоуверени голман ваља се по гол-линији, с тугом на лицу и празнином у стомаку што осећају само вратари, и нико више на овом свету...

Венгер то доводи у везу са начином фудбалског одрастања. На улицама европских градова, урбанизованих, џентрификованих и стерилних, више се не игра фудбал: како да ставиш четири велика камена за стативе ако камење постоји само у бојанкама; како да заузмеш џаду ако њоме сваког минута пролази на десетине ужурбаних аутомобила; како да ухватиш на волеј излизани фудбал, ако ће та лопта завршити на шофершајбни скупоцене лимузине у којој чека возач, телохранитељ или комунални полицајац у цивилу.

Само деца која прођу уличну школу могу да постану лавови, антилопе и јегуље у исто време: кад имаш десет година и позову те на терен на којем су петнаестогодишњаци, мораш да будеш сналажљив, паметан, окретан и да научиш да подносиш ударце, али и да их задајеш – многе су перспективне каријере окончане баш ту, на првој партији фудбала, када клинац није показао да може да се носи са старијим и јачима. Или си ловац или си ловина; или ћутиш или покажеш зубе, безобразлук и забијеш гол због којег ћеш можда добити и батине, али га забијеш, и баш те брига.

Није посреди само фудбалско образовање, већ и сазревање. Ако дечак мора да се сналази од малена, ако је научио да живот често воли да ти уклиза с леђа и сруши те, већа је вероватноћа да ћеш умети и са бековима када једном постане играч. Зато су, сем Венгерових вољених Јужноамериканаца – а кад је већ тако, мсје Арсене, објасните нам случај становитог Оливијеа Жируа? – они прави шпицеви углавном с трусних поднебља или из разорених породица, попут Златана Ибрахимовића или Роберта Левандовског...

Дијего Коста, нови омиљени и сада већ дежурни зликовац енглеског и светског фудбала, један је од тих дечака из Венгерове приче, један нечувено добар шпиц у којем се спојило све најбоље и најгоре што фудбал има – барем ако је веровати пречесто шизоидним енглеским медијима.

ДЕЧАК СА УЛИЦА МАЛЕНОГ ЛАГАРТА

У нападачу Челсија скривен је и онај дечак са улица маленог Лагарта, из најмање бразилске државе Сержипе, појави се када лопта дође у његов видокруг и када тај инстинкт хладнокрвног хитмена подигне адреналинску вредност на милион. Али, ту је у исто време и човек који не да на себе, колико год га тукли, па је ту и омражени насилник, и сурови опортуниста, и плаћеник који је издао своју земљу, прљави дрипац што је дошао да Енглезима – у њиховим главама, Енглези су и даље џентлмени, право отелотворење поштења – уништи игру коју су и нехотице подарили свету, игру која одавно није њихова, и добро је што је тако...

Као у романима Стивена Кинга или досадним америчким блокбастерима о суперхеројима, јунак је преко ноћи постао зликовац.

Па како смо од хвалоспева који су сведочили да се ниједан странац никада није тако лепо уклопио у ритам Премијер лиге, па још дао двадесет и више голова у дебитантској сезони, дошли до резервисаног места на ступцима и порталима за каменовање Дијега да Силве?

Не, ово није залудна одбрана Дијега Косте, и његови верификовани и добрано опевани инциденти и посебно театрални падови заиста руже фудбал, чинећи га почесто преварантском работом. Од клинча са Серхиом Рамосом, преко редовних ваљања по терену и крађе времена и живаца, преко ударања Лимберског из Плзења на мечу Лиге Европе, преко (има тога “преко”, видите, баш доста) нехуманог гажења Емреа Чана, све до оног скандалозног менаге-а-троис са Кошелнијем и невиним Габријелом Паулистом, у недавном дербију с Арсеналом који је више личио на трејлер за борилачки филм.

У идеалној варијанти, наравно, сви бисмо волели да сви фудбалери буду и господа и уметници и хуманитарци, а пре свега поштењачине које дижу руку и признају да фаула није било, него су се случајно оклизнули – сви бисмо ми, у теорији, волели да свети терен газе само Ди Канио, Дел Пјеро, Занети, Малдини, Фаулер, Ле Тисије или Хенрик Ларсон, а да око њих на атлетској стази кругове хвата Паво Нурми...

Прво, и важније, то је потпуно немогуће. Фудбал је као цео свет, а у свету, замислите, има и лоших момака, и то је оно што га чини људским и толико популарним. Неко заиста мора да игра улогу зликовца, иначе филм нема ни заплет ни акциону сцену набијену експлозијама; па чак и у балету, побогу, има злочина, издаја и непочинстава...

Друго, колико је заиста кривице натурализованог Шпанца у хајци која га прати откако се преселио на Острво?

Све је у животу, а посебно у фудбалу, ствар перцепције, са добрим уделом предрасуда. А Дијегу Кости се, помало кривом и тек понегде дужном, све некако накриво поклопило, мада из последњег интервјуа – из којег ћемо памтити цитат “Не покушавајте да ми ставите крила, јер нисам анђео” – не делује као да га то нешто превише тангира.

Заиста, док је био у Шпанији, док је тресао мреже и гаће свим ривалима Атлетико Мадрида – а сећате ли се како су сви већ оплакали Симеонеа када је отишао Фалкао, само да би се из неког Ваљекана вратио Дијего и показао да је Тигар у поређењу с њим тек блентава сијамска мачка – зар није био кул тип, херој који свилене Шпанце учи болу и дели им бесплатне лекције како да и они мало постану мушкарци?

Сваки његов лакат у сало противника – а то мора бити још нешто што је научио на макадаму Лагарта – био нам је драг, нико га није назвао кретеном, а у земљи у којој сви помало крадуцкају, а фудбалери крадуцкају понајвише, његови повремени излети у сценску уметност били су опростиви и готово неугледни.

А онда је дошао у Енглеску, која цени Латиноамериканце, али зазире од њих још откако је 1966. сер Алф Ремзи назвао Аргентинце “животињама”, па је Меги Тачер морала крстарицама и носачима авиона да брани оних неколико оваца на Фокландима, па им је Марадона дао Онај Гол...

И још горе, Дијего Коста је дошао код Муриња.

Све је у фудбалу, а посебно у животу, ствар перцепције, са добрим уделом предрасуда. Жозе Мурињо је човек који изазива подозрење и мржњу, а Дијего Коста – неотесан, бруталан, Енглезима мутав (не говори добро језик и није се трудио да га научи превише), заинтересован само да тамо, на оном пашњаку оивиченом белим кречом, победи, по било коју цену – постао је омиљени војник и тајно оружје фудбалског Макијавелија.

Зар ти исти енглески медији нису у звезде ковали људе као што су Кевин Дејвис или комплетан састав Стоука из претходних неколико сезона? Како то да је Дејвис, дрвосеча који је правио три пута више фаулова од Дијега Косте, “борбен и посвећен”, а Дијего је само “прљав”? Ето новог прилога за студију случаја о лицемерју медија...

Има ту још једна ствар, која звучи брутално али није далеко од истине.

Дијего Коста је, по англосаксонским мерилима, како год, ружан човек. Смејаћете се пошто то долази од нације која се, макар у стереотипима, не може подичити Аполонима, али није неважно. Иста судба прати сваког ко не пада у калуп – испод једног текста новинара Гардијана који се запитао зашто сви навијају против Новака Ђоковића, један од коментара са највише одговора био је онај да Новак једноставно Енглезима и Американцима изгледа “чудно”, онако мршав и балканског облика главе.

Естетика, наравно, не игра фудбал, и добро је што је тако.

А не игра га ни имиџ, ма какав био.

Па када на Аптон парк у суботу поподне изађе број 19 Челсија – за којег, ето ти га сад, саиграчи и људи који га знају кажу да је мимо терена прави зафркант и тотална позитива од човека – поново ћемо видети оног дечака са улица Лагарта, само пресвученог у одору дежурног антихероја, спремног да забије лакат у сало ривала када судија то не види, спремног да се потуче и да пљуне, спремног да на себе са својим преузме сву мржњу намењену Макијавелију и Лоренцу Медичију, спремног на све, само ако ће то значити да ће она лопта макар једном натерати дотад самоувереног голмана да се ваља по гол-линији, с тугом на лицу и празнином у стомаку.