Video - analiza: Da stanemo u odbranu Dijega Koste...!

Tu je u isto vreme i čovek koji ne da na sebe, koliko god ga tukli, pa je tu i omraženi nasilnik, i surovi oportunista, i plaćenik koji je izdao svoju zemlju, prljavi dripac što je došao da Englezima – u njihovim glavama, uništi igru!

Fudbal 26.10.2015 | 19:20

Poznata teorija Arsena Vengera kaže da samo Latinska Amerika, u čitavom svetu fudbala, i dalje stvara one velike, klasične špiceve, bilo one koji su sposobni da maltretiraju golmana i odbranu čitavu utakmicu, bilo one što izniknu iz trave kad ih najmanje očekujete, ukradu nekoliko sekundi i završe čitav posao dok protivnik ne zna šta ga je snašlo.

Jedan trenutak, samo, i dotad samouvereni golman valja se po gol-liniji, s tugom na licu i prazninom u stomaku što osećaju samo vratari, i niko više na ovom svetu...

Venger to dovodi u vezu sa načinom fudbalskog odrastanja. Na ulicama evropskih gradova, urbanizovanih, džentrifikovanih i sterilnih, više se ne igra fudbal: kako da staviš četiri velika kamena za stative ako kamenje postoji samo u bojankama; kako da zauzmeš džadu ako njome svakog minuta prolazi na desetine užurbanih automobila; kako da uhvatiš na volej izlizani fudbal, ako će ta lopta završiti na šoferšajbni skupocene limuzine u kojoj čeka vozač, telohranitelj ili komunalni policajac u civilu.

Samo deca koja prođu uličnu školu mogu da postanu lavovi, antilope i jegulje u isto vreme: kad imaš deset godina i pozovu te na teren na kojem su petnaestogodišnjaci, moraš da budeš snalažljiv, pametan, okretan i da naučiš da podnosiš udarce, ali i da ih zadaješ – mnoge su perspektivne karijere okončane baš tu, na prvoj partiji fudbala, kada klinac nije pokazao da može da se nosi sa starijim i jačima. Ili si lovac ili si lovina; ili ćutiš ili pokažeš zube, bezobrazluk i zabiješ gol zbog kojeg ćeš možda dobiti i batine, ali ga zabiješ, i baš te briga.

Nije posredi samo fudbalsko obrazovanje, već i sazrevanje. Ako dečak mora da se snalazi od malena, ako je naučio da život često voli da ti ukliza s leđa i sruši te, veća je verovatnoća da ćeš umeti i sa bekovima kada jednom postane igrač. Zato su, sem Vengerovih voljenih Južnoamerikanaca – a kad je već tako, msje Arsene, objasnite nam slučaj stanovitog Olivijea Žirua? – oni pravi špicevi uglavnom s trusnih podneblja ili iz razorenih porodica, poput Zlatana Ibrahimovića ili Roberta Levandovskog...

Dijego Kosta, novi omiljeni i sada već dežurni zlikovac engleskog i svetskog fudbala, jedan je od tih dečaka iz Vengerove priče, jedan nečuveno dobar špic u kojem se spojilo sve najbolje i najgore što fudbal ima – barem ako je verovati prečesto šizoidnim engleskim medijima.

DEČAK SA ULICA MALENOG LAGARTA

U napadaču Čelsija skriven je i onaj dečak sa ulica malenog Lagarta, iz najmanje brazilske države Seržipe, pojavi se kada lopta dođe u njegov vidokrug i kada taj instinkt hladnokrvnog hitmena podigne adrenalinsku vrednost na milion. Ali, tu je u isto vreme i čovek koji ne da na sebe, koliko god ga tukli, pa je tu i omraženi nasilnik, i surovi oportunista, i plaćenik koji je izdao svoju zemlju, prljavi dripac što je došao da Englezima – u njihovim glavama, Englezi su i dalje džentlmeni, pravo otelotvorenje poštenja – uništi igru koju su i nehotice podarili svetu, igru koja odavno nije njihova, i dobro je što je tako...

Kao u romanima Stivena Kinga ili dosadnim američkim blokbasterima o superherojima, junak je preko noći postao zlikovac.

Pa kako smo od hvalospeva koji su svedočili da se nijedan stranac nikada nije tako lepo uklopio u ritam Premijer lige, pa još dao dvadeset i više golova u debitantskoj sezoni, došli do rezervisanog mesta na stupcima i portalima za kamenovanje Dijega da Silve?

Ne, ovo nije zaludna odbrana Dijega Koste, i njegovi verifikovani i dobrano opevani incidenti i posebno teatralni padovi zaista ruže fudbal, čineći ga počesto prevarantskom rabotom. Od klinča sa Serhiom Ramosom, preko redovnih valjanja po terenu i krađe vremena i živaca, preko udaranja Limberskog iz Plzenja na meču Lige Evrope, preko (ima toga “preko”, vidite, baš dosta) nehumanog gaženja Emrea Čana, sve do onog skandaloznog menage-a-trois sa Košelnijem i nevinim Gabrijelom Paulistom, u nedavnom derbiju s Arsenalom koji je više ličio na trejler za borilački film.

U idealnoj varijanti, naravno, svi bismo voleli da svi fudbaleri budu i gospoda i umetnici i humanitarci, a pre svega poštenjačine koje dižu ruku i priznaju da faula nije bilo, nego su se slučajno okliznuli – svi bismo mi, u teoriji, voleli da sveti teren gaze samo Di Kanio, Del Pjero, Zaneti, Maldini, Fauler, Le Tisije ili Henrik Larson, a da oko njih na atletskoj stazi krugove hvata Pavo Nurmi...

Prvo, i važnije, to je potpuno nemoguće. Fudbal je kao ceo svet, a u svetu, zamislite, ima i loših momaka, i to je ono što ga čini ljudskim i toliko popularnim. Neko zaista mora da igra ulogu zlikovca, inače film nema ni zaplet ni akcionu scenu nabijenu eksplozijama; pa čak i u baletu, pobogu, ima zločina, izdaja i nepočinstava...

Drugo, koliko je zaista krivice naturalizovanog Španca u hajci koja ga prati otkako se preselio na Ostrvo?

Sve je u životu, a posebno u fudbalu, stvar percepcije, sa dobrim udelom predrasuda. A Dijegu Kosti se, pomalo krivom i tek ponegde dužnom, sve nekako nakrivo poklopilo, mada iz poslednjeg intervjua – iz kojeg ćemo pamtiti citat “Ne pokušavajte da mi stavite krila, jer nisam anđeo” – ne deluje kao da ga to nešto previše tangira.

Zaista, dok je bio u Španiji, dok je tresao mreže i gaće svim rivalima Atletiko Madrida – a sećate li se kako su svi već oplakali Simeonea kada je otišao Falkao, samo da bi se iz nekog Valjekana vratio Dijego i pokazao da je Tigar u poređenju s njim tek blentava sijamska mačka – zar nije bio kul tip, heroj koji svilene Špance uči bolu i deli im besplatne lekcije kako da i oni malo postanu muškarci?

Svaki njegov lakat u salo protivnika – a to mora biti još nešto što je naučio na makadamu Lagarta – bio nam je drag, niko ga nije nazvao kretenom, a u zemlji u kojoj svi pomalo kraduckaju, a fudbaleri kraduckaju ponajviše, njegovi povremeni izleti u scensku umetnost bili su oprostivi i gotovo neugledni.

A onda je došao u Englesku, koja ceni Latinoamerikance, ali zazire od njih još otkako je 1966. ser Alf Remzi nazvao Argentince “životinjama”, pa je Megi Tačer morala krstaricama i nosačima aviona da brani onih nekoliko ovaca na Foklandima, pa im je Maradona dao Onaj Gol...

I još gore, Dijego Kosta je došao kod Murinja.

Sve je u fudbalu, a posebno u životu, stvar percepcije, sa dobrim udelom predrasuda. Žoze Murinjo je čovek koji izaziva podozrenje i mržnju, a Dijego Kosta – neotesan, brutalan, Englezima mutav (ne govori dobro jezik i nije se trudio da ga nauči previše), zainteresovan samo da tamo, na onom pašnjaku oivičenom belim krečom, pobedi, po bilo koju cenu – postao je omiljeni vojnik i tajno oružje fudbalskog Makijavelija.

Zar ti isti engleski mediji nisu u zvezde kovali ljude kao što su Kevin Dejvis ili kompletan sastav Stouka iz prethodnih nekoliko sezona? Kako to da je Dejvis, drvoseča koji je pravio tri puta više faulova od Dijega Koste, “borben i posvećen”, a Dijego je samo “prljav”? Eto novog priloga za studiju slučaja o licemerju medija...

Ima tu još jedna stvar, koja zvuči brutalno ali nije daleko od istine.

Dijego Kosta je, po anglosaksonskim merilima, kako god, ružan čovek. Smejaćete se pošto to dolazi od nacije koja se, makar u stereotipima, ne može podičiti Apolonima, ali nije nevažno. Ista sudba prati svakog ko ne pada u kalup – ispod jednog teksta novinara Gardijana koji se zapitao zašto svi navijaju protiv Novaka Đokovića, jedan od komentara sa najviše odgovora bio je onaj da Novak jednostavno Englezima i Amerikancima izgleda “čudno”, onako mršav i balkanskog oblika glave.

Estetika, naravno, ne igra fudbal, i dobro je što je tako.

A ne igra ga ni imidž, ma kakav bio.

Pa kada na Apton park u subotu popodne izađe broj 19 Čelsija – za kojeg, eto ti ga sad, saigrači i ljudi koji ga znaju kažu da je mimo terena pravi zafrkant i totalna pozitiva od čoveka – ponovo ćemo videti onog dečaka sa ulica Lagarta, samo presvučenog u odoru dežurnog antiheroja, spremnog da zabije lakat u salo rivala kada sudija to ne vidi, spremnog da se potuče i da pljune, spremnog da na sebe sa svojim preuzme svu mržnju namenjenu Makijaveliju i Lorencu Medičiju, spremnog na sve, samo ako će to značiti da će ona lopta makar jednom naterati dotad samouverenog golmana da se valja po gol-liniji, s tugom na licu i prazninom u stomaku.