Неко се плаши мог повратка у Србију!

Миљко Живојиновић, за "Новости" о свом деветогодишњем прогону. Жигосан као један из "стечајне мафије" у процесу који још нема епилог. Потерница укинута, па после два дана поново подигнута. 

Србија 24.10.2015 | 07:23

Отишао сам, нагло и изненада једног јануарског јутра 2007. године. Последња станица одласка и прогона - Нови Сад, где су ме приморали да у изолацији живим пет месеци. Пре тога су ме киднаповали "борци против стечајне мафије", одвели на глисер далеко од црногорске обале, уз претњу да сваки тренутак може да буде и крај мог живота и живота мојих најближих уколико не потпишем сопствену, али и кривицу других за "злоупотребе службеног положаја".

Нисам страховао за свој живот. Јесам за животе деце, родитеља и пријатеља. Време које је уследило потврдило је да су сви они платили цех, показаће се (не)објашњивих потеза у намештеном "процесу века".Овако за "Новости", своју личну и породичну, болну причу започиње Миљко Живојиновић, син Велимира Бате Живојиновића.

Обележен је, пре девет година, као "стечајни мафијаш" и под тим жигом круни му се живот далеко од родне Србије. Круни, тако да, како каже, више није онај човек, и да његови најдражи више нису они - исти. Прогон траје, суђења трају, епилог је нова Интерполова потерница, подигнута после укидања прве, и то - у року од два дана!

Миљко је у Француској, у главном граду ове државе, нашао је уточиште. Разумевање и помоћ колега - адвоката.- Када сам био приморан да пођем из Србије, није било времена за растанке и разговоре са најближима - враћа сећање Миљко Живојиновић. - Шок је уследио касније, када су сазнали. Тај шок, чини ми се, још траје...

А, ја сам одлучио да на растанку обавим још једну важну ствар: своју прву ноћ ван Србије провео сам у кући Дијане и Бориса Дворника, у Сплиту. Ноћ пуна емоција. Ноћ у којој је Бата сазнао да сам морао да одем... Он, мој обожавани отац, био је учесник целе те наше трагедије. И он и мајка исцрпно су сведочили у Специјалном суду...

О полицајцима који су данима били у нашој кући на Каленићу... О притисцима... Питали смо се: да ли смо тако мени спасли или уништили живот?Притисак неправде никад у историји српског правосуђа није осуђен ни један једини стечајни управник за злоупотребу службеног положаја, ниједан - наводи Миљко Живојиновић.

- А како би и могао да буде осуђен, када нема овлашћења које Специјално тужилаштво тврди да има. Да је стечајни управник имао овлашћења, која је евентуално могао да злоупотреби, поставља се питање: зашто се онда мењао закон 2009. године који је тек тада дефинисао стечајног управника као службено лице. У међувремену уништени су животи окривљенима, њиховим породицама... Троје је под притиском неправде, трагично завршило.

Тринаести фебруар, 2015. Петак. Миљко Живојиновић је, пресудом Апелационог суда у Београду, у потпуности ослобођен дела оптужнице због које је доспео на Интерполову потерницу. Истог дана, каже нам: "У складу са одредбама Закона о кривичном поступку, надлежни су били дужни да, по предметној пресуди, повуку потерницу".

- Али, то се није десило. Ни тог дана, ни следећих тридесет... Тачније, све до понедељка, 16. марта. Све сам то пажљиво пратио, као и мој адвокат, колега из Француске, у којој сам нашао уточиште. У земљи у којој је, у Лиону, седиште Интерпола... Таман, када сам сазнао за коначно укидање потернице, мислима сам већ био у Србији.

Радовао сам се да загрлим Бату. Нисам га видео пет година. И мајку, нисам је видео више од године. Она, та наша Лула, Батина љубав потпуно посвећена свом мужу, својој животној љубави, упркос свим искушењима и изазовима кроз које су пролазили током безмало шездесет година синоним је српске жене и мајке...

И таман кад је у мислима већ био у Србији, после два дана, у четвртак 19. марта, подигнута је нова потерница против њега. И још је на снази...- И, ја... не желим да будем патетичан, али верујте, за мене је то био болан, можда најболнији ударац.

Овога пута потерницу је подигао истражни судија Вишег суда у Београду за кривични поступак који је раздвојен из основног суђења, још пре осам година! - прича Миљко Живојиновић и онда застаје.Траје тишина. И, траје.

- Питам се, мислим да је логично питање: зашто се са претходном потерницом истовремено није подигла потерница и у овом раздвојеном поступку, већ се чекало осам година? Како се то, напрасно подиже нова потерница у поступку који је прекинут три године пре тога? И то, баш, два дана након што је повучена претходна.

Временска координација између укидања претходне и подизања нове потернице, сматрам, најречитији је одговор. Колеге у Француској ми кажу да у својој вишедеценијској пракси нису имале ни сличан, камоли исти пример. Потернице се увек подижу у свим кривичним поступцима истовремено, а никако на овај начин.

Сматрам овај потез додатном врстом казне. И, сигуран сам, потпуно отвореног спречавања да се вратим у Србију.Миљко Живојиновић не жели никог да именује. Али је, каже, сигуран да још има оних из 2007. који се, могуће је, плаше његовог повратка. Њему је најтежи терет који су поднели и носе његови најближи.

- Бата је седмог дана после подизања оптужнице против мене, као једног од оптуженог у "стечајној мафији", доживео инфаркт. Свакодневне неистине, атмосфера линча и прогона, није могла тако емотивног човека да не обори. Они који су ту атмосферу стварали, знали су и рачунали су на такав исход. То су ми отворено и говорили првог дана када су ме киднаповали.

Све је то јако болно. Необјашњиво болно. Породица је расечена, располућена. Када је требало да будем њен стуб, да је подупрем, да помогнем, то природно право ми је одузето. Али, цела наша породица је васпитана тако да дубоко верујемо у божанску правду. Сигуран сам да неко све то посматра.

Неко, ко је видео неправедну патњу и ко се с тим не мири... Јесу некадашњи моћници све ово направили, ми, Живојиновићи, ипак се не плашимо. Нема суза. Нема очаја. Ни потребе за осветом. Све ово што нам се догађа схватам као велико искушење пред које нас ставља живот и на које морамо да одговоримо најбоље што можемо...

У краткој анализи досадашњег суђења пред Специјалним судом, "стечајној мафији", Миљко Живојиновић наводи:- У јануару 2016. биће пуних девет година како траје ово суђење. У овом "процесу века", како су га најављивали политичари 2007. године, 39 људи је оптужено. У потпуности је, правоснажно, ослобођено 27. Нико није правоснажно осуђен до данашњег дана.

За преосталих дванаесторо, поново се повео поступак после пресуде Апелационог суда, пред новим судским већем Вишег суда у Београду, у посебном одељењу. После првог, главног претреса, тако да се пред Специјалним судом води поступак против седморо од 39 оптужених. Међу њима сам и ја.

Извор: Вечерње новости