Анализа и сјећања: Сони, Жунињо и лионска фабрика талената!

Просто је грехота и небеска неправда што се тај клуб, у годинама када су до финала Лиге шампиона долазили и Леверкузен и Ливерпул и Монако, није одужио човечанству и армији са Жерлана угравиравши своје име на онај ушати трофеј!

Фудбал 23.10.2015 | 19:20

Било би лако мислима се вратити у те године.

Лако, баш лако, као један слободан ударац, на било којој удаљености. Дословно на било којој јер би Жунињо узео лопту са истом самоувереношћу и на 20 и на 40 метара, и истоветно би је ударио.

То је била револуција у физици, толика да гарант на неком факултету, макар у Француској или у Пернамбуку, постоји посебан одсек на којем је обавезан предмет „Увод у жунињизам“. И најтежи испит, пошто мајчини синови с великом диоптријом и висококапацитетним мозговима, који мисле да знају како светлост путује до ока, а како кроз свемир, гарант не умеју да објасне како је онај округли објекат летео када га удари стопало смекшало на плажама Ресифеа.

Фудбал није имао нормалну ротацију, већ је лелујао као на старим видео-снимцима са ВХС камера, сваки трептај ока значио би да не можете да прочитате где ће се лопта наћи у следећој наносекунди и разни су голмани трептали, и разне су мреже бивале пробушене, и разни су се осмеси ледили, а неки други појављивали, током деценије у коју се баш лако вратити...

Не настају ови редови само зато што сам храбро запео двојку у Санкт Петербургу у уторак увече – било је прелаких 3:1 за Зенит, ни у тренутку када је Лион дошао до изједначења, није било смислено да ће се тикет „зазеленети“ – већ зато што сам је запео и врло нелогично очекивао; несвестан садашњости и с мислима далеко одавде, далеко све до тренутка у којем најбоља генерација коју је неугледна Лига 1 икада видела плете свој девојачки миље и даје седам голова неком Вердеру, и три гола неком Интеру, и пет голова некој Спарти, до тренутка у којем Жунињо Пернамбукано дува у рукавице и подиже хеланке испод шортса, а његова копачка већ почиње да преде, у ишчекивању судбоносног сусрета са шавом...

Није то тај Лион, одавно, и баш нам недостаје, да знате, и тешко да ће се икада поново десити тај Лион, но о томе нешто касније...

Француска лига и тада је, на прелазу векова, била тешко сварива; њен највећи квалитет беше што је уистину свако свакога могао да победи, а титулу да узме не најквалитетнији, већ клуб који би ухватио најбољи залет у јануару и подобијао све оне неважне утакмице; а тек сада, с катарско-руским милијардама, постала је потпуно негледљива – тандем ПСЖ и Монако у Петој републици изгледа као гост који упада на маскенбал у фраку и позлаћеним ципелама, као када се мама и тата прерано врате кући из викендице, па у стану затекну журку и сва деца морају да побацају цигаре и да спусте главе...

У златно доба Олимпика из Лиона првенство је преносио, замислите, СОС канал, и гледали смо мечеве буквално само зато што нам телевизор није имао телетекст, него смо морали да хватамо резултате који су ишли у три колоне на дну екрана. Био је то невиђено досадан фудбал, да се разумемо, сем када игра Лион, јер Лион, посебно у Европи, то је била друга прича.

Просто је грехота и небеска неправда што се тај клуб, у годинама када су до финала Лиге шампиона долазили и Леверкузен, и Ливерпул, и Монако, није одужио човечанству и армији са Жерлана угравиравши своје име на онај ушати трофеј. Идеалних 11 из седам сезона када су освајали круну за круном у првенству и били тим који би историјски много успешнији клубови Старог континента дочекивали с обавезним грчом на лицу, чита се данас као неки невиђени алл-стар ростер, али заиста је било тако, и било је уживање гледати их како прождиру и мељу ривале.

Ваљда је само недостајало да сви буду на врхунцу каријере у исто време, изгледа да су се само промашили, као савршени делови машине који никако да „кликну“.

Добро, лажемо, тешко би било направити идеалних 11, и она најдужа клупа била би тесна да сви поседају...

Иго Лорис или Грегори Купе на голу, Крис, Касапа, Ревејер, Абидал, Бертол, Сисоко, Бумсонг позади, па онда меланж генијалаца, вредних радника и брзанаца: Жунињо, Бен Арфа, Дијара, Тијаго, Едмилсон, Есијен, Малуда, Тулалан, Макун, Пјанић, Калстром, Малбранк и напред Вилтор, Бензема, Гову, Лисандро, Делгадо...

И он, од којег је све почело, још раније од лелујаве лопте с потписом Жуниња Пернамбукана, и којег ће се теже сетити сви они чија година рођења почиње с деветком, а не са осмицом. А био је прва ласта у јату које ће тако стреловито летети изнад Европе. Онај због којег је вредело разбити касицу-прасицу чак и када су сви били сумњичави.

Осамнаест милиона евра у тадашњој противвредности платио је легендарни председник Жан-Мишел Ола, чији је Олимпик Лион био омиљено чедо и дуго година прави перпетуум мобиле, 18.000.000 1999. за Сонија Андерсона, и никада се није покајао.

Две сезоне које је под Ван Галом провео у Барселони нису биле берићетне за тог чудесног, нетипично бразилског шпица, предност су добијали Луис Енрике на полушпицу и Патрик Клајверт скроз напред, па је Сони, на изненађење и запрепашћење многих, посебно темпераментних навијача његовог бившег клуба Марсеља, одабрао други Олимпик, лионски. Клуб без значајне историје, без иједне титуле, без икаквог угледа у Европи и свету.

Била је то, испоставиће се, савршена симбиоза, од које и домаћин и гост имају користи: Андерсон је дао Лиону бразилски шмек и арому нечега великог у припреми, Жерлан ће му заузврат понудити непатворену љубав и почасно место првог међу једнакима, првог због којег ће деца града из којег се за ведрих дана виде Алпи добијати име Сони...

Није имао савршену технику, није га одвећ красила ни хитрина, али имао је онај X-фактор који раздваја предатора од плена. Енглези би рекли оут-анд-оут нападач, сурови опортуниста којег су занимале само две ствари у животу: прва је да види лопту како се копрца иза очајног голмана, друга да заплеше ласцивну слављеничку самбу са корнер-заставицом...

Било је голова напретек, чак и оних који би вас натерали да помислите да је био много комплетнији фудбалер него што је умео да покаже, и било је голова које и он сам сматра бољима и дражима, попут лоба против Ајакса или онда када је у два меча готово сам избацио Интер из Лиге шампиона; није то ништа, пред крај каријере постићи ће за Виљареал – и то против Реал Мадрида! – гол из ћошка шеснаестерца, којим би се поносио Трансформерс направљен од Боба Вијерија, Алесандра дел Пјера и Марка ван Бастена, али ниједан није описивао стручну спрему Сонија Андерсона као погодак који је дао Роналдињовом Пари Сен Жермену, у походу на прву од две титуле Лиона што ће уписати у свој ЦВ.

Неко му је додао лопту са Лионове половине, Сони ју је прихватио у кругу на центру игралишта и устремио се ка голу. Тај гол требало би једнако да се изучава као Жунињови слободњаци, као најбољи егземплар ванвременског савета Била Шенклија („Ако не знаш шта да радиш с лоптом, ћушни је у гол, па ћемо после причати о опцијама“), као наук небројеним представницима китњастог барока који пречесто премину у лепоти дриблинга.

Андерсон је видео да су око њега чак четворица играча ПСЖ-а, и нападач у њему је у секунди разоружао и савладао Бразилца у њему – уместо да се упусти у трикове, из трка је опалио по лопти колико је игде могао, толико да је десна нога остала да му виси у ваздуху скоро до рамена, толико да ће лопта прећи линију и одбити се од мреже скоро до шеснаестерца, јер са тридесет метара је исход могао да буде само један, онај који је оправдавао надимак Сонигол...

Златно доба Лиона, подупрто бразилском осовином Жунињо-Андерсон, трајало је седам пуних година, а онда су превелики чек за плате, изградња новог стадиона, инат ривала, неколико промашених појачања и, више од свега, беауцоуп д'аргент који је стигао горе, у Париз и доле, у Монако, свргли Лион са пиједастала француског фудбала и учинили Лигу 1 најзад превише досадном и за ретке ентузијасте и мазохисте...

Лион је после паузе од неколико јесени поново у Лиги шампиона, само што то више није клуб који имало личи на Сонијев и Жунињов...

Олимпик је и даље у власништву Жан-Мишела Оле, али више не представља покретну траку на којој пролазе играчи набављени са свих меридијана, колико малену фабрику надарених играча. Уместо улагања у лако кварљиву робу, Лион све више наде полаже у сопствену академију, чији је највреднији изданак Александр Лаказет, локални момак који је имао свега осам година када је први пут на Жерлану видео Сонија Андерсона.

Лион има будућност, и њихова је промена система од богаташа до вредног радника с плавим оковратником – можда исиљена, али због тога не мање вредна – вероватно наук многим другим клубовима који не могу да се мере са буџетима конкурената и који су принуђени да се ослањају на таленте што одрастају у сенци стадиона.

То, нажалост, неће бити довољно за титулу у Француској, а судећи по резултатима у прва три кола Групе Х Лиге шампиона, ни за пролећну гарнитуру европских дресова...

И како онда мозак да не одлута до једног слободног ударца Жуниња Пернамбукана, на било којој удаљености, и да не пожели да им се поново догоди један сасвим нетипичан бразилски нападач, да заигра своју безобразну самбу у славу фудбала и оног најсветијег што та игра има – гола.