Analiza i sjećanja: Soni, Žuninjo i lionska fabrika talenata!

Prosto je grehota i nebeska nepravda što se taj klub, u godinama kada su do finala Lige šampiona dolazili i Leverkuzen i Liverpul i Monako, nije odužio čovečanstvu i armiji sa Žerlana ugraviravši svoje ime na onaj ušati trofej!

Fudbal 23.10.2015 | 19:20

Bilo bi lako mislima se vratiti u te godine.

Lako, baš lako, kao jedan slobodan udarac, na bilo kojoj udaljenosti. Doslovno na bilo kojoj jer bi Žuninjo uzeo loptu sa istom samouverenošću i na 20 i na 40 metara, i istovetno bi je udario.

To je bila revolucija u fizici, tolika da garant na nekom fakultetu, makar u Francuskoj ili u Pernambuku, postoji poseban odsek na kojem je obavezan predmet „Uvod u žuninjizam“. I najteži ispit, pošto majčini sinovi s velikom dioptrijom i visokokapacitetnim mozgovima, koji misle da znaju kako svetlost putuje do oka, a kako kroz svemir, garant ne umeju da objasne kako je onaj okrugli objekat leteo kada ga udari stopalo smekšalo na plažama Resifea.

Fudbal nije imao normalnu rotaciju, već je lelujao kao na starim video-snimcima sa VHS kamera, svaki treptaj oka značio bi da ne možete da pročitate gde će se lopta naći u sledećoj nanosekundi i razni su golmani treptali, i razne su mreže bivale probušene, i razni su se osmesi ledili, a neki drugi pojavljivali, tokom decenije u koju se baš lako vratiti...

Ne nastaju ovi redovi samo zato što sam hrabro zapeo dvojku u Sankt Peterburgu u utorak uveče – bilo je prelakih 3:1 za Zenit, ni u trenutku kada je Lion došao do izjednačenja, nije bilo smisleno da će se tiket „zazeleneti“ – već zato što sam je zapeo i vrlo nelogično očekivao; nesvestan sadašnjosti i s mislima daleko odavde, daleko sve do trenutka u kojem najbolja generacija koju je neugledna Liga 1 ikada videla plete svoj devojački milje i daje sedam golova nekom Verderu, i tri gola nekom Interu, i pet golova nekoj Sparti, do trenutka u kojem Žuninjo Pernambukano duva u rukavice i podiže helanke ispod šortsa, a njegova kopačka već počinje da prede, u iščekivanju sudbonosnog susreta sa šavom...

Nije to taj Lion, odavno, i baš nam nedostaje, da znate, i teško da će se ikada ponovo desiti taj Lion, no o tome nešto kasnije...

Francuska liga i tada je, na prelazu vekova, bila teško svariva; njen najveći kvalitet beše što je uistinu svako svakoga mogao da pobedi, a titulu da uzme ne najkvalitetniji, već klub koji bi uhvatio najbolji zalet u januaru i podobijao sve one nevažne utakmice; a tek sada, s katarsko-ruskim milijardama, postala je potpuno negledljiva – tandem PSŽ i Monako u Petoj republici izgleda kao gost koji upada na maskenbal u fraku i pozlaćenim cipelama, kao kada se mama i tata prerano vrate kući iz vikendice, pa u stanu zateknu žurku i sva deca moraju da pobacaju cigare i da spuste glave...

U zlatno doba Olimpika iz Liona prvenstvo je prenosio, zamislite, SOS kanal, i gledali smo mečeve bukvalno samo zato što nam televizor nije imao teletekst, nego smo morali da hvatamo rezultate koji su išli u tri kolone na dnu ekrana. Bio je to neviđeno dosadan fudbal, da se razumemo, sem kada igra Lion, jer Lion, posebno u Evropi, to je bila druga priča.

Prosto je grehota i nebeska nepravda što se taj klub, u godinama kada su do finala Lige šampiona dolazili i Leverkuzen, i Liverpul, i Monako, nije odužio čovečanstvu i armiji sa Žerlana ugraviravši svoje ime na onaj ušati trofej. Idealnih 11 iz sedam sezona kada su osvajali krunu za krunom u prvenstvu i bili tim koji bi istorijski mnogo uspešniji klubovi Starog kontinenta dočekivali s obaveznim grčom na licu, čita se danas kao neki neviđeni all-star roster, ali zaista je bilo tako, i bilo je uživanje gledati ih kako proždiru i melju rivale.

Valjda je samo nedostajalo da svi budu na vrhuncu karijere u isto vreme, izgleda da su se samo promašili, kao savršeni delovi mašine koji nikako da „kliknu“.

Dobro, lažemo, teško bi bilo napraviti idealnih 11, i ona najduža klupa bila bi tesna da svi posedaju...

Igo Loris ili Gregori Kupe na golu, Kris, Kasapa, Revejer, Abidal, Bertol, Sisoko, Bumsong pozadi, pa onda melanž genijalaca, vrednih radnika i brzanaca: Žuninjo, Ben Arfa, Dijara, Tijago, Edmilson, Esijen, Maluda, Tulalan, Makun, Pjanić, Kalstrom, Malbrank i napred Viltor, Benzema, Govu, Lisandro, Delgado...

I on, od kojeg je sve počelo, još ranije od lelujave lopte s potpisom Žuninja Pernambukana, i kojeg će se teže setiti svi oni čija godina rođenja počinje s devetkom, a ne sa osmicom. A bio je prva lasta u jatu koje će tako strelovito leteti iznad Evrope. Onaj zbog kojeg je vredelo razbiti kasicu-prasicu čak i kada su svi bili sumnjičavi.

Osamnaest miliona evra u tadašnjoj protivvrednosti platio je legendarni predsednik Žan-Mišel Ola, čiji je Olimpik Lion bio omiljeno čedo i dugo godina pravi perpetuum mobile, 18.000.000 1999. za Sonija Andersona, i nikada se nije pokajao.

Dve sezone koje je pod Van Galom proveo u Barseloni nisu bile berićetne za tog čudesnog, netipično brazilskog špica, prednost su dobijali Luis Enrike na polušpicu i Patrik Klajvert skroz napred, pa je Soni, na iznenađenje i zaprepašćenje mnogih, posebno temperamentnih navijača njegovog bivšeg kluba Marselja, odabrao drugi Olimpik, lionski. Klub bez značajne istorije, bez ijedne titule, bez ikakvog ugleda u Evropi i svetu.

Bila je to, ispostaviće se, savršena simbioza, od koje i domaćin i gost imaju koristi: Anderson je dao Lionu brazilski šmek i aromu nečega velikog u pripremi, Žerlan će mu zauzvrat ponuditi nepatvorenu ljubav i počasno mesto prvog među jednakima, prvog zbog kojeg će deca grada iz kojeg se za vedrih dana vide Alpi dobijati ime Soni...

Nije imao savršenu tehniku, nije ga odveć krasila ni hitrina, ali imao je onaj X-faktor koji razdvaja predatora od plena. Englezi bi rekli out-and-out napadač, surovi oportunista kojeg su zanimale samo dve stvari u životu: prva je da vidi loptu kako se koprca iza očajnog golmana, druga da zapleše lascivnu slavljeničku sambu sa korner-zastavicom...

Bilo je golova napretek, čak i onih koji bi vas naterali da pomislite da je bio mnogo kompletniji fudbaler nego što je umeo da pokaže, i bilo je golova koje i on sam smatra boljima i dražima, poput loba protiv Ajaksa ili onda kada je u dva meča gotovo sam izbacio Inter iz Lige šampiona; nije to ništa, pred kraj karijere postići će za Viljareal – i to protiv Real Madrida! – gol iz ćoška šesnaesterca, kojim bi se ponosio Transformers napravljen od Boba Vijerija, Alesandra del Pjera i Marka van Bastena, ali nijedan nije opisivao stručnu spremu Sonija Andersona kao pogodak koji je dao Ronaldinjovom Pari Sen Žermenu, u pohodu na prvu od dve titule Liona što će upisati u svoj CV.

Neko mu je dodao loptu sa Lionove polovine, Soni ju je prihvatio u krugu na centru igrališta i ustremio se ka golu. Taj gol trebalo bi jednako da se izučava kao Žuninjovi slobodnjaci, kao najbolji egzemplar vanvremenskog saveta Bila Šenklija („Ako ne znaš šta da radiš s loptom, ćušni je u gol, pa ćemo posle pričati o opcijama“), kao nauk nebrojenim predstavnicima kitnjastog baroka koji prečesto preminu u lepoti driblinga.

Anderson je video da su oko njega čak četvorica igrača PSŽ-a, i napadač u njemu je u sekundi razoružao i savladao Brazilca u njemu – umesto da se upusti u trikove, iz trka je opalio po lopti koliko je igde mogao, toliko da je desna noga ostala da mu visi u vazduhu skoro do ramena, toliko da će lopta preći liniju i odbiti se od mreže skoro do šesnaesterca, jer sa trideset metara je ishod mogao da bude samo jedan, onaj koji je opravdavao nadimak Sonigol...

Zlatno doba Liona, poduprto brazilskom osovinom Žuninjo-Anderson, trajalo je sedam punih godina, a onda su preveliki ček za plate, izgradnja novog stadiona, inat rivala, nekoliko promašenih pojačanja i, više od svega, beaucoup d'argent koji je stigao gore, u Pariz i dole, u Monako, svrgli Lion sa pijedastala francuskog fudbala i učinili Ligu 1 najzad previše dosadnom i za retke entuzijaste i mazohiste...

Lion je posle pauze od nekoliko jeseni ponovo u Ligi šampiona, samo što to više nije klub koji imalo liči na Sonijev i Žuninjov...

Olimpik je i dalje u vlasništvu Žan-Mišela Ole, ali više ne predstavlja pokretnu traku na kojoj prolaze igrači nabavljeni sa svih meridijana, koliko malenu fabriku nadarenih igrača. Umesto ulaganja u lako kvarljivu robu, Lion sve više nade polaže u sopstvenu akademiju, čiji je najvredniji izdanak Aleksandr Lakazet, lokalni momak koji je imao svega osam godina kada je prvi put na Žerlanu video Sonija Andersona.

Lion ima budućnost, i njihova je promena sistema od bogataša do vrednog radnika s plavim okovratnikom – možda isiljena, ali zbog toga ne manje vredna – verovatno nauk mnogim drugim klubovima koji ne mogu da se mere sa budžetima konkurenata i koji su prinuđeni da se oslanjaju na talente što odrastaju u senci stadiona.

To, nažalost, neće biti dovoljno za titulu u Francuskoj, a sudeći po rezultatima u prva tri kola Grupe H Lige šampiona, ni za prolećnu garnituru evropskih dresova...

I kako onda mozak da ne odluta do jednog slobodnog udarca Žuninja Pernambukana, na bilo kojoj udaljenosti, i da ne poželi da im se ponovo dogodi jedan sasvim netipičan brazilski napadač, da zaigra svoju bezobraznu sambu u slavu fudbala i onog najsvetijeg što ta igra ima – gola.